Politika: Školski sistem kao saobraćajni haos

Ako se posmatra jedna tipična škola u Srbiji i uporedi nastavni proces pre jedne decenije i danas, većina posmatrača bi verovatno ocenila da nema veće razlike, izuzev nešto većih problema koji nastavnici imaju s disciplinom i radnim navikama učenika. Profesori, đaci, roditelji, predstavnici vlasti, stručnjaci... obrazovanje danas doživljavaju kao „saobraćajni haos”, a porede ga i sa slikama tornada.

U poslednjoj deceniji, značajne promene u obaveznom obrazovanju u Srbiji dogodile su se tri puta – 2001, 2004. i 2008. godine i uvek su direktno bile povezane s promenama u vrhu izvršne vlasti. Međutim, uprkos politici kreni-stani za ovih 10 godina, ostvarene promene ipak su približile srpski obrazovni sistem cilju koji je postavljen na početku dvehiljaditih – kvalitetnom obrazovanju za sve.

Ovo su neki od glavnih nalaza grupe stručnjaka Instituta za pedagoška istraživanja, čije je obimno jednogodišnje istraživanje upravo objavljeno u knjizi „Predstave o obrazovnim promenama u Srbiji”. Dr Milja Vujačić, magistri Jelena Pavlović, Dejan Stanković, Vladimir DŽinović, Ivana Đerić i Rajka Đević, kao i Sonja Anđelković i Milica Marušić, bili su deo Regionalnog programa podrške istraživanju u oblasti društvenih istraživanja na Zapadnom Balkanu (RRPP).

– Rezultati našeg istraživanja pokazuju da postoji jaz između onoga što je planirano i ostvareno, a efikasnost promena narušena je prebrzim tempom reformskih inicijativa, haotičnošću i nestabilnošću – kaže dr Milja Vujačić.

Otuda ne čudi što su učesnici u istraživanju (nastavnici, direktori, đaci, roditelji, eksperti, donosioci odluka) kada im je ponuđen set od tridesetak fotografija, kao najbolju asocijaciju na obrazovne promene, birali slike saobraćajnog haosa i tornada. Mr Jelena Pavlović ukazuje i na činjenicu da su roditelji i nastavnici češće protivnici nego saradnici i da je njihov odnos često obojen optuživanjem, animozitetima i pozivanjem na odgovornost.

– Roditelji smatraju da nastavnici nisu motivisani za obavljanje svog posla, kao i da nikome ne polažu račune za svoj rad. Iz perspektivne nastavnika, roditelji su ti koji nisu zainteresovani za saradnju i pružaju otpor u slučaju različitih procena napredovanja učenika i nedovoljno poštuju nastavničku profesiju – navodi rezultate mr Pavlović.

Mr Dejan Stanković kaže da su obrazovne politike tokom dvehiljaditih bile u velikoj meri zavisne od aktuelnog političkog i društvenog konteksta. Prvi period su obeležili proklamovani opšti ciljevi predstojeće obrazovne reforme – pružanje doprinosa ekonomskom oporavku, razvoju demokratije i reintegracije zemlje u evropsku i međunarodnu zajednicu, u drugom su pitanja iz oblasti obrazovanja sklonjena sa dnevnog reda zbog osamostaljivanja Crne Gore, pregovora o statusu i proglašene nezavisnosti Kosova, a u aktuelnom periodu se beleži brži napredak u evropskim integracijama i velika svetska ekonomska kriza.

– Posle političkih promena 2000, aktuelne vlasti su ambiciozno počele kreiranje i implementaciju nove obrazovne politike u Srbiji. Period od 2004. do 2008. obeležio je tri promene na čelu Ministarstva prosvete i konzervativiniji pristup obrazovnim promenama. Osnovni pravac promena u prvom i trećem periodu je sličan, tako da se aktuelna obrazovna politika, uz sve razlike, može posmatrati ipak kao nastavak politike s početka ovog veka – kaže mr Stanković.

Istraživači konstatuju da je struktura osnovnog obrazovanja tokom protekle deceniji u Srbiji ostala manje – više nepromenjena. U studiji Unicefa 2001. godine je upravljanje obrazovnim sistemom u Srbiji okarakterisano kao ekstremno centralizovano. Bez dovoljno kapaciteta, interesa i sa finansijskim problemima, lokalne uprave nisu preuzele veću ulogu u upravljanju obrazovanjem, naročito pošto je pitanje decentralizacije marginalizovano tokom perioda 2004–2008. godina. Upravljanje školom je ostalo političko pitanje, jer novi format školskih odbora i način biranja direktora nimalo nije otklonio često korišćenu mogućnost uplitanja političkih stranaka u ova pitanja, navode istraživači.

U oblasti nastavnih planova i programa na početku veka inicirane su važne promene, ali ni one nisu uspele da zažive, jer su ih nove prosvetne vlasti u potpunosti ukinule izmenama zakona iz 2005. godine.

Generalni je zaključak da u protekloj deceniji nije postignuta politička ili šira društvena saglasnost oko osnovnih pitanja budućeg razvoja obrazovanja, koje i dalje trpi posledice političkih i ideoloških sukobljavanja (jedan od primera je i građansko vaspitanje i veronauka). Zato su stručnjaci Instituta za pedagoška istraživanja razvili četiri scenarija obrazovanja u budućnosti (škola po meri deteta, škola koja neguje izuzetnost, nastavnik kao ugledni profesionalac i odgovorno uvođenje promena).

– Nastavnici, direktori, eksperti, đaci i njihovi roditelji su sva četiri scenarija okarakterisali kao dopadljive, ali previše napredne, zahtevne i utopijske u kontekstu našeg obrazovnog sistema. Finansijski aspekt je označen kao glavni preduslov za uvođenje bilo koje promene – objašnjava dr Milja Vujačić i dodaje da se članovi istraživačkog tima ipak nadaju da će ova četiri scenarija, kao i cela knjiga, podstaći ključne aktere odluka na razmišljanje o budućnosti obrazovanja u našoj zemlji.

Sandra Gucijan

(Politika)