Шест деценија од победе Фидела Кастра у Кубанској револуцији

 У години која је пред нама навршава се шест деценија од победе Покрета 26. јул предвођеног Фиделом Кастром и сада већ легендарне Кубанске револуције.

Битка за Санта Клару почела је 31. децембра 1958. године. Град је пао у руке побуњеника предвођених Че Геваром, Камилом Сјенфуегосом, као и снагама Револуционарног директората предвођеног командантима Роландом Кубелом, Хуаном Абрахантесом и Вилијамом Александером Морганом.  

Након вести о поразу, дотадашњи председник Кубе Фулгенсио Батиста одлучио је да побегне из земље и 1. јануара отишао је у Доминиканску Републику. Вођа револуционара Фидел Кастро је након тога започео преговоре са преосталим Батистиним снагама и након што су дошли до договора, револуционарне снаге су заузеле Сантјаго и у победничком маршу 8. јануара ушли у престоницу Хавану.  

Кубанска Револуција имала је снажне последице, што на домаћем, што на међународном нивоу. Конкретно, потпуно су промењени дипломатски односи ове земље са САД (на горе), а покушаји да се ти билатерални односи поправе трају до данас.

Фидел Кастро као премијер Кубе

Фидел Кастро именован је за премијера Кубе 16. фебруара 1959. године. Два месеца касније, отишао је у посету САД где је председник Ајзенхауер одбио да се састане са њим и уместо тога на састанак послао потпредседника Никсона, који се није допао Кастру.  

Први конкретан потез Кастрове Владе био је Закон о првој аграрној реформи по којој је 200.000 кубанских фармера и сељака добило парче обрадиве земље, претходно одузете од великих земљопоседника, међу којима је била и мајка кубанског премијера Лина Руз Гонзалес.  

У року од годину дана, Кастро и његова Влада преузели су контролу над 15 одсто од укупног богатства земље, тврдећи да је “револуција диктатура експлоатисаних над експлоататорима”.  

Иако је одбијао да свој режим окарактерише као социјалистички и констатно је негирао да је комуниста, Кастро је поставио марксисте на високе положаје у Влади и војсци. Најупечатљивије је било именовање Че Геваре за гувернера Централне кубанске банке, а затим и министра привреде.  

Револуционарна Влада посебан акценат је ставила на образовање и здравство како би се побољшао стандард живота Кубанаца.   Током првих 30 месеци власти, отворено је више школа него у претходне три деценије.  

Здравствено осигурање је национализовано и проширено, а велики број здравствених установа отворен је у руралним подручјима земље како би и тај слој становништва имао адекватан приступ лечењу и медицинском третману.  

Трећи део Кастровог социјалног програма односио се на инфраструктуру и развој саобраћајница. За првих шест месеци, изграђено је скоро 1.000 километара нових путева широм острва, док је 300 милиона долара уложено у водовод и систем наводњавања.  

Период Хладног рата, шездесетих година 20. века беснео је Хладни рат између две светске суперсиле – Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.  

Кастро је делио идеолошке погледе са Совјетима и успоставио односе са неколико марксистичких држава. Након састанка са вицепремијером СССР Анастасом Микојаном, Куба је уговорила снабдевање Руса шећером, воћем и влакнима, а заузврат је обезбеђено снабдевање гасом и другим индустријским добрима.  

Због ове сарадње, односи између Кубе и САД су били веома затегнути. Председник Ајзенхауер је у марту 1960. године дао овлашћења Централној обавештајној агенцији (ЦИА) да свргне Кастра са власти и за ту мисију им обезбедио буџет од 13 милиона долара.

Чак им је дозволио да се удруже са мафијом, која је била бесна на кубанске власти које су им затвориле борделе и коцкарнице широм Кубе након револуције. Уследио је економски ембарго, а Кастро је заузврат преузео контролу и национализовао све државне и приватне компаније које су до тада пословале на острву.  

До краја Хладног рата, Кубанци су се суочили са Инвазијом у Заливу свиња 1961. године, као и кризом изазваном одлуком Кастра да дозволи СССР да инсталирају далекосежне ракете на територији Кубе, што је довело до тога да председник Кенеди буде на ивици да објави рат овој острвској земљи.  

Фидел Кастро је успешно владао Кубом све до 2008. године, када је због болести и година одлучио да власт преда млађем брату Раулу, који је такође био један од кључних учесника у Кубанској револуцији. Иако није био званично председник, Фидел је био главни саветник за сва кључна питања у земљи и тако је остало све до његове смрти 25. новембра 2016.  

Кубанска економија данас

Када се погледају месечне плате Кубанаца, први закључак би био да они живе у сиромаштву. На пример, плата лекара је 30 долара месечно.  

Међутим, сви Кубанци су стамбено обезбеђени и добијају следовања од државе на месечном нивоу која покривају 40 одсто потребе за храном и основним потрепштинама. Држава такође субвенционише грађане како би куповали јаја, шећер и пиринач. 

Куба званично има две валуте – конвертибилни пезос који је намењен за туристе, као и кубански пезос који користи локално становништво (1 конвертибилни пезос = 25 пезоса).  

Многи Кубанци су своје куће претворили у смештаје за туристе, јер на тај начин за једну ноћ зараде месечну плату лекара. Као последица овога, многи здравствени, просветни и многи други радници су напустили своје професије и окренули се туризму. Тако да није изненађење ако вас на Куби вози таксиста који је по професији кардиохирург.  

Живот после Фидела Кастра

Стил живота на Куби је почео да се мења рапидном брзином. Раул Кастро је власт од брата преузео 2006. године, а већ две године касније, грађанима је дозвољено да поседују мобилне телефоне и ДВД плејере. Ово је био први симболични потез који је Раул предузео како би показао да је напреднији од Фидела.  

Локалним фармерима је 2010. године омогућено да постану власници земљишта и тако је отворен простор за стране инвестиције.  

Страни инвеститори у области туризма констатно траже прилике да отварају хотеле. Сваке године на Кубу дође око 3,5 милиона туриста, а по подацима Светске банке, тај број би могао да достигне чак 10 милиона људи. Као резултат овога, фирме из Шпаније, Француске, Канаде и Велике Британије су већ купили земљишта на острву. 

Америчким фирмама је још увек забрањен приступ, а прве кораке да се ово промени је предузео бивши председник САД Барак Обама, који је отишао у прву званичну посету Куби након Револуције и Хладног рата.  

Оно што је још забрињавајуће за кубанску привреду и туризам је то да инфраструктура на острву није реновирана још од педесетих година, што доводи у питање квалитет туристичких услуга које су у могућности да пруже.

(Н1)