Zoran Radovanović: Platićemo mnogo veću cenu nego što je trebalo i moglo da bude

Skupština slobodne Srbije sa velikim nespokojem i ogorčenjem saoseća sa patnjama bolesnih ljudi u dugim redovima ispred zdravstvenih ustanova, a svedoci smo i nadljudskih napora zdravstvenih radnika da se pomogne tom nesrećnom narodu. Ova istinska drama ima svoje uzroke, a dužni smo da bar pokušamo da ih sagledamo.

Prvo, režim je oklevao da preduzme neophodne mere u septembru i oktobru. Strah od ekonomskih gubitaka nije imao opravdanja, jer će gubici u životima i novcu biti mnogo veći zbog ovako masovnog rasejavanja virusa, nepotrebno nastalog pasivnošću vlasti.

Drugo, Krizni štab je već treći put i stručno i etički omanuo. U prvom talasu snosi krivicu zbog neprepoznavanja opasnosti (setimo se onog cerekanja 26. februara) i, sledstveno, neblagovremene nabavke testova i opreme, uz krivotvorenje brojeva i skrivanje stvarnog stanja. Drugi talas je nastao jer je čak i medicinski deo Kriznog štaba poslušno prihvatio da priprema izbora bude važnija od zdravlja ljudi i njihovih života. U trećem talasu je presudila „molba“ vođe vladajuće partije da se ne gasi noćni život.

Treće, u savremenom svetu režimi u kojima jedan čovek odlučuje o svemu u državi teško funkcionišu i u idealnim uslovima. Kada nastanu vanredne okolnosti, neminovno se ispoljavaju znaci kolapsa.

Četvrto, ceo naš društveni sistem počiva na piramidi izgrađenoj na bespogovornoj poslušnosti. Pokorni direktori, najčešće u v. d. stanju, biraju načelnike i šefove po svojoj slici i prilici. Oni nemaju inicijativu, čekaju odluke s vrha, ne uživaju ni stručni, ni moralni ugled u kolektivu, a nesposobni su i da organizuju proces rada na optimalan način.

Peto, rezultat datih okolnosti je da se zdravstveni radnici, uz malobrojne izuzetke, satiru na poslu, a efekti su ispod očekivanja zbog loše organizacije.

Šesto, tačno je da građani ne prihvataju bespogovorno savete i zahteve vlasti, oličene u Kriznom štabu. Međutim, cinično je prebacivati na njih krivicu. Oni su svedoci nedoslednih, kontradiktornih i povremeno nelogičnih poruka koje su im upućivali predstavnici zdravstvenih vlasti. Uz to, ljudi su već 30 godina žrtve katastrofalne državne politike koja ih je uvlačila u vojne, moralne i ekonomske poraze. Naučeni su da ne veruju slatkorečivoj mangupariji i oprezni su čak i kada im čovek želi dobro.

Ostaje nam da, već decenijama naviknuti na poraze, i ovu nevolju preguramo po mnogo većoj ceni nego što je trebalo i moglo da bude.

Dobro bi bilo ako bismo bar iz sadašnjeg tragičnog iskustva izvukli neku korisnu pouku.

(Skupština slobodne Srbije)