Bitka za Republiku Srpsku (II): Čovek zvani Mile

Čovek zvani Mile

Kada sam pre dve nedelje pisao tekst „Bitka za Republiku Srpsku“ naravno da sam imao svest o važnosti ove teme i da sam o tome posedovao i „određena saznanja“. Ali priznajem da nisam znao da će se stvar baš tako brzo i baš toliko zakuvati. Borba za interese srpskog naroda u BiH i dalje ostaje politički maraton – ali će se, izgleda, njegove pojedine deonice morati savladavati u mnogo jačem, takoreći, sprinterskom ritmu.  

Politika je uvek stvar kolektiviteta, ali jedno ime se danas nesumnjivo izdvaja kao simbol novog buđenja i borbe za politički opstanak srpskog elementa sa druge strane Drine. Utoliko je indikativnije i komičnije što je Milorad Dodik mesecima i godinama unazad od srpskog patriotskog „mejnstrima“ doživljavan i tretiran kao „izdajnik“ i petokolonaš. Tome je, delom, doprineo njegov prvi premijerski mandat, u tandemu sa Biljanom Plavšić, ali mnogo više njegovo često druženje sa Borisom Tadićem i podrška koju su u kampanjama jedan drugom pružali. Zbog toga ga naprosto nisu podnosili u turbo-patriotskim krugovima, a njegov tretman  u nekim, navodno, patriotskim glasilima i forumima do skora jedva da je bio malo bolji od onoga koji je imao u sarajevskim medijima.

Malo se ko obazirao na Dodikovo objašnjenje da je, nezavisno od ličnih simpatija, njegova obaveza da neguje najbolje moguće odnose sa svakim onim ko drži vlast u Srbiji. U tom smislu, bez obzira na to što je najveći broj pomenutih optužbi na njegov račun dolazio baš iz okruženja bivšeg premijera, Dodik nije propuštao da istakne ni veliku ulogu Vojislava Koštunice na unapređenju veza između Srbije i Srpske. Upadljivo, uporno i ponekad gotovo mazohistički tvrdoglavo, maticu („majku Srbiju“) i poziciju zvaničnog Beograda nije hteo javno da kritikuje čak ni onda kada je bilo više nego očigledno (odnosi sa Turskom, prodaja Telekoma...) da se sa nekim stvarima duboko ne slaže.  

S druge strane, u Srbiji je godinama neopazice prolazila činjenica da su najkrupniji ustupci učinjeni i da je najviše nadležnosti sa RS na centralne institucije preneto tokom vladavine različitih SDS-garnitura, koje su, doduše – i to treba reći – uvek bile pod posebnom paskom i pritiskom međunarodnih faktora. Kada je Dodik drugi put došao na mesto premijera, RS je već bila ostala bez vojske, većine nacionalnih simbola i značajnih fiskalnih prihoda, a bio je u odmakloj fazi i proces ukidanja (pod firmom „reforme“) entitetske policije. Sve je to sada zaustavljeno, i prvi put se iz usta jednog srpskog zvaničnika čulo da „BiH može da opstane jedino ukoliko se vrati slovu izvornog Dejtona“, to jest, ukoliko se odustane od ambicije da se od nje pravi unitarna država. Ubuduće će to govoriti mnogi – ali Mile je to prvi rekao jasno i glasno.    

Ali, svejedno, s obzirom na to da se njegova pojava nije uklapala u postojeću, prilično nategnutu podelu uloga na beogradskoj političkoj sceni, Dodik se sve do skora nigde nije naročito dobro kotirao. (Sem kod „običnog“ naroda, ali se on – osim u retkim, vanrednim slučajevima, u kakve izbori nekada spadaju, a nekada ne – obično najmanje pita.) Kod „patriota“ mu je, sem pomenute veze sa Tadićem, hendikep bilo neprekidno zalaganje za „kompromis“, kao i čvrst stav da svi optuženi treba da se predaju Haškom tribunalu, a za beogradske „građaniste“ je, opet, bio previše „sirov“ i previše zaokupljen pričom o nacionalnim interesima i opstanku RS. Srećom, Republika Srpska ima suviše mnogo ozbiljnih problema da bi se njeni birači preterano osvrtali na puls beogradske političke čaršije, tako da je Dodik, uprkos ekonomskoj krizi i napadima, a na užas zvaničnog Sarajeva i Brisela, prošle godine ubedljivo obnovio svoj mandat i učvrstio pozicije u RS.

Interesantno je i poučno da je Dodik svojevremeno bio napadan zbog toga što je podržavao Dejtonski sporazum (a pre toga i Vens-Ovenov plan) onda kada su taj sporazum napadali skoro svi u Republici Srpskoj, kao i dobar deo tadašnje opozicije u Republici Srbiji. A sada se za taj Dejtonski sporazum i njegovo „slovo“ grčevito držimo i on se, ne bez razloga, danas kvalifikuje kao jedan od malobrojnih srpskih nacionalnih uspeha u poslednjih pola veka.     

Takođe, veoma netipično za srpske političke prilike, Dodik je više puta pružao ruku glavnim političkim rivalima. Još pre izbora je SDS-u ponudio postizborni dogovor o zajedničkom nastupu prema Sarajevu i „međunarodnoj zajednici“ i to je posle izbora realizovao. A od ponude nije odstupio ni onda kada su ga ti kojima je pružio ruku, direktno ili preko svojih medija i analitičara, i ovde i tamo, prozivali kao „kriminalca“, odnosno, „kukavičje jaje“ i „prikrivenog izdajnika“ koji „obmanjuje birače“ i Republiku Srpsku „na mala vrata uvlači u NATO“.   

Naravno da je čitava stvar i dalje vrlo neizvesna i naravno da nije lako hodati po oštrici noža kao što to čini aktuelno rukovodstvo Republike Srpske. Ali neke stvari su već učinjene i neće se moći lako vratiti na staro. Dodik je povratio uveliko uzdrmano samopouzdanje srpskom narodu sa druge strane Drine. S tim u vezi, i ne manje važno, razbio je strah koji se bio raširio u redovima srpskih političara i javnosti u RS, i pokazao da „međunarodni predstavnici“ nisu ni svemoćni ni bezgrešni, i da postoje načini da im se parira i suprotstavi.

Kada je Dodik pokazao čvrstinu i kada je smogao hrabrosti da odbije Butmirski ustavni paket, kada je zapretio referendumom, kada je javno rekao da „ne voli Bosnu“ i izjavio da on, doduše, jeste za Evropu, ali da „Evropa nije jedina alternativa“, ne samo da ga nisu automatski smenili, kao neke njegove prethodnike i za mnogo manje „grehe“, nego mu sada nude razne kompromisne predloge, predlažu razgovore o reformi Be-Ha sudstva, a čak je i Valentin Incko privremeno odložio svoje već najavljene kaznene mere. (Uzgred, kada se ovi naši već sa njim toliko druže i slikaju, kako to da se od njega nisu bar malo opelcovali?!)

Zato, imajući sve na umu, ovoga puta zaista nije obična fraza ukoliko kažemo da je „Milorad Dodik već pobedio“. Odnosno, da je, u najmanju ruku, pokazao na put kojim se, u ovom i ovakvom svetu, do uspeha jedino može stići. Pa, nek izvoli, ko umije – i ko smije.