Petar Iskenderov: Svedoke ubijaju, zar ne?

(Dik Marti i „Hjumen rajts voč“ ne veruju vlastima Kosova i Evropskoj uniji)

Kako se moglo i očekivati, usvojena na zimskoj sednici Parlmentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu rezolucija o zločinima albanskih separatista Kosova dala je nove impulse diskusijama oko toga, ko konkretno odgovara za situaciju u pokrajini.

Osnovno je pitanje sada ko će se i u kom obliku baviti daljom istragom. Oni političari i institucije koji smatraju neophodnim da se u nekakvoj meri utvrdi istina i kazne krivci, - pozivaju da se ne ograničava na istragu civilno-policijske misije Evropske unije u Prištini. Njihovi oponenti u rukovodstvu EU pak smatraju da je takav pristup i jedino odgovarajući. Zbog čega – zna se. Upravo je misija Evropske unije na Kosovu u toku poslednje dve godine faktički zamenila sve druge međunarodne strukture u pokrajini, počev od OUN i zaključno sa humanitarnim i organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Jedini izuzetak načinjen je za NATO. Međutim, Severnoatlantska alijansa po pitanju Kosova (a i ne samo Kosova) nastupa solidarno sa EU. Uz to se brojnost natovskih multinacionalnih snaga KFOR u pokrajini konstantno smanjuje (trenutno broji pet hiljada vojnika).

Glavne figure u materijalima istrage švajcarskog pravnika Dika Martija, na osnovu koje je i pripremljena rezolucija PSSE, zapravo su šefovi vlada Kosova i Albanije – Hašim Tači i Sali Beriša.[1] I upravo je ovaj poslednji imao nameru da u četvrtak 27. januara govori na strazburškoj tribini. Prema raspoloživim informacijama, on je nameravao ne samo da izjavi kako je apsolutno nevin, nego i da predloži da se dalja istraga poveri Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Međutim, u poslednjem trenutku dolazak Sali Beriše u Strazbur bio je otkazan. Pres-služba PSSE bila je škrta u saopštenju tim povodom. Samo je saopštila činjenicu o otkazivanju dolaska dodavši da je odgovarajuća informacija stigla iz Tirane 25. januara. Drugim rečima, tačno u vreme diskusija o Kosovu. I mada su mnogi u samoj Albaniji i izvan njenih granica pospešili da demarš Beriše objasne napetom unutarpolitičkom situacijom u zemlji, postoje ozbiljni razlozi da se ovakvo objašnjenje tumači kao površno. Pre svega, na liniji zaista ozbiljne konfrontacije vladajućih u Albaniji demokrata i opozicionih socijalista prošle nedelje nije se čulo ništa kardinalno novo. Osim toga, nije u tradiciji harizmatičnog, aktivnog i po tradiciji sigurnog u sopstvene snage Beriše da propusti mogućnost i iskoristi mađunarodnu tribinu za bombastične izjave i uveravanja u odlučnu privrženost njegove zemlje idealima evroatlantizma i evrointegracija. Tako da nam se čini ispravnijom verzija da je Sali Beriša, unapred znajući da će u PSSE biti usvojena rigorozna rezolucija, odlučio da sledi savet sojih zapadnih drugova i distancira se od učešća u daljim diskusijama na datu temu, prepustivši celu tu stvar Evropskoj uniji. Tim pre što se njegova ideja o poveravanju istrage Haškom tribunalu već ne uklapa u žurno izrađeni u zapadnim centrima moći plan, koji je usmeren u pravcu monopolizacije eksplozivno opasne istrage, koju bi sprovodile snage Evropske unije.

Na reakciju iz Brisela zaista se nije dugo čekalo. Pres-služba visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton potvrdila je nameru Evropske unije, Evropske komisije i Misije EU na Kosovu da istraži činjenice, sadržane u izveštaju Dika Marija i rezoluciji PSSE. „Mi ćemo početi istragu, ukoliko nam budu predočeni dovoljni za podnošenje sudu dokaza o kriminalnoj delatnosti“ – navodi se u izjavi portparola gospođe Ešton, Maje Kocijančič. Ona je saopštila da su odgovarajuća pitanja već razmatrana na nivou rukovodstva EU, i tamo je odlučeno da upravo civilno-policijska misija Evropske unije u Prištini i jeste „kompetentni organ, koji treba da sprovede istragu“. Analognu informaciju obelodanila je i sama Misija, koja je izjavila „da veoma ozbiljno shvata tvrdnje, koje se sadrže u izveštaju Dika Martija, koji je pripremljen za Savet Evrope. Misija EU ima potencijal, iskustvo i jurisdikciju za logistiku sudskom procesu“ i zato je spremna „da preuzme na sebe tu odgovornost“.

Međutim, nisu baš svi u svetu sa entuzijazmom prihvatili nameru Evropske unije da monopolizuje dalju istragu. Pre svega, niko drugi do lično Dik Marti izražava ozbiljne sumnje u sposobnost date institucije da istraži zločine. Ovih dana u intervju balkanskim medijima on je direktno izjavio: „Ne mislim da civilno-policijska misija EU na Kosovu u onom obliku u kome danas deluje i u kome je organizovana, može sprovesti istragu“. Marti veruje da je glavni problem u nezaštićenosti svedoka: „Ako pogledamo na pravni sistem i međunarodno pravosuđe u regionu, videćemo da date strukture nisu u stanju da štiti svedoke. Svakog puta, kada se predmet dotiče visokog nivoa (političkog – P.I.), ili se tiče određene hijerarhije kriminalnih struktura - dobiti svedočenje postaje ne samo teško, nego i nemoguće. Svedoke i njihove porodice zastrašuju a neke i ubijaju“. Upravo zato Dik Marti apsolutno osnovano smatra neophodnim da se zarad sprovođenja svestrane istrage formira “ad hoc sudsko-pravna struktura izvan Kosova“.[2]

Osim toga, treba imati u vidu da su strukture EU tokom poslednjih dve–tri godine uspostavile toliko tesne uzajamne veze sa kosovskim vlastima, okupljenim oko Hašima Tačija i njegove Demokratske partije Kosova, da sama pomisao da bi Brisel bio zainteresovan za utvrđivanje istine o „crnoj transplantologiji“, trgovini ljudima i drugim vrstama zločinačke delatnosti lidera samoproglašene pseudonezavisnosti Kosova, izgleda apsurdnom.

Jedna od prvih institucija, koje su se založile protiv predaje istrage zločina na Kosovu misiji EU u Prištini, i koja je podržala zaključke Dika Marija, jeste organizacije „Hjumen rajts voč“. Ona se takođe založila da se u tom cilju formira posebni međunarodni mehanizam, različit i od EU, i od postojećeg Haškog tribunala.

U razlikama između Evropske unije i „Hjumen rajts voč“ o kosovskoj problematici postoji jedna značajna nijansa. Upravo je ova organizacija bila prva, i u suštini jedina na tako reprezentativnom nivou, koja je odmah na sav glas potvrdila podatke o „crnoj transplantologiji“ na Kosovu, sadržanoj u knjizi bivšeg glavnog tužioca Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karle del Ponte. Još u aprilu 2008. godine – nekoliko dana nakon izlaska iz štampe knjige del Ponte: „Lov: ja i ratni zločinci“ – „Hjumen rajts voč“ je uputio poruke Hašimu Tačiju i Sali Beriši u kojima je zatražila od njih da započnu istragu svih optužbi pod međunarodnim nadzorom. Međutim, početkom maja je postalo jasno da su obojica lidera ignorisali pisma i čak su javno odbacili navode bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala kao „neosnovane“. A Sali Beriša ih je čak onačio kao „krimi-priču u duhu Agate Kristi“. Odmah potom jedan od vodećih eksperata organizacija „Hjumen rajts voč“ Fred Abrahams je zvanično potvrdio, da smatra informaciju koja se sadrži u knjizi Karle del Ponte „ozbiljnom“ i da ona „zaslužuje poverenje“: Pojavile su se ozbiljne izjave, koje zaslužuju poverenje, o svirepim zločinima na Kosovu i Albaniji, koji su se događali posle rata“. On je pozvao vlasti Prištine i Tirane da „iskažu svoju privrženost pravosuđu i vladavini zakona putem sprovođenja odgovarajuće istrage“. Pri tom, po rečima Freda Abrahamsa, podaci koje u knjizi navodi Karla del Ponte o nekoliko stotina Srba, od kojih su uzeti organi radi prodaje na „crnom tržištu“ „nisu ni približno potpuni“.[3]

Razume se, da u proteklih skoro tri godine „Hjumen rajts voč“ očigledno nije povratio poverenje ni u Berišu, ni u Tačija, niti pak na sve načine podržavanu od strane kosovsko-albanskih vlasti Misiju Evropske unije. Prema tome, iza predloga date organizacije da se stvori međunarodni mehanizam za istragu zločina na Kosovu krije se objektivno saznanje o svim okolnostima zločina. Međutim, da bi takav organ bio i formiran što je moguće pre, neophodno je da se, kao prvo, postavi odgovarajuće pitanje na najvišem međunarodnom nivou, a kao drugo – da se predstavnici EU u Prištini liše monopolskog prava na istinu u poslednjoj instanci, koju oni žure da definitivno prisvoje za sebe. Rešenje oba zadatka je dostojna prulika za ulaganje napora ruske diplomatije.

(Fond strateške kulture, 3.2.2011)

[1] http://assembly.coe.int/Mainf.asp?link=/Documents/AdoptedText/ta11/ERES1782.htm

[2] Koha Ditore, 28.1.2011

[3] http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/7384679.stm