Svetislav Basara: Foliraju se da su za Evropu, a maštaju o zagrljaju slovenske braće

Omiljeni posao ovdašnjih analitičkih mrsomuda i jurodivih geopolitikanata je iznalaženje „alternativa“. Ovo, vele jedni, nema alternativu, ono drugo, tvrde drugi, nema alternativu. Nego da mi vidimo šta su zapravo opcije u opticaju. Tu prvenstveno mislim na spoljnopolitičke. Dok se ne pojavi neki „genije“ sa još originalnijim predlogom, za sada operišemo sa dve i po do tri moguće državne strategije. Trenutno vladajuća je strategija evrointegracija. Dakle: članstvo u EU i eventualno, u NATO-u. Oponenti graje da je to izdajnička, marionetska, plaćenička bla, bla, bla politika. Ona nije ništa od svega toga, ali ne vredi ni pišiva boba i može da se okači mačku o rep. Kasnije ću objasniti zašto.

Šta je „alternativa“? Poprilično amorfna teorija o nekakvim maglovitim integracijama sa Zajednicom Nezavisnih Država i čvrst bratski zagrljaj sa Rusijom. Ljubav koja motiviše teoretičare iz ove skupine iskrena je i jaka, ali - kako vidimo - nije obostrana. Rusiji je, razumljivo, stalo do dobrih odnosa sa Srbijom, a još više do širenje svog uticaja. Ali joj na pamet ne padaju nikakve integracije, a još manje primisao da vojno i finansijski potpomaže balkanski avanturizam. Ne zaboravimo: posle raspada SSSR-a, po bivšim članicama je u rasejanju ostalo dvadeset i četiri miliona Rusa, a Matuška se - inače, veoma ozbiljna država - nije mašila zastrašujućeg arsenala da bi svu braću okupila u jednu državu. Zbog toga što u Kremlju znaju da je to nemoguća i opasna misija. Ovde, međutim, još ima onih koji sanjaju o danu kada će Rusi na tenkovima ući u Prištinu, Sarajevo i Viroviticu. Tako bi, saglasno Karlu Šmitu, trebalo da bude. Ali neće biti.

Konačno, ima i zagovornika „trećeg puta“ i ponovnog oživljavanja Pokreta nesvrstanih. A ima i onih, ti su najmudriji, koji predlažu da se foliramo da smo za Evropu, pa da otuda povučemo grdne pare, a da se na kraju bacimo u zagrljaj slovenske braće. Sve nabrojane strategije su naivne i neupotrebljive do imbecilnosti iz prostog razloga što previđaju jednu jedinu funkcionalnu mogućnost, a to je: konsolidacija, oporavak i uljuđenje Republike Srbije, projekat koji može biti sproveden u delo isključivo sopstvenim snagama. Ali, vraga. Parazitizam nasleđen iz SFRJotovih vremena, budalasta nada da će državne poslove obaviti neko drugi, potvrđuje Cvijanovićevu premudrost o marionetskoj prirodi srpske politike. Brozu je, vaistinu, uspevalo da prosperitet gradi na osnovi izdašnih apanaža iz oba bloka. Bilo takvo vreme, a sada je sasvim drugo. Ušli nekim čudom ovakvi u EU, pridružili se ovakvi ZND-u, opet postali lideri nesvrstanog sveta, ništa se neće promeniti. Ostade Srbija siromašna, opustošena i čemerna. A kada bi se nekim, još većim čudom, Srbija dovela u red, koga bi bolelo uvo da li je u EU, u ZND-u ili u nesvrstanima. Samo što tu „alternativu“ niko i ne pominje.

(Danas)