Predrag Marković: Pouke martovskog protesta 1991.

 Decenijama se oko 9. marta 1991. godine stvarala pozitivna aura prve velike antirežimske pobune u Srbiji za vreme raspadanja komunizma i Jugoslavije.

Ove demonstracije su trajale oko šest sati i ostale su, sa dve poginule osobe, najkrvaviji srpski protest posle Drugog svetskog rata. Pokrenute su zbog uvreda komentatora TV Beograd na račun SPO. Taj komentator, Slavko Budihna, SPO je nazvao proustaškom partijom. Vuk Drašković je verovatni bio prvi koji je Televiziju Beograd nazvao TV Bastiljom. Pozvao je sve urednike da daju ostavke, a tu, tada jedinu državnu televiziju, da se javno izvini u roku od četiri sata. Na tom protestu je sve prštalo od borbene antirežimske retorike. Drašković je pozvao i na juriš. Kasnije je tvrdio da je taj juriš bio samo poziv na odbranu dostojanstva. Uveče tog dana, izgledalo je da je protest ugušen.

Sutradan, 10. marta, okupili su se studenti u Studentskom gradu. Uveče su krenuli ka centru i došli u sukob s policijom na Brankovom mostu. Na kraju ih je policija pustila do Terazija. Tamo se 11. marta okupilo oko 5.000 ljudi. Taj događaj će dobiti naziv Terazijski parlament. Studentima su se obraćali umetnici i patrijarh Pavle. Pozvao je na pomirenje. Tada je rekao: „Budimo ljudi - iako smo Srbi.“ Slično je govorio i na kontramitingu koji je režim zakazao na Ušću. Već sutradan, 12. marta, Skupština je donela zaključke da se opozicionim medijima omogući nesmetan rad. Istog dana, direktori i urednici TVB su podneli ostavke. Kao i ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović. Svi koji su uhapšeni 9. marta su pušteni. Protest na Terazijama je završen 14. marta, jer su svi zahtevi bili ispunjeni.

Sledeće nedelje, 20. marta, Slobodan Milošević je došao u Rektorat BU da sasluša studentske zahteve. Činilo se da su studenti uspeli. Mladi istraživač devedesetih godina Miloš Jovanović, u radu koji izlazi ovih dana, kaže da su dve osobine studentskog pokreta olakšale režimu da popusti. Prva je nestranački karakter studentskog protesta. Druga je to što na studentskom protestu nije bilo uspaljivih političkih parola niti poziva na nasilje.

Ima li ičeg poučnog u ovim događajima od pre 34 godine? Možda. Recimo, da je svaki protest u opasnosti da ga prisvoje sujetni opozicioni lideri koji žele da monopolišu i kontrolišu svaku kritiku režima. Dragoljub Mićunović je napisao kako je Vuk Drašković insistirao da samo SPO određuje ko može da govori na skupu 9. marta. Studentski Terazijski parlament je bio otvoreniji za različito mišljenje. Drugo i važnije, ako je studentski martovski protest 1991. godine imao nekog uspeha, do toga je došlo zbog pomirljivog i razumnog stava obe strane. Za manje od 48 sati su ispunjeni studentski zahtevi. Doduše, oni su bili realni i jednostavni. Sam predsednik Milošević je u roku od deset dana došao među profesore i studente.

Rat u Jugoslaviji je izbio nekoliko meseci posle ovih martovskih događaja. Užasi i ludilo tog sve krvavijeg rata su pomračili sve izglede za miran i razuman preobražaj društva i države.

(Kurir)