Pol Krugman u poslednjoj kolumni za „Njujork tajms“: Traganje za nadom u doba ogorčenosti

Pol Krugman, nobelovac i jedan od najuticajnijih svetskih ekonomista, od 2000. godine pisao je kolumne za „Njujork tajms“. Nedavno je objavio poslednju kolumnu za ovaj list i u njoj uporedio vreme kada je postao kolumnista „Njujork tajmsa“ i današnje stanje u Sjedinjenim Državama, odnosno promene koja su zadesile zapadni svet u poslednjih četvrt veka .

Ovo je moja poslednja kolumna za „Njujork tajms“, gde sam počeo da objavljujem januara 2000. Ja se povlačim iz „Njujork tajmsa“, ali ne iz sveta, svoje stavove ću i dalje iznositi na drugim mestima. Međutim, ovo je dobra prilika da pogledamo šta se promenilo u proteklih 25 godina.

Kada se osvrnem unazad, ono što me pogađa jeste u kojoj meri je nekadašnji optimizam mnogih ljudi u velikom delu zapadnog sveta u međuvremenu zamenjen besom i ozlojeđenošću. Ne govorim samo o pripadnicima radničke klase koji se osećaju izdanim od strane elita; neki od najljućih i najogorčenijih ljudi u Americi trenutno cu milijarderi koji se ne osećaju dovoljno poštovanim, i za koje se čini da će imati veliki uticaj na dolazeću Trampovu administraciju.

Teško je opisati koliko se dobro većina Amerikanaca osećala 1999. i početkom 2000. Ankete su pokazale nivo zadovoljstva smerom kretanja zemlje koji u odnosu na današnje stanje izgleda nadrealno. Moj osećaj za ono što se dogodilo na izborima 2000. bio je da su mnogi Amerikanci tadašnji mir i prosperitet uzimali zdravo za gotovo, pa su glasali za tipa za koga im se činilo da bi bilo zabavnije družiti se s njim.

Predsednik SAD DŽordž V. Buš sa nobelovcima Polom Krugmanom, dobitnikom Nobelove nagrade za ekonomiju i Martinom Čalfijem i Rodžerom Tsijenom, dobitnicima Nobelove nagrade za hemiju, u Ovalnom kabinetu, 24. novembar 2008.

I u Evropi se činilo da stvari idu dobro. Konkretno, uvođenje evra 1999. godine naširoko je pozdravljeno kao korak ka čvršćoj kako ekonomskoj tako i političkoj integraciji – korak ka Sjedinjenim Evropskim Državama, ako tako želite. Neki od nas, ružnih Amerikanaca, imali su nedoumice s tim u vezi, ali one u početku nisu bile šire prihvaćene.

Naravno, nije sve bilo med i mleko. Na primer, već je postojao priličan broj proto-Kuanon tipova i teoretičara zavere, pa čak tokom Klintonovih godina i primeri domaćeg terorizma u Americi.

Dolazilo je i do finansijskih kriza u Aziji, koje su neki od nas videli kao potencijalni predznak stvari koje dolaze; godine 1999. objavio sam knjigu pod naslovom „Povratak ekonomije depresije“, u kojoj sam tvrdio da bi se slične stvari mogle dogoditi i na Zapadu; kada su se one i dogodile, deceniju kasnije objavio sam izmenjeno i dopunjeno izdanje knjige.

Ipak, kada sam počeo da pišem za „Njujork tajms“ ljudi su se osećali prilično dobro u pogledu budućnosti.

Knjige koje Pol Krugman preporučuje za čitanje

Zašto se ovaj optimizam istopio? Kako ja to vidim, došlo je do kolapsa poverenja u elite: javnost više ne veruje da ljudi koji ih vode znaju šta rade, ili da se može pretpostaviti da su pošteni.

Nije uvek bilo tako. Još 2002. i 2003. godine, oni od nas koji su tvrdili da se opravdanje za invaziju na Irak temeljilo na lažima, bili su napadani od ljudi koji su odbijali da poveruju da bi američki predsednik uradio tako nešto. Ko bi to sada rekao?

Finansijska kriza iz 2008. je na drugačiji način potkopala svako poverenje javnosti da vlade znaju da upravljaju ekonomijama. Evro kao valuta je preživeo  evropsku krizu koja je dostigla vrhunac 2012. godine, koja je u nekim zemljama dovela do nivoa Velike depresije, ali poverenje u evrokrate – i vera u svetlu evropsku budućnost – nije preživela.

Nisu samo vlade izgubile poverenje javnosti. Kada se osvrnemo unazad, zapanjuje činjenica sa koliko se naklonosti pre finansijske krize gledalo na banke. Što me vraća na moju poentu da su danas neki od trenutno najogorčenijih ljudi u Americi – besni milijarderi.

Ilon Mask na predizbornom skupu u Njujorku, oktobra 2024.

Nije bilo tako davno da su tehnološki milijarderi bili cenjeni širom političkog spektra, toliko da su neki od njih su stekli status maltene junaka našeg doba. Sada ce i oni i neki od njihovih proizvoda suočavaju sa razočarenjem i nečim još goreg od toga: Australija je, na primer, čak zabranila korišćenje društvenih mreža deci mlađoj od 16 godina.

Što me vraća na moju poentu da su danas neki od trenutno najogorčenijih ljudi u Americi – ljutiti milijarderi.

Videli smo ovo i ranije. Posle finansijske krize iz 2008. godine, koja je većim delom (i ispravno) pripisana finansijskim prevarama i dilovima, možda ste očekivali da će nekadašnji Gospodari univerzuma, kako je japije sa Volstrita iz osamdesetih nazvao Tom Volf, pokazati malo skrušenosti, možda čak i zahvalnosti što su spaseni. Umesto toga, dobili smo „Obama bes“, ljutnju na 44. predsednika pošto se usudio da kaže da je i Volstrit možda delimično kriv za katastrofu koja se desila.

Ovih dana bilo je mnoštvo diskusija o oštrom zaokretu udesno nekih tehnoloških milijardera, od Ilona Maska naniže. Držim da ne treba previše dumati o tome, a posebno ne objašnjavati da su za to nekako krivi politički korektni liberali. U suštini, sve se svodi na hirovitost plutokrata koji su nekada uživali u odobravanju javnosti, a sada otkrivaju da sav novac na svetu ne može da im kupi ljubav.

"Vuk sa Volstrita", trejler za film Martina Skorsezea

Dakle, postoji li izlaz iz mračnog mesta na kome se nalazimo? Iako ogorčenost može dovesti loše ljude na vlast, verujem da ih tamo ne može održati na duži rok. U jednom trenutku javnost će shvatiti da većina političara koji se bune protiv elita zapravo jesu elita u svakom važnom smislu i počeće da ih smatra odgovornim za neispunjavanje obećanja. U tom trenutku javnost će možda biti voljna da sasluša i ljude koji ne žele da se svađaju sa onima na vlasti niti da daju lažna obećanja, već da pokušavaju da saopšte istinu najbolje što mogu.

Možda više nikada nećemo povratiti onu vrstu poverenja u lidere kakvo smo nekada imali – uverenje da ljudi na vlasti generalno govore istinu i znaju šta rade. Niti bi to trebalo. Ali ako se suprotstavimo kakistokratiji – vladavini najgorih – čije vreme upravo dolazi, možda ćemo na kraju pronaći put nazad u bolji svet.

(RTS, Njujork tajms)