Nemanja Rujević: "Predmetna institucija"

 Misli li iko o tome kako je prvom među nama? Njemu koji kao dragstor radi za Srbiju, danju na televiziji, a noću u znoju lica svog čitajući hiljade stranica dokumenata? Njemu koji oka ne sklapa, ne jede i odeva se iz fundusa u koji mu zle stilistkinje podmetnu sako od pet prosečnih srpskih plata? On više ni u varoškim domovima kulture ne može da inscenira jedinstvo sa narodom.

Za prvog među nama postoje u osnovi dva puta – ili će po svaku cenu, uz ogoljeno nasilje, sedeti u prestolu od ognjenih mačeva, nemirno, uz pobune i prezir, a ceh će plaćati Srbija. Ili će sedeti na optuženičkoj klupi pa možda u Zabeli. Postoji i međurešenje – beg u gepeku preko Kelebije.

Možda su to fantazmi jednog kolumniste, a ako i nisu – do svih tih scenarija je dug put. Kako taj put izgleda?

Kad su poveli narodnu bunu, studenti su na pleća uzeli teret koji matori eskiviraju godinama. Ne mislim da su mladi ljudi od dvadesetak godina posisali svu pamet sveta niti da neki njihovi potezi ne smeju da se kritikuju radi čuvanja „sabornosti“ – ta isto tako i vlast poziva na sabornost i ućutkivanje kritike.

Ali, dugo nisam imao tu ni šta da kritikujem. Sada mi se čini da imam, ali idemo redom.

Šta hoće ti studenti? Da se ispune njihova četiri zahteva. Ko odlučuje da li su zahtevi ispunjeni? Pa studenti. A ako procene da su zahtevi ispunjeni? Plenumi će okončati blokade. Ako nisu ispunjeni? Idemo dalje.

To zvuči jednostavno i jasno, ali ima ozbiljnu kvaku 22. Jer, šta su, zapravo zahtevi studenata? Da institucije rade svoj posao.

U krajnjoj konsekvenci to znači odlazak prvog među nama i stotina drugih na optuženičku klupu. To znači da „vlast“ – zapravo grupa uzurpatora sa jasnim vođom – nikako ne može da ispuni zahteve studenata jer bi tako ukinula sebe, a malo šta u kosmosu je jako kao nagon samoodržanja vlastodržaca koji su odavno prešli sa one strane zakona.

Tu činjenicu, naravno, znaju i studenti. Za sada, oni se taktički genijalno – prave ludi.

Briljantno je saopštenje studenata Pravnog fakulteta u blokadi u kojem traže od Rektorskog kolegijuma da ne priča sa predsednikom zemlje jerbo „institucija koje je uputila poziv ima ograničen broj, mahom ceremonijalnih nadležnosti od kojih nijedna nema dodirnih tačaka niti sa prosvetom niti sa zahtevima studenata“.

U daljem tekstu se vođa uzurpatorske vlasti naziva „predmetnom institucijom“ što prvog među nama mora da veoma ljuti. Navikao je da, poput sultana, upravlja satrapima i prima molioce, često i pred kamerama, a sada bi neko da ga svede na ovlašćenja britanske kraljice, to jest u okvire Ustava.

Sintagma „predmetna institucija“ pogađa i na dubljem nivou – zapravo je prvi među nama predmet pobune.

Ali, koliko igra može da traje? Nema sumnje da se „predmetna institucija“ odlučila da troši vreme, kao niželigaš koji u 85. minutu još nekako drži 0:0 na terenu favorita, iako je sabijen u svoj šesnaesterac i pljušte prečke i stative.

Da li zbilja studenti misle da mogu ostati u blokadama i na ulici sve do implozije režima? Još godinu, dve, tri?

Sada se, naravno, sa svih strana javljaju sufleri. Treba uraditi ovo ili ono, na protestima treba ili ne treba da govori ova ili onaj. Urođeni pesimista u meni miriše klice razdora u narodnom pokretu koji predvode studenti – a tako su propadali svi prethodni protesti.

Uz rizik da i sam budem sufler, uveren sam da protesti treba da postanu „političkiji“. To jest, da promišljaju o kraju ovog mučnog stanja u kojem je jedna partija sa jednim vođom uzurpirala državu, narodni novac i institucije.

Naravno, ne o kraju kakav želi „predmetna institucija“, o licemerno ponuđenom „dijalogu“, a zapravo odlasku na sultanovo kanabe gde će buna skončati, a vlast nastaviti da radi ono što radi već baksuznih trinaest godina.

Uprkos pomalo detinjastom ograđivanju od opozicionih partija, nisam stekao utisak da među studentima postoji raspoloženje za oružanu revoluciju iz čega sledi da promene mogu dođi samo, ah tako dosadnim i prezrenim, putem predstavničke demokratije. To jest – izborima.

Izbore koji zaslužuju svoje ime može organizovati samo prelazna vlada uz podršku studentske armije kontrolora. To možda više nije rokenrol, nije pešačenje do Novog Sada uz genijalne parole, nije epski snimak iz drona niti noć na fakultetu uz gitaru. Ali izbori su – institucija.

Sufler u meni će dopustiti sebi samo još ovoliko – fatalno bi bilo da takav politički i „konačni“ zahtev ne dođe uz podršku studenata, bilo da ga predlaže ProGlas ili neko treći.

„Predmetna institucija“ se jedino tog eksplicitno političkog zahteva studenata boji. Jedino joj to može pokvariti igru na vreme u kojoj se na smenu žrtvuju pioni, mobilišu batinaši i podmićuje narod, pa se čak i formalno „ispunjavaju zahtevi“ studenata samo kako bi sve ostalo isto.

I jedino se tako „predmetna institucija“ može dovesti pred svršen čin u kojem će mu ostati ona dva puta. Ili treći, u gepeku preko Kelebije. I jedino tako bi studentski vapaj za institucijama stvarno bio pozlaćen.

(Danas)