Сведоци за БИРН о полицијској бруталности у гаражи Владе Србије: Претње силовањем, шамарање, шутирање, пљување, вређање, ломљење телефона...

Претње силовањем, шамарање, шутирање, пљување, вређање, ломљење телефона - овако је девет особа до чијих сведочења је БИРН дошао описало оно што је доживело, чуло или видело у гаражи зграде Владе Републике Србије у коју су доведени после протеста 14. августа

• БИРН открива сведочења мушкараца који су пре свих говорили пред тужилаштвом о полицијској бруталности припадника ЈЗО у гаражи Владе Србије. Једном од њих, како је изјавио, прећено је и силовањем.

• Интервјуи и увиди у исказе укупно деветоро људи показују да особе, од којих се већина до тада никада није ни упознала, готово истоветно сведоче о начину поступања припадника ЈЗО и њиховог команданта Марка Кричка.

• Амнестy Интернатионал и Цивил Ригхтс Дефендерс, две међународне организације за људска и грађанска права, кажу за БИРН да поступци ЈЗО представљају прекомерну употребу  силе и указују на мучење и друге врсте нечовечног и понижавајућег поступања забрањеног међународним правом.

Овај текст садржи описе и сведочења који могу бити узнемирујући неким читаоцима. Нека имена су измењена или уклоњена због заштите саговорника.

Док су Николина Синђелић и Стеван Здравковић, студенти и чланови опозиционог Народног покрета Србије, у петак 15. августа поподне, пред медијима говорили о ономе што су претходне ноћи доживели у гаражи Владе Србије и означавали команданта Јединице за обезбеђење одређених личности и објеката (ЈЗО) МУП-а Србије Марка Кричка и његове сараднике као злостављаче, у Првом основном тужилаштву у Београду четворица мушкараца давала су исказе. 

У том тренутку, они нису знали имена полицајаца који су их малтретирали, али су готово истоветно описали гаражу у Влади Србије и оно што им се дешавало, као и изглед припадника ЈЗО.

„Имао је кратку обријану браду. Пенила су му уста од беса… Командант те јединице кренуо је да прилази једном по једном од нас и кренуо је да нас шутира више пута, стомак, ноге, ђоном обуће у главу и онда пљување у лице“, изјавио је један од приведених пред тужиоцем.

Слично су говорили и остали, а један од њих детаљно описује и уништавање телефона који су им одузети без судског налога.

„Све телефоне које је одузео од људи, поређао је уза зид, па је један по један ногом газио и пендреком ударао по њима.“

Појединачно су саслушавани пред тужиоцем. Полицајци су их теретили да су претходне вечери на антивладиним протестима спречавали службено лице у вршењу службене дужности, као и за напад на службено лице.

Према истраживању БИРН-а, током протеста одржаних у Београду 14. августа, припадници ЈЗО на челу са командантом Марком Кричком ухапсили су и одвукли у гаражу у згради Владе Републике Србије најмање петнаест особа. 

Искази четворице мушкараца пред тужилаштвом и изјаве још пет особа које је БИРН интервјуисао, показују да су готово сви доживели слично насиље. Међу њима су демонстранти, али и грађани који су били поприлично удаљени од зграде Владе, а неки од њих нису ни учествовали на протестима.

Из гараже Владе Србије затим су одвожени у различитим интервалима, у три групе и распоређивани по полицијским станицама: Вождовац, Нови Београд, Стари Град. 

„Понашање припадника органа реда током хапшења и задржавања демонстраната и случајних пролазника у гаражи зграде Владе, 14. августа 2025. године, представља озбиљно кршење међународних правних оквира. Вишеструко ударање шамарима и ударање ногама притворених, пљување по њима, вербално понижавање и претње насиљем, сексуалним насиљем и смрћу, представљају сурово, нечовечно и понижавајуће поступање или казну – што је забрањено међународним правом. Такође, поступање према притворенима изазива забринутост због мучења“, каже за БИРН Џон Стауфер, правни директор и заменик извршног директора међународне организације за људска и грађанска права Цивил Ригхтс Дефендерс, са седиштем у Стокхолму.

Из организације Амнестy Интернатионал кажу за БИРН да су дубоко забринути због извештаја да су студентски демонстранти насилно ухапшени у Београду, одведени у „гаражу“ и изложени непотребној и прекомерној употреби силе – укључујући ударце шамарима, ударце ногама и претње даљим насиљем, укључујући силовање.

„Према сведочењима, ова злостављања догодила су се током почетног периода задржавања и пре било каквог формалног полицијског саслушања. Такво неформално испитивање без присуства правног заступника повећава ризик од тортуре или другог злостављања и ускраћивања процесних гаранција које би се уобичајено примењивале“, каже Јелена Сесар, истраживачица Амнестy Интернатионал-а за Балкан. 

Она додаје да се особе у полицијском притвору морају третирати достојанствено и у складу са законом. 

„Сваки облик тортуре или другог злостављања – укључујући психолошку тортуру или злостављање, претње тортуром или злостављањем, понижавајуће и омаловажавајуће поступке – апсолутно је забрањен. Српске власти морају у потпуности истражити ове наводе и позвати на одговорност све службенике за које се утврди да су поступали незаконито“, наводи Сесар.

Случај у згради Владе Србије, међутим, није изузетак. У последњих неколико месеци, сведочења и снимци полицијске бруталности стизала су из бројних градова широм Србије где је полиција употребљавала прекомерну силу или понижавала приведене грађане.

Из МУП-а Србије нису одговорили на питања БИРН-а о томе да ли су покренуте истраге о овим инцидентима, као и о поступању полиције у згради Владе Републике Србије.

Марко Кричак, командант ЈЗО, није одговорио на питања БИРН-а до објављивања текста, која су му упућена преко пресс службе МУП-а.

Коментаришући случај бруталности у гаражи Владе Републике Србије, Министар унутрашњих послова Србије Ивица Дачић изјавио је 19. августа да полиција ништа не крије у вези са поступањем на протестима и да ће, уколико је било прекорачења овлашћења, одговарати сви они који су то урадили.

Само дан пошто је тужилаштво званично покренуло поступак о прикупљању обавештења о поступања ЈЗО, на основу исказа четворице младића, и неколико дана пошто су други студенти о свему сведочили у медијима, директор полиције Драган Васиљевић рекао је да за сада нема назнака да је Кричак прекорачио овлашћења и да ће – док се не деси супротно – он моћи, као и остатак јединице, да ради свој посао. Иначе, ЈЗО директно одговара управо директору полиције.

„Бићеш силован и унакажен“

Међу првима приведеним у гаражу од стране ЈЗО била су тројица студената и један  грађанин. Били су на истом протесту, али како новинари БИРН сазнају, изјаснили су се да се међусобно не познају и не друже – двојица студената препознала су се из виђења с обзиром на то да студирају у истом делу града. 

Ипак, сви су пред тужиоцем дали веома сличне изјаве о полицијској бруталности у гаражи Владе Србије. 

Сви наводе да су били шутирани – примили су по више удараца ципелама – али ударани су и рукама, вређани и пљувани.

Један студент пред тужилаштвом је испричао да су му претили да ће га „силовати“ и „унаказати“.

Према њиховим исказима, неки од њих су били и везани док су ударани, а нико од њих није био у могућности да пружи отпор полицији, зато што су или лежали или седели када су малтретирани.

Они су у одвојеним исказима рекли и да су их у седећем положају, наслоњене на зид, полицајци прскали бибер спрејом по лицу.

„Прво су нас терали да легнемо. Седели смо леђима наслоњени на зид, а онда су нас неким као бибер спрејом сву четворицу попрскали по лицу… Добио сам ударце у цеваницу, у бицепс, у главу.“

Неколико њих је навело и да им је командант рекао да не смеју ником да причају о томе шта им се догодило, јер ће их „унаказити“.

Против њих четворо су поднете кривичне пријаве на основу онога за шта их оптужују полицајци. Њима је истовремено и као потенцијалним жртвама полицијске бруталности укинуто задржавање. 

На основу исказа четири приведена мушкарца, Прво основно тужилаштво у Београду покренуло је и поступак прикупљања обавештења о поступању полицајаца ЈЗО. Неколико дана касније студенти Николина Синђелић и Душан Цветковић поднели су и кривичну пријаву против припадника ЈЗО и њиховог команданта Марка Кричка. Сви случајеви и пријаве обједињени су у један предмет и предистражни поступак је у току.

Ред претњи, ред шамарања…

Николина Синђелић на протесту који је у Београду организован пошто је јавно говорила о насиљу ком је била изложена у гаражи Владе Србије

Према изјавама четворице којима је било одређено полицијско задржавање и који су давали исказе у тужилаштву, а у које су новинари БИРН-а имали увид, они нису знали ни ко је студенткиња Николина Синђелић, али су је видели те ноћи у гаражи.

„После неког времена дошла је друга група приведених људи, према њима су поступали на исти начин као према нама, а међу њима је била и девојка, коју је тај главни полицајац псовао и вређао говорећи да је курва, да је безобразна, ударао је неком тканином по лицу и разбио јој телефон.“

Један од њих каже да је доласком групе у којој је била Синђелић, пажња „команданта“ прешла на новопридошле. Пре одласка из гараже, видели су да су новој групи поломили телефоне и ударали их.

Прве ухапшене, пре него су одвезени у полицијску станицу Вождовац, прегледала је Хитна помоћ. Управо је то била ситуација коју је следећа група ухапшених описала као оно што су најпре видели по уласку у гаражу.

И Николина Синђелић, студенткиња Факултета политичких наука и чланица опозиционог Народног покрета Србије, видела је повређене ухапшенике и лекаре.

Николина Синђелић већ сутрадан је јавно говорила о тортури коју је преживела. Само неколико сати пошто је уживо говорила на телевизији Н1, њене интимне фотографије, настале када је била малолетна, почели су да деле анонимни налози на друштвеним мрежама. 

Студенти ФПН-а су објавили да је дистрибуцију ових фотографија покренула Дијана Хркаловић, бивша секретарка Муп-а осуђена на годину дана и четири месеца затвора због трговине утицајем. 

У знак подршке Николини Синђелић у Београду је организован протест, а после протеста, ове фотографије показивао је два дана за редом уредник Информера Драган Ј. Вучићевић уживо у телевизијском програму.

Убрзо, и сама је доживела сличан третман у рукама полиције као и они. Синђелић за БИРН каже да је ухапшена када је кренула кући са протеста.

„Нисам направила никакав инцидент. Пре тога сам срела припаднике ЈЗО док су на улици хапсили једног дечка, викала сам им ’он је малолетан’. Можда су ме тада запамтили. Убрзо, полицајац у цивилу ухватио ме је и увукао у зграду Владе. Прошли смо паркинг, поред места где је 2003. године убијен премијер Зоран Ђинђић, а онда сам увучена у неокречену и прљаву просторију са десне стране, некаква гаража. И одмах понижење, морали смо да легнемо на под. Наредили су нам да седнемо мало пре него што је ушао командант ЈЗО.“

Према Николининим речима затим је уследио претрес ствари, истресли су јој све из ранца на под, пронашли су јој камеру која их је посебно узнемирила, као и једну бакљу. Синдјелић је тада полицији рекла да јој је бакљу у ранац убацио друг и да није њена. Њу је затим, како каже, Кричак ударао и претио јој је сексуалним злостављањем.

„У једном тренутку Марко Кричак се надвио нада мном у полу – савијеном положају, унео ми се у лице и почео је да виче: ’Курво, шта ћеш на протесту!’ Ошамарио ме је. Покушавала сам да се заштитим и својим рукама заштитим главу. Настави је да ме вређа и понижава. Одговорила сам му да имам право да будем на протесту, онда  ме је опет ударио. Штитила сам се, али је ударао и све језивије претио ’Јебаћу те овде пред свима’,  ’Вриштаћеш’ наставио је ’Набићу ти ту бакљу у дупе и изаћи ће ти на уста’.“

Николина каже и да су је стално питали за кога ради и ко ју је послао на протест. Када су јој опет рекли да легне на под слушала је како бију друге. Према њеним речима Кричак се у једном моменту обратио свим ухапшенима. ’Видећете шта је насиље на улицама!’.

Сећа се и кад су са Славије довели студента физике Душана Цветковића. Слушала је како им и он пркоси позивајући се на грађанска права и мисли да су и њега зато чешће ударали него друге. Ипак, када су кренули у полицијску станицу Стари Град, пре уласка у комби, командант Кричак и још неки полицајци у цивилу питали су их да ли имају повреде.

„Сви смо рекли да немамо, желели смо да нас што пре одвезу одатле. Међутим, Душан је рекао да се нада да нема. То је опет разљутило Кричка и повисио је тон ’Шта се надаш, немој да те размажем као говно на поду, нећу да чекамо хитну помоћ два сата’. Онда је и Душан рекао да нема повреде.“

Николини камера није враћена, а телефон је био потпуно изломљен, као и већини ухапшених. 

Пуштена је те ноћи са новчаном казном због бакље.

„Упуцаћу те у главу“

Студент физике Душан Цветковић наводи да је ударан и током привођења на Славији, и у гаражи Владе Републике Србије

Студент физике Душан Цветковић, ухапшен је више од пола километра од зграде Владе – на Тргу Славија ухватили су га полицајци у цивилу.

„Подигао ме је у ваздух и оборио на бетон. Дојурило је још њих четири, пет. Кренули су да ме шутирају, да ми шутирају главу чизмом, затим главом о бетон. Викали су ’не опири се, не опири се’. Викао сам ’не опирем се’. То није много помогло.“ 

Према Душановим речима телефон су му шутнули из руке, а затим га увели у необележено возило. Био је између двојице полицајаца.

„Овај лево, тај који ме први тукао, питао ме је ’Хоћеш да рушиш државу?’ Овај десно, мало старији од њега, ћелав, плав, једва је суздржавао свој бес, држао се за главу и рекао ’Упуцаћу те у главу’.“

Јединица за обезбеђење одређених личности и објеката (ЈЗО) МУП-а Србије нема у надлежности хапшења. Према правилу, уколико наиђу на проблем да су нападнути особа или објекат који штите, могу да реагују, али би требало и да зову подручне полицијске станице. 

Министар полиције је у обраћању медијима рекао: „Студенткиња Николина Синђелић са још петоро људи 14. августа увече на углу Кнеза Милоша и Немањине учестовала у незаконитој блокади саобраћаја, позивала на напад на полицију и бакљама гађала полицајце. Та група је потом каменицама и стакленим флашама и бакљама гађала полицијске службенике и зграду Владе Републике Србије.“ 

Међутим, министарство није пружило образложење зашто је те вечери ЈЗО хапсио и на Тргу Славија, више од пола километара удаљеном од зграде Владе Србије. 

С друге стране, ухапшени студенти тврде да нису починили никакав инцидент због ког би били ухапшени и инсистирају да полиција објави снимке камера испред зграде Владе и из гараже Владе Србије.

Иначе, о надлежностима ЈЗО говорио је и комадант јединице Марко Кричак током парничног поступка са једним опозиционим народним послаником.

У исказу се наводи: „У опису његовог посла је да штити лица и објекте који су од интереса Републике Србије, а начин на који се то обавље је поверљиве природе. Напомиње да не постоји никаква јединица за хапшење, већ само та јединица за обезбеђење одређених личности и објеката чији је он командант.“

Док су се спуштали ка згради Владе Републике Србије полицајци су, како Душан каже, застали поред човека са великом полицијском значком на грудима. 

„Покушао сам да апелујем на њега због тога што су ме претукли. Касније сам препознао да је то био Марко Кричак. Апеловао сам свима успут кад су ме вадили из кола и убацивали у ону гаражу ’погледајте шта вам колеге раде, претукли су ме на улици, нисам ништа радио’. Ту су ме бацили на под са још неколицина студента за које ћу касније сазнати шта су они прошли, нарочито студенткиња Николина.“

Долазак у гаражу у Немањиној улици за Душана је био наставак тортуре.

„Бацили су ме на под поред још једног студента и пошто сам доста причао, викао сам ’овај ме пребио, овај ме шутирао на улици’, ставили су ми лисице иза леђа. Пружао сам, да тако кажемо, вербални отпор, помало комични отпор, шта знам, једини отпор који сам могао да пружам. Мислим да је важно позивати се увек на људска права. Мислим да је њихов управо циљ да нас ућуткају и томе служи та чизма.“

Цветковић има утисак да такви полицајци желе да причају само сами са собом и да сви остали ћуте. Зато сматра да је неопходно да они који доживе тортуру наставе да говоре и кад их шутирају. Када су остали сами са полицајком и двојицом њених колега ситуација је деловала опуштеније, само на тренутке.

„Правили су се фини, нудили нам воду и тако причали са нама, шалили се. Мислим да та маска коју представљају као љубазност се јако брзо скине када им кажемо најмању ствар коју ми се не свиђа превише. Рецимо тај један у плавој мајици је претио да ће ме пребити. Заборавио сам шта сам рекао. Он је просто био уверен да су они жртве у свему томе. Кренуо је да прича ’знате какве повреде имају полицајци, двадесеторо нас има повреде’. Кренуо је да ми прети ’шутираћу те’. Ја сам рекао ’дођи овамо и шутирај ме, у лисицама сам, али си храбар’. Није ме ни шутирао на крају, хвала му. И тај што се највише правио фин, његове шале су биле на нивоу да пита Николину ’јел ћеш се ти удати за некога једнога дана замисли како ће твој муж…’ А Николина је апеловала на њега и на ту полицајку ’ваше колеге су ми претиле силовањем’. Полицајац се смешкао и колутао очима, а полицајка се само смешкала и ћутала. Све то је прећутала.“

Душан каже да је нешто мало касније дошао Марко Кричак са поприлично великом екипом. Био је ту и полицијски комби, тзв. марица, како би их превезла у полицијску станицу Стари Град.

„Сећам се једног вишег са наочарима и светлим очима. Пришао ми је, можда зато што сам био везан лисицама, не знам зашто сам му привукао пажњу, питао ме је ’шта радиш на протесту’. Одговорио сам ’грађанско право’. Он ме је на то ошамарио. Он и још један одвукли су ме иза неког ћошка у гаражи. Наставили су да ме шамарају са узвицима ’даћу ти грађанска права, немој да ти видим лице поново’. Мислим да су сви и те како чули шта ми се дешава, можда и видели. После тога су тукли још једног момка, не знам зашто је био ухапшен.“

Саговорник БИРН-а каже да када су их сместили у полицијски комби да га је забринуло то што је поред себе видео празно место – Николина није била ту.

„Нисам је одмах видео. Она се возила напред, примио је тај возач. У полицијској станици Стари Град имали су поприлично коректан третман према нама. Потписали смо неки документ о својим правима и пуштени смо. Телефон сам касније лоцирао да се налазио у полицијској станици Савски Венац, када сам отишао да га питам да ли је код њих – негирали су“, каже Цветковић.

Цветковић је пуштен без било какве пријаве или казне.

„Не верујем у правду под овим режимом“

Зоран – то му није право име, студент је београдског универзитета. Ноћ пошто је и он био у гаражи зграде Владе Србије, није могао да заспи, упркос умору. Слике су навирале о свему што је доживео у претходна 24 сата. Кад већ те мисли није успео да отера, онда је покушао да се сети свега. Изнова и изнова.

О свему ће, како каже, сведочити уколико га позову у тужилаштво или суд. Међутим, он тужбу неће подносити због неповерења у институције, докле год раде под овом влашћу.

„Не верујем у правду и несметан рад правосуђа под овим режимом. Исто тако не желим да постанем жртва нових притисака, да се суочим са осветом оних које бих тужио. Ако ми дођу пред кућу, кога да позовем, 192? Па управо у полицији и раде они због којих сада желим и за медије да останем анониман. Та полиција би требало да ради у служби грађана, а баш је део полиције прекршио наша грађанска права само зато што смо били на протесту.“

Зоран је са групом студената и грађана приведен 14. августа увече. За БИРН описује како су демонстранти, како каже, упали у полицијску замку. 

„Ниједан изгред нисам направио. Никада се неће појавити снимак од те ноћи који ће демантовати ово што Вам говорим. Био сам потпуно миран. Не да нисам бацио ни камен или било шта друго, него чак нисам ништа погрдно ни довикнуо икоме. Био сам на раскрсници Кнеза Милоша и Немањине улице. Било нас је педесетак, многи су имали ознаку пресс. С једне стране нам се приближавао полицијски кордон са опремом за разбијање демонстрација и затворили су раскрсницу. Ми крећемо уназад ка Железничкој станици. Одједном кордон застаје код зграде Владе, а кад сам се окренуо видео сам да истрчавају неки људи са паркинга те зграде. Долазили су нам с леђа и кренули да хапсе. Буквално смо упали у замку. Били смо заробљени у средини. Није било где да се побегне. Кад су дотрчали до мене, подигао сам руке као да се предајем.“

Било је нешто после пола једанаест тог четвртка увече. И, Зоран је тада ухапшен.

„Крећу да ме хапсе, стављају руку у положај “полуге”. Увлаче нас на паркинг Владе у дворишту, а затим нас увлаче унутар зграде, у некакву гаражу. Била су ту два члана као неке волонтерске хитне помоћи радили су око неког. Већ су ту били и други студенти и грађани. Видео сам Николину (Синђелић), она је била на поду – лежала на стомаку са рукама иза леђа. Доста људи је било, не знам да ли су сви били ЈЗО, али они су се кикотали, не знам да ли је само трећина имала истакнуте значке.“

И Зорана су терали да легне на прљав, бетонски под. Био је близу осталих студената који су само неколико минута раније завршили на том месту пре њега. Сећа се да је у просторији било бучно, много полицајаца у цивилу је стајало, а тај простор није нешто велики, деловао је тесно за све. Затим наређују ухапшенима да седну уза зид. Нешто су чекали, не дуго, и сви су се утишали.

„И онда долази командант ЈЗО. Ишао је од једног до другог ухапшеног. Обраћао нам се тако што стане у получучећи положај, пита нешто и ошамари. Већина је тако прошла. Тада нисам знао ко је он. Али сам га препознао на фотографијама. Био је то Марко Кричак. Када ме је ошамарио нисам ни стигао да региструјем колико је брзо замахнуо руком и ударио само ми се глава окренула. И то није био последњи шамар, обично би уследио после питања. Третирали су нас као терористе, а онда сам опет морао да легнем. Гледао сам у зид, али јасно чуо шта се дешава око мене.“

Иако је лежао на поду гараже Владе Србије Зоран каже да је имао утисак да сви остали полицајци гледају у њих. Утисак му је и као да је командант Кричак једини имао овлашћење да говори и бије. Остали су гледали, он је тукао.

„Чуо сам и када је пришао Николини (Синђелић). Она се позивала на грађанска права, одговарала му је. Чуо сам да је шамара, а онда се звук променио, као да су ударци постали тупи. Кад јој нашао бакљу у ранцу, тада почиње још јаче да виче на њу. Био сам под страхом, али оно што јој је говорио звучало је тако мизерно, згрозило ме је ’Курветино, хоћеш да ти набијем ватромет у дупе’.“

Саговорник БИРН-а каже да је командант ЈЗО наставио је да одлази и до осталих ухапшених, те да би обично чуо како Кричак поставља питања, а онда удара, шамара, али и ломи.

„Рукама и ногама уништавао је телефоне ухапшених. Одзвањало је то ломљење предмета.“

Малтретирање ухапшених, према Зорановим речима прекинуло је то што је командант специјалне јединице добио позив преко полицијског уређаја – тетре. Отишао је даље да хапси.

Зоран је пуштен исте ноћи, а против њега није покренут никакав поступак.

„Онај Кричак је немилосрдан“

Стеван Здравковић каже да је лежао на поду гараже Владе Србије и слушао како припадници ЈЗО и њихов командант Марко Кричак ударају, прете и вређају грађане приведене током протеста 14. Августа

„Лежао сам на стомаку док сам гледао како мрви нечији телефон пендреком. Онда, ми тај исти човек, а по гласу га познајем да је пре тога вређао, испитивао и ударао Николину, тражи и мој телефон. Затим га гази, гази га патиком, гази га док га потпуно не изломио на два или три дела,“ говори за БИРН Стеван Здравковић студент и члан Народног покрета Србије.

Здравковић каже да је ухапшен тако што га је један од полицајаца у цивилу саплео у близини Владе Србије. Имао је одеротине, али га је било страх да се жали, чак не може ни да се сети да ли је у неком моменту био и везан или је само строго слушао наређења и снажно држао руке иза леђа. Углавном лежао је на стомаку и гледао у зид или у патике полицајца који му је стојао над главом.

„Нисам успео ни да видим лице човека ког зову командантом ЈЗО Марко Кричак. Али чујем глас тог главног у гаражи Владе Србије и све што он каже то је наређење, само се чују команде његове и још двојице који му делују најближе. Остала полиција у просторији не дише када он говори. Он пита ухапшене, затим се чују ударци. Њега зову преко полицијске везе, он наређује покрет да се иде на Славију.“

И кад је већина полицајаца изашла из гараже према Здравковићевим речима страх је остао и осећао се у атмосфери.

„Кад ме питају да ли сам жедан, плашио сам се да тражим воду зато што не знам да ли је то неко трик питање да би опет нашли разлог да нас бију. Буквално нисам знао шта да одговорим.“

Прво олакшање, како каже, осетио је када је у полицијском комбију кренуо са тог места.

„Кад смо стигли, први сам изашао из „марице“ и видео сам полицајце у станици Стари Град. То је нека друга сорта људи од ових у гаражи, па као анђеле да сам видео. Приметили су да смо у страху. Били су у шоку кад су нам видели сломљене телефоне. Онда ми њима причамо шта су нам тамо радили, њихова лица су била издужена, са неверицом су нас слушали. Затим је један од њих рекао: ’Онај Кричак је немилосрдан’.“

Здравковић је пуштен неколико сати касније из станице Стари Град и против њега се не води никакав поступак.

„Нисмо у америчком филму“

Са сломљеним телефоном из гараже Владе Србије изашао је и италијански ИТ стручњак Алесиа Латерза који већ три године живи и ради у Београду. Он и његов друг ухапшени су у близини Храма Светог Саве док су се враћали из биоскопа. И они су одведени у гаражу у Немањиној улици.

„Слушао сам како туку друге људе. Мене нису. Викали су ’глава доле, глава доле’. Другар ми је преводио како једној девојци, после сам сазнао да се зове Николина, прете да ће је силовати пред свима. Тражили су ми документа, али не носим пасош са собом. Рекао сам: ’Једина копија пасоша коју имам је у телефону’. Откључао сам телефон, показао им пасош, они су сликали екран и вратили ми мобилни. Убрзо су ми га опет узели, док сам био окренут ка зиду. После неколико минута до мене је долетео мој, али потпуно сломљен телефон.“

Нису у свим полицијским станицама били спремни да чују ухапшене. То показује  и Латерзино искуство. Он је из гараже Владе Србије најпре пребачен у полицијску станицу на Новом Београду.

„Имам утисак да смо ми били једна од првих група које су извели напоље. У малом полицијском комбију било је четири седишта, петог типа су ставили да седи на поду возила, у средини. Око седам ујутру пребацили су ме у полицијску станицу Вождовац.“

За све то време Латерзи ниједном нису дозволили да позове адвоката или амбасаду, иако је имао права на то и захтевао од полицајаца више пута. Како каже, стално су му говорили “касније”. У полицијској станици на Вождовцу стављен је и у ћелију у којој је провео неколико сати.

„Ту је била једна полицајка која је разговарала са мном на енглеском. Рекао сам јој: ’Слушајте, и даље не знам шта се дешава, зашто сам овде. Сада захтевам да позовем адвоката и амбасаду.’ А она ми је рекла: ’Ма, заборави, нисмо у америчком филму’.“

Затим је одведен пред судију, према речима овог италијанског држављанина на њега је вршен притисак да призна нешто што није урадио. Он је за БИРН препричао како му је у сећању остао  разговор са суткињом.

„Рекла ми је: ’Знаш, урадио си нешто што није легално, јер је много наших полицајаца тешко повређено током овог протеста’. Рекао сам: ’Жао ми је, јер сам против насиља. Ја сам пацифиста. Нисам бацао камење на полицију’.“ Онда ми је суткиња рекла: ’Имаш две опције: или прихваташ казну, или идеш на кривични поступак’. Одговорио сам: ’Ништа од тога. Можемо овде да седимо колико хоћете, ја нећу прихватити ништа, јер сам невин’.“

„Суткиња је наставила: ’Али имамо полицајца који је спреман да сведочи да те је видео, и имамо снимке са камера који те приказују’. А ја сам опет рекао: ’У реду, хајде да направимо договор – ви позовите тог полицајца, прикупите снимке, у међувремену ја позивам адвоката и амбасаду, па онда сви седнемо за сто и погледамо шта се догодило’.“

После тог разговора, према Латерзиним речима, суткиња одлази у канцеларију, када се вратила рекла му је да га пушта са условном казном, да има обавезу да се пријави у канцеларији за имиграцију и да ће бити ослобођен. После свега, Алексио Латерза опет је слободан Италијан у Београду и спреман је да о свему сведочи пред судом у поступку против Јединице за обезбеђење одређених личности и објеката.

Јелена Зорић , Гордана Андрић

(БИРН)