Zoran Ivošević: Samodržac se samourušava, neka nastavi tako

Srednjoškolci, podržani od svojih nastavnika, pridružili su se studentima koje podržavaju njihovi nastavnici, u protestnim okupljanjima kolokvijalno nazvanim „generalni štrajk“, na radost: roditelja, rodbine, poljoprivrednika, bajkera, taksista, zanatlija, glumaca, umetnika, književnika, sportskih velikana i svih čestitih građana.

Na ovaj način srednjoškolci su pružili punu podršku studentima u zalaganju za Ustavom predviđenu: 1) suverenost građana, vladavinu prava, socijalnu pravdu i podelu vlasti; 2) institucionalno vršenje zakonodavne, izvršne i sudske nadležnosti; 3) krivičnopravnu, odštetnu i korumptivnu odgovornost uzročnika pada novosadske nadstrešnice, koja je usmrtila petnaest, a teško ranila dvoje ljudi.

Kad je postalo jasno da uzroci nesreće imaju i korumptivno poreklo, studentskom buntu su se, pored građana, priključili maturanti a potom i ostali učenici srednjih škola, zajedno sa nastavnicima. Zbog osmišljenih zahteva, duhovitih transparenata, ujednačenih i jasnih izjava, mudrih odgovora i replika kao i mladalačkog šarma, znatno je porasla i podrška građana u zajedničkim maratonskim protestnim okupljanjima.

Neposredni povod za srednjoškolsko pridruživanje studentskim protestima bilo je protivljenje većine direktora srednjih škola pridruživanju đaka i njihovih nastavnika studentskoj pobuni. Takav stav direktora mogao se i očekivati jer njih, po članu 123. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, imenuje resorni ministar, a on to čini po volji „vladaoca“ a ne u skladu sa načelima građanske demokratije i evropskim civilizacijskim vrednostima, kako predviđa član 1. Ustava Srbije.

Zato je neophodno da maturanti, zajedno sa nastavnicima, zatraže, da pomenuti zakon bude izmenjen tako što bi izbor direktora školskih ustanova bio poveren onima koji đacima drže nastavu, jer oni najbolje znaju ko među njima zaslužuje da bude „prvi među jednakima“.

Ovakav zahtev mogao bi biti i zametak u otklanjanju poluga političkih i korumptivnih uticaja na državne i druge javne institucije koje bi, po Ustavu, morale biti zasnovane na samostalnosti, ravnoteži i međusobnoj kontroli u skladu sa podelom vlasti, a ne sa autokratskom voljom gospodara.

U nas postoji obilje mogućnosti aktiviranja političkih i korumptivnih uticaja. Izdvajam ove:

1) Po članu 52. Zakona o javnim preduzećima, vršilac dužnosti direktora može biti postavljen samo do imenovanja direktora u redovnom postupku, s tim što njegov mandat ne može biti duži od jedne godine. Ogromna većina ovih preduzeća ima v.d. direktore, čiji mandat traje više godina (a nekad i više od decenije) ukoliko postupaju po volji gospodara. U suprotnom gube i mandat u korist drugog, ali poslušnog, vršioca dužnosti;

2) Po članu 5. stav 1. Zakona o radu, status zaposlenog imaju samo lica u radnom odnosu. Otuda oni koji, po odredbama čl. 197. do 202. tog zakona, rade van radnog odnosa, gube posao ako ne postupaju po nalozima gospodara koje im prenosi v.d. direktor;

3) Zahvaljujući lažnim diplomama mnogi nestručni ljudi obavljaju značajne javne poslove, pa ako ne postupaju po nalozima gospodara gube i poslove i visoke zarade;

4) Nacionalnu TV frekvenciju dobili su privatni mediji koji u potpunosti slede autoritarnu vlast i njihove političko-koruptivne interese. To, nažalost, čine i javni medijski servisi, ometajući građane da dopru do istine.

U vrhu srpske autoritarne vlasti je predsednik Republike Aleksandar Vučić. On uporno izdaje naloge zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti iako, po Ustavu, ima uglavnom protokolarna ovlašćenja, oličavajući državno jedinstvo. Zato je, uz punu podršku vladajuće stranke, postao „neograničeni samovoljni vladalac, gospodar i samodržac“ (leksikon stranih reči) što objedinjuje reč – „despot“.

Ta reč je (po leksikonu) i „titula srpskih vladara posle Kosova“. Nju je zasluženo stekao srednjovekovni srpski vladar Stefan Lazarević, ali on nije vladao despotski. Aleksandar Vučić nema titulu despota, ali vlada kao samovoljni gospodar i samodržac. Stefanu je bio uzor – Sveti Sava. Aleksandru je bio i ostao uzor – haški osuđenik Vojislav Šešelj.

Dragi studenti i srednjoškolci, uveren sam da ćete otetu Srbiju vratiti Ustavu i građanima – kao nosiocima državnog suvereniteta. A što se samodršca tiče, već je počeo da se samourušava. Neka tako i nastavi.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

(Danas)