Nebojša Katić: „Internacionala” 21. veka – sužnje i dalje mori glad

 Dok u državama zapadnog sveta socijalne razlike i nejednakosti decenijama rastu, dok pandemijska ekonomska politika te razlike dodatno produbljuje, socijalni bunt je, čini se, potpuno umrtvljen. (Pokret „Žutih prsluka” u Francuskoj je izuzetak, ali kao da i on polako gubi energiju.) Tehnologija anesteziranja je impresivna i za sada je izuzetno uspešna. Ta vrsta inženjeringa je najvidljivija u SAD i vezana je za projekat pod nazivom „Crni životu su važni”. Iako su trenutna sukobljavanja u SAD deo predizborne kampanje, logika i tehnologija sukoba prevazilaze neposredne političke potrebe trenutka.

Da je reč o projektu, vidi se kroz moćnu kampanju podrške koju tzv. liberalni mediji daju tom pokretu, sada već radikalizovanom do besmisla. Na drugoj strani političkog spektra, desni mediji takođe podstiču konzervativniji deo američkog javnog mnjenja na konfrontaciju sa pokretom BLM (engleski akronim za pokret „Crni životi su važni”).

U kontekstu rastućih socijalnih i ekonomskih nejednakosti, svaki sukob, ma kako radikalan bio, koristan je i dobiće podršku centara moći. Jedini uslov je da sukob nema klasnu dimenziju, da nije uperen protiv onih koji su na vrhu piramide moći i da ne dovodi u pitanje političko i ekonomsko ustrojstvo sistema

U kontekstu rastućih socijalnih i ekonomskih nejednakosti, svaki sukob, ma kako radikalan bio, koristan je i dobiće podršku centara moći. Jedini uslov je da sukob nema klasnu dimenziju, da nije uperen protiv onih koji su na vrhu piramide moći i da ne dovodi u pitanje političko i ekonomsko ustrojstvo sistema.

Nije slučajno da socijalni protesti, poput protesta „Žutih prsluka”, imaju mnogo manje publiciteta od političkih protesta u Hongkongu. Nije slučajno ni da za žestoke socijalne sukobe u Čileu (u kojima je bilo i mrtvih) gotovo da niko nije čuo, dok za političke sukobe u Venecueli znaju svi. Važno je da se socijalne pobune, tamo gde se pojave, sakriju i marginalizuju kako se infekcija ne bi širila

U tom kvazirevolucionarnom ambijentu „svi sužnji koje mori glad” sukobljavaće se međusobno, doživljavajući jedni druge kao krivce za tešku situaciju u kojoj žive. Reč je o ratu svih protiv svih – na dnu socijalne piramide. Uvek će tu biti i čestitih entuzijasta koji ne razumeju logiku igre i koji veruju kako klečanjem i izvikivanjem parola služe humanom cilju. Ta neartikulisana buka i povremena teatralnost neće promeniti ništa. Rušenje istorijskih spomenika ili obijanje i pljačkanje radnji neće ni za jotu popraviti poziciju crne populacije, već će samo produbiti jaz između „belih” i „crnih”. Umesto da se radikalizuje klasna borba, dodatno se zaoštravaju rasni konflikti, a društvo se neprekidno drži u takvoj vrsti kreirane tenzije.

Nesporan je atavistički rasizam američkog društva. Nesporna je brutalnost američke policije. Nesporno je, mada zaboravljeno, da je i pravosudni sistem diskriminatoran prema svoji „nebelim” građanima. Još manje je sporno da tužni položaj velikog dela crnačke populacije ima korene u dubokoj prošlosti i da se taj položaj sporo menja. Crni deo populacije može dobiti istinsku šansu samo kada se poslušno integriše u establišment, kada se odrekne „svojih”, i kada pokaže, poput bivšeg predsednika Obame, da je iznutra sasvim „beo”.

Fundamentalni problem američkog društva odavno nije u vezi samo s položajem jedne rasne grupe, već pre svega s položajem ogromnog broja siromašnih građana Amerike, bez obzira na njihovu boju kože. (Isto važi i za ostale delove sveta gde se klasni sukobi neutrališu i transformišu u besmislene sukobe nekakve druge vrste.)

Kao i uvek, ključnu ulogu imaju najuticajniji mediji, kroz čije oči gledamo svet i koji slikaju stvarnost po meri interesa onih koji ih plaćaju. Nije slučajno da socijalni protesti, poput protesta „Žutih prsluka”, imaju mnogo manje publiciteta od političkih protesta u Hongkongu. Nije slučajno ni da za žestoke socijalne sukobe u Čileu (u kojima je bilo i mrtvih) gotovo da niko nije čuo, dok za političke sukobe u Venecueli znaju svi. Važno je da se socijalne pobune, tamo gde se pojave, sakriju i marginalizuju kako se infekcija ne bi širila.

Jedini stvarni, veliki sukob jeste onaj između malog broja onih koji imaju i armije onih koji nemaju. Sve drugo je samo šmira i socijalna obmana, koja ne može trajati u beskraj i koja pre ili kasnije može izmaći kontroli. „Internacionala” je danas aktuelna isto koliko je bila i krajem 19. veka

Kako bi se socijalne tenzije kontrolisale, ključno je da nezadovoljstvo ne dobije političku artikulaciju, koja je danas moguća samo kroz parlamentarne partije. Socijalno nezadovoljstvo nema ko da kanališe (bar ne smisleno i konstruktivno), budući da su sve istinski leve partije ili uništene ili transformisane u groteskne karikature. Angažman nove levice svodi se pre svega na rodnu politiku i na ekologiju. Te partije imaju funkciju da blokiraju politički prostor i da ne dopuste stvaranje stranaka s jasnim socijalnim programom i političkim profilom.

Nekome ko je alergičan na kovanicu „klasni sukob” svakako će zasmetati taj demodirani marksistički recidiv koji se provlači kroz tekst. To neće promeniti činjenicu da svi fundamentalni konflikti proističu iz siromaštva i bede. Jedini stvarni, veliki sukob jeste onaj između malog broja onih koji imaju i armije onih koji nemaju. Sve drugo je samo šmira i socijalna obmana, koja ne može trajati u beskraj i koja pre ili kasnije može izmaći kontroli. „Internacionala” je danas aktuelna isto koliko je bila i krajem 19. veka.

(Autor je ekonomista)

(Politika)