Брегзит и ми

Мало ко може рећи да није био искрено изненађен исходом британског референдума о изласку из ЕУ. А поготово мало ко са поуздањем може тврдити да зна шта ће се у наредном периоду дешавати. Једино се са сигурношћу може рећи да је у питању прворазредан (тектонски) политички догађај који значајно мења геополитичку карту овог дела света. У сваком случају, од пада берлинског зида, распада СССР и бомбардовања СР Југославије у Европи није било потенцијално далекосежнијег догађаја.   

Можемо се ми сада – као што се масовно и ради – острвити на „ксенофобну, средовечну енглеску провинцију“ која је доминантно стала иза  „брегзита“. Чињеница је да Фараж и другови јесу доста демагогисали и играли на карту егзистенцијалне несигурности и страха широких слојева британског становништва. Али Фараж није ни мало крив за стање које је милионе људи навело да буду тако захвална публика за његове демагошке поруке. Уосталом, шта тек рећи за кампању претње и страха коју су водили заговорници останка у ЕУ, апокалиптички представљајући све економске и политичке страхоте које Британију и Британце чекају уколико се погрешно определе?

Нису Фараж и енглеска провинција криви што се „европска идеја“ саплиће и пада практично при сваком суочавању са народном вољом. Сетимо се само неславне судбине тзв. „европског устава“  који је својевремено такође пропао на референдумима у Холандији и Француској 2005. (Па су након тог фијаска творци чвршћих ЕУ интеграција дигли руке од устава и прешли на „Лисабонски споразум“, као највиши конституциони акт, за чије усвајање није било неопходно расписивати референдуме по земљама чланицама.)      

Нису Фараж и енглеска провинција криви што се „европска идеја“ саплиће и пада практично при сваком суочавању са народном вољом. 

Коначно, иако није пресудна, није без значаја ни чињеница да су, насупрот  Фаражу и Борису Џонсону, који су пројекту „брегзита“ били посвећени и привржени „до коске“, стајали Дејвид Камерон и Џереми Корбин, озбиљни и кредибилни људи, али за које баш и не би могло да се каже да су страсни и безрезервни „евроентузијасти“. Заправо, сем у ходницима бриселске администрације и појединим балканским („кандидатским“) урвинама, данас нико озбиљан није и не може бити безрезервни присталица ЕУ у облику у ком се она тренутно појављује. И за то такође није крив ни Фараж, ни средовечна британска домаћица, нити незапослени  радници из предграђа Манчестера и Њукасла.     

ЕУ, оваква какава је тренутно, никоме не треба. Па, чак ни Немачкој, иако је она, реално, од ње имала највише користи. Немачкој треба чвршће интегрисана Европа, јединственија у политичком, привредном, фискалном, монетарном и безбедносном смислу – у противном ће чак и Немци почети да губе интересовање. С друге стране, велико је питање хоће ли на том курсу чвршће интеграције Немачку хтети и моћи да прате Француска, Италија, Шпанија, Грчка и скандинавске чланице.

Ако је „Империја“ – а под тим именом не мислим ни на коју појединачну земљу, него на разуђену мрежу наднационалних организација и неформалних група које, наводно, креирају, или доминантно усмеравају глобалне финансијске и политичке токове – дакле, ако је та структура бар упола онако моћна као што то представљају разни теоретичари завере када говоре о „владарима из сенке“, Британију у наредном периоду чека прави „пакао“. Мада ће, сигуран сам, врло брзо кренути теорије о томе како је баш овај и овакав исход референдума одговарао тим закулисним „господарима“. Али није. И САД и Брисел и Немачка и водећи центри светске економске моћи – сви су, разуме се, из различитих разлога били против брегзита. И зато је победа „брегзиташа“  још слађа. Што не значи да се поменути кругови неће брзо реорганизовати и покушати да санирају материјалну и политичку штету.

И САД и Брисел и Немачка и водећи центри светске економске моћи – сви су, разуме се, из различитих разлога били против брегзита. И зато је победа „брегзиташа“  још слађа.

С друге стране, ако нека појединачна европска земља уопште има шансе и капацитет да се одупре притиску и сачува суверенитет и национално достојанство – онда је то Британија. У овом ће случају „казнену експедицију“ (мада не сумњам да ће уследити) ипак бити мало теже организовати него, рецимо, против Грчке. Зато све оно што ће се у вези и након „брегзита“ дешавати у Британији и око ње представља уникатан експеримент чији ће исход имати не само далекосежне геополитичке последице, него и важне теоријске и епистемолошке импликације. Јер ако успеју да направе пакао Енглезима, чему онда могу да се надају Срби, Грци и остали.  

Уосталом, већ у првим сатима и данима након одлуке о „брегзиту“ сазнали смо да фунта пропада (на страну што се евро сурвао више), да се Шкотска и Северна Ирска отцепљују, а млади масовно узимају ирске пасоше и спремају да оду из земље. Звучи ли вам све ово однекуд познато? Није ли то класичан репертоар који припадници европске квазилибералне квазиелите активирају сваки пут када се неко негде супротстави њиховим плановима и интересима.    (Сетимо се „лењих Грка“ и „јужњачких паразита“, од пре пар година. А о „српским кољачима“ да и не говоримо).   

И кад смо већ код Срба, мислим да би за све било много боље да је Премијер и Мадатар Вучић прескочио да поводом брегзита поручи „неким лудацима“ да у Србији неће бити никаквог референдума – јер су, наводно, „избори били референдум“. (На страну што је и овај британски пример јасно показао како избори и рефендум нису и не могу бити исто.) Све у свему, ускоро ћемо видети да ли су Енглези са „брегзитом“ погрешили. Ја се надам да  нису, иако, искрено говорећи, у то нисам сасвим сигуран. Али сам зато потпуно, апсолутно и без трунке дилеме уверен да ми сигурно грешимо што са својим „европским путем“ настављамо – упркос све бројнијим сведочанствима и доказима да тај пут води једино у беспуће. Беспуће у које нас слепи вођа све бешње заводи, делом из личног интереса, делом из конвертитског ината, делом из кукавичлука, а делом из своје неспособности.