Nebojša Katić: Boris DŽonson kao simptom epohe - sumrak političke klase

Ne, ovaj tekst nije opis sumraka domaće političke klase - blagoslovena kakva je, ona nije imala ni svoju zoru, pa time ni zenit. Ovo je tekst o sumraku britanske političke klase i o Borisu DŽonsonu kao najvidljivijem simbolu tog sumraka. Iz svog podaničkog obzira prema kraljici Elizabeti II koja u februaru obeležava 70 godina na tronu Ujedinjenog Kraljevstva, ovde ću ostaviti po strani dramu i mučno, višegodišnje posrtanje kraljevske porodice.

Na RTS-u sam pre par godina, vrlo hrabro i sasvim pogrešno, procenjivao da Boris DŽonson ne može postati premijer. Bio sam uveren da čovek njegovog profila i osobina ne može biti lider Ujedinjenog Kraljevstva - zemlje čiji je vekovni, možda najvažniji resurs i najveća komparativna prednost bila kvalitetna upravljačka klasa. Ne znam da li sam tada potcenio Borisa DŽonsona ili sam precenio podanike kraljevstva, tek pogrešio sam.

Ako mi je za utehu ili bar za vađenje, ugledni „Ekonomist" je pre par dana (15. januara 2022) u svom udarnom tekstu, s ukusom epitafa, najednom otkrio naciji da je DŽonson ne samo nedorastao funkciji premijera, već da je takav bio oduvek.

Ispod maske lakrdijaša

Neki od onih koji su dobro poznavali Borisa DŽonsona doživljavali su ga kao neodgovornog, egocentričnog i površnog avanturistu koji koncept istine doživljava neobavezno i na „postmoderan" način. Možda je i čuvena DŽonsonova frizura „na juriš" neka vrsta simbola kako njegovog haotičnog privatnog života, tako i konfuzne tehnike vladanja. Pravde radi, i sam Boris DŽonson je, u samoironičnom maniru koji je čest kod Britanaca, za sebe jednom prilikom rekao da se ispod pažljivo negovane maske lakrdijaša krije... lakrdijaš.

Ali Boris DŽonson je dete sreće i ona ga je dugo, možda predugo pratila. Dugačak je spisak afera, uključujući tu i finansijske, koje se vezuju za DŽonsona i njegovu partiju. Ne sećam se da je neki kabinet u tako kratkom periodu vladanja uspeo da uknjiži tako veliki broj afera. Ono što bi potopilo svakog drugog političara i prinudilo ga da podnese ostavku, za DŽonsona je prolazilo bez posledica. Da li su u magli i histeriji kovida ovi skandali bili manje vidljivi ili je DŽonson zaista bio čovek-teflon za koga se ništa nije lepilo, teško je proceniti. Šta god da je razlog, čini se da tome ipak dolazi kraj i da mu sreća okreće leđa.

Do juče popularni BoDŽo sada je postao teret za konzervativce. Deo partije se, manje ili više javno, već distancira od DŽonsona ili čak traži njegovu ostavku. Čini se da više nije pitanje da li će DŽonson otići, već koliko brzo će se to dogoditi.

Krivi su drugi

Kada je o skandalima reč, veliki broj ozbiljnih skandala, od kojih su neki opasno ukazivali i na moguću korupciju, gurnuto je pod tepih. U prvi plan sada isplivavaju neugodni, ali u velikoj slici stvari manje važni prekršaji „kovid bontona".

S velikim zakašnjenjem javnost saznaje da su u vreme najjačih kovid mera, ograničavanja sloboda kretanja i okupljanja, DŽonson i njegovi saradnici bahato kršili pravila koja su sami donosili. Neka od tih pravila su imala i zakonsku snagu, pa tu eventualno može biti posla i za policiju i za pravosudne organe. Još gore, ovi prekršaji isplivavaju jedan po jedan u razmaku od po nekoliko dana, tako da se afera podgreva i stalno drži u fokusu medija. DŽonsonova objašnjenja i pravdanja su po pravilu protivrečna, nekada sasvim infantilna i grubo potcenjuju inteligenciju glasača.

Kako za sada stvari stoje, po poznatom metodu „krivi su drugi, ništa ja", DŽonson će izvršiti veliko spremanje u svojoj okolini, i žrtvujući neke od saradnika pokušavaće da spasi svoju karijeru. Šanse na uspeh ove strategije nisu velike. Sudeći po tehnologiji razotkrivanja afera moglo bi se pomisliti i da je duboka država definitivno odlučila da se oslobodi DŽonsona i nađe nekoga ko će profesionalnije upravljati kraljevstvom. A ako on sam ne bude želeo da ode, mogla bi uslediti politička smrt s hiljadu rezova u vidu novootkrivenih afera.

Doduše, poučen ranijim iskustvom i ova moja procena bi se mogla ispostaviti kao pogrešna, a BoDŽo bi se mogao reinkarnirati kao politički jo-jo.

Duh vremena

Ali najvažnije pitanje i dalje ostaje bez odgovora. Kako je uopšte bilo moguće da DŽonson postane premijer jedne od najuticajnijih i najmoćnijih država sveta?

Jedno objašnjenje bi moglo biti da je DŽonson bio ličnost trenutka, ili bolje, ličnost „bregzit trenutka". Pomoglo je i što je DŽonson čovek harizme, ekscentrik od one vrste koju Britanci vole i čiji im optimizam prija bez obzira da li je i koliko je utemeljen. Samo je ličnost DŽonsonovog profila mogla jednu tešku, kompleksnu, istorijsku odluku da reducira na „bregzit tra-la-la".

Da bi se ta riskantna i loše promišljena odluka prodala naciji i potom sprovela u delo bio je potreban politički zabavljač - neko ko će ispaljivati površne slogane, neko ko se neće ustezati da u javnom prostoru bude veoma ekonomičan kada je istina u pitanju i neko ko će budućnost Ujedinjenog Kraljevstva van Evropske unije oslikavati bleštavim bojama. DŽonsonu to ide lako od ruke budući da spada u one sretnike koji neće posedeti od brige ili stida kada račun dođe na naplatu i kada se ispostavi da su obećanja koja je davao bila isprazna.

Drugo objašnjenje DŽonsonovog uspona vezano je za smenu generacija na političkoj sceni Ujedinjenog Kraljevstva. DŽonson je samo jedan od eksponenata nove političke klase koja manjak političkih uverenja „kompenzira" slabašnom političkom i ličnom etikom. To je klasa za koju je politika samo tranzitna stanica i odskočna daska za drugi, novi život u kome se basnoslovno zarađuje.

A kad smo već kod para, DŽonson se prilično glasno žalio da su mu premijerska primanja nedovoljna za život. Osetljive duše ne mogu a da ne saosećaju s finansijskim mukama čoveka koji je u trećem braku i koji ima šestoro zakonite dece i bar još jedno vanbračno. DŽonsonova životna priča bi raznežila i raskravila i najtvrđa, ledena srca. To je i privatna biografija koja bi se više nego ugodno smestila u jedan uzbudljiviji i pikantniji milje - onaj francuski.

No, kada gleda u poslovnu budućnost koja će doći posle ove političke nad kojom se gomilaju mutni oblaci, kada „analizira" iskustva svojih prethodnika, DŽonson nema razloga za brigu. On verovatno već cupka od nestrpljenja da se pridruži poslovnom svetu u kome odavno uspešno plivaju njegovi prethodnici - politički titani, simboli političkog i ličnog integriteta.

Blerova trajektorija

Savetnik srpske vlade, laburista Toni Bler, već godinama sjajno unovčava svoje iskustvo, veze i uticaj. I ne samo to. Zbog svojih vrlina, političkih zasluga i poslovičnog osećanja časti, Bler je dobio i titulu viteza.

Ne, nije reč o viteškom redu barona Minhauzena, već o najstarijem, najvažnijim i najekskluzivnijem viteškom redu u koji imperija prima samo najzaslužnije građane. Istini za volju, ova čast se u pravilu ukazuje svakome ko je vršio funkciju premijera u Ujedinjenom Kraljevstvu i stoga nije slučajno ni da su odluku podržali kako laburisti, tako i konzervativci. Peticiju protiv takve odluke potpisalo je više od milion ogorčenih građana, ali to nije odveć bitno. (Uzgred, Srbe bi mogla rastužiti činjenica da se animozitet dobrog dela javnosti prema Bleru vezuje za njegovu ulogu u agresiji na Irak, ne i za razaranje Srbije.)

Na drugoj, konzervativnoj strani i bivšem premijeru Dejvidu Kameronu finansijski dobro ide, ili mu je bar doskora dobro išlo. Poslednjih meseci Kameron ima problema jer je aktivno, preterano aktivno, lobirao za jednu veliku finansijsku kuću koja je propala i o čijem poslovanju se sada vodi istraga.

 vreme kada je Kameron bio premijer koalicione vlade konzervativaca i liberala, njegov zamenik bio je liberal Nik Kleg. Kada je sišao s te funkcije, Kleg je postao direktor Fonda za brigu o sirotoj i napuštenoj deci. Šalim se, naravno. Kleg je našao uhlebljenje u „Fejsbuku" i danas je najsnažniji branilac lika i dela ove kompanije. 

Politička panorama

Britanska politička scena već duže vreme izgleda dosta sumorno. Konzervativna partija je tokom velikog bregzit čišćenja ostala bez velikih imena, bez stubova partije, bez ljudi od autoriteta. Ono što je ostalo na političkom meniju deluje dosta bledo i neuverljivo. To je možda i jedina slamka spasa koja može produžiti politički život Borisa DŽonsona. Na sceni nema nikoga ko se nameće svojim autoritetom i ko bi mogao biti njegov prirodni naslednik.

Na drugoj, laburističkoj strani političkog spektra situacija je slična, možda i gora. Novi lider partije, Kir Starmer, ne puca od harizme i ne verujem da bi se neko u pabu baš otimao da popije pivo sa njim. Starmer je čovek establišmenta i njegov posao je da laburistima izbije iz glave sve one leve bubice koje su se tu naselile prethodnih godina. U ideološkom smislu verujem da bi se on, kao i mnoge njegove kolege, sasvim ugodno osećao i među konzervativcima ili liberalima, već gde ima mesta, gde se najlakše ulazi ili gde ga već pošalju.

Starmerova družina je uradila i nešto što je do juče bilo nezamislivo - iz partije je efektivno najuren njen prethodni lider DŽeremi Korbin, uz sramnu optužbu da je antisemita. A za one koji izdaju (političkog) prijatelja Dante je rezervisao deveti krug pakla, onaj u kome su Kasije, Brut i Juda.

Može biti da je sve što se događa na političkoj sceni Ujedinjenog Kraljevstva samo loša, prolazna faza posle koje će doći do obnove, i možda će se posle perioda lutanja sve vratiti na svoje mesto. Bojim se da neće. Ono što se dešava na britanskoj sceni samo je deo šireg fenomena koji se zapatio u zapadnom svetu, svetu koji levo i desno deli lekcije o demokratiji i sebe nudi kao uzor.

Britancima otuda može biti uteha da ova kriza nije samo njihova - ona je globalna i odslikava duh novog političkog vremena i potpunu eroziju modela liberalne demokratije.