Царево ново одело – и друге приче

Готово три месеца је српска јавност држана у атмосфери ванредног стања и медијско-политичке хистерије у очекивању „дана Д“, односно ишчекивању коначног добијања „датума за почетак преговора о прикључењу ЕУ“. У међувремену је тај дугоочекивани („победнички“) Видовдан дошао и прошао, а да се не зна ни да ли је фамозни датум за који су се месецима везивале наде и страховања актуелне власти уопште добијен или није. Власт је из уста својих највиших представника рекла да јесте добијен и ту радосну вест, као што и приличи, бурно прославила у Крушевцу и Београду, уз усрдно саслужење готово свих медија и већине аналитичара. Једино је остала мала дилема да ли је добијен „безусловно“, као што је обећано, или, пак, уз неке „ситне“ и већ „одраније познате услове“, на које рачунамо и које неће бити тешко испунити. Али ко би се још у тренуцима наручене општенародне радости замарао таквим ситницама и нијансама?  

 На крају су српска патриотска опозиција (односно, оно што је од ње остало), Немци, Борис Тадић и Јелко Кацин рекли исту ствар („Србија није добила датум“), па је ова бесмислена контроверза коначно скинута са дневног реда. Али спин је прошао – односно, успео је – као што су мање-више, барем на одређено време, успевали и многи пре њега.  

Дакле, не – нису добили датум, као што је и било јасно да га (барем у том формалном смислу) неће ни добити, првенствено зато што то Немачкој и Ангели Меркел није одговарало у овом предизборном тренутку. И зато је било додатно глупо што су/смо залуду толико наваљивали, журили, молили и претили, и у тој јаловој трци са временом и роковима бриселске администрације не само олако потписали бриселски споразум, него и исхитрени и неповољан план његове имплементације.

 Након што је „датум“ одрадио своје, као нови „апаурин“, односно медијски анестетик јавља се прича о реконструкцији владе – која, сама по себи, сем неколицине заинтересованих да на положај дођу или да са њега не оду, не занима буквално никога, нити ће имати било какав озбиљнији утицај на политику коју ће влада водити (зна се од чега и од кога то зависи), а још мање на то како ће се у Србији живети. Али се опет сви понашају као да је у питању нешто веома важно и као да ће то на нешто нарочито да утиче. Но, вештачко дизање тензије око реконструкције је врло добра згода да се јавност још мало забави пре летњег распуста и да се у данима пред прву годишњицу владе, када се своде први рачуни, скрене пажња са све теже економске ситуације и онога што је у међувремену учињено Србима са севера КиМ.

Од успеха до успеха, афере до афере, година прође, а власт се, сем Вучићевог рејтинга, Мишковића у затвору и шеика на грани, мало чиме има похвалити. Зато су кладионице и нагађања о томе ко одлази и ко остаје идеалан начин за пуњење медијског простора у одсуству озбиљне расправе о четири милијарде евра нових задужења, или о евидентној чињеници да се тренутна буџетска дубиоза у државној каси неће моћи санирати без озбиљног кресања плата и пензија – било директно, било преко курса евра, а вероватно комбинацијом и једног и другог. 

Сви знамо ону поучну причу о „царевом новом оделу“. Имамо умишљену и скоројевићку нову политичку елиту („цара“), имамо лукаве европске „кројаче“ – и хрпу медијских дворјана спремних да ту провидну кројачку ујдурму хвале и да јој се диве. Као и полузаинтересовану масу расположену да, било из страха, било из интереса или пуке наде да ће јој бити боље, цару кличе и у читавом циркусу неко време саучествује.  

Постојао је тренутак (крајем осамдесетих) када су Слободана Милошевића на сличан начин хвалили и у небеса уздизали и будући четници и бивши партизани. И ноторне комитетлије, подједнако као и грађански дисиденти. Никола Љубичић и Душан Чкребић, с једне, као и Брана Црнчевић и Добрица Ћосић, с друге стране. Свако је у њему препознавао и у њега учитавао понешто од свог пројекта, интереса или завештања. (Нешто слично, само у блажем облику, било је и са Војиславом Коштуницом, после 5. октобра.) Тако је Вучић сада у ситуацији да га уздижу у небеса и они који виде да је за сто осамдесет степени променио своју политику и реторику (и подржавају га због тога), као и они који верују да је то, у основи, онај исти, стари, „њихов“ Вучић, само у другачијем и „европскијем“ паковању. Када се њима додају и они – а то уопште није занемарљив део бирачког тела – који су увек уз режим („из принципа“), као и они који воле да осете чврсту руку власти, добија се кључ за бар делимично разумевање његове енормне популарности.

Такво стање, разуме се, не може дуго трајати, али агилном „првом потпредседнику“ је можда и то довољно да узме ваздуха, пресабере се и види на коју ће страну. И чему је ближи. (Наравно, уколико од заглушујућег шума аплауза, процената и преузетих обавеза још уопште може о било чему трезвено да мисли и расуђује.) Али ово што тренутно гледамо, а што се може сажети у формулу – „другосрбијанска идеологија и радикалска методологија“, без обзира на тренутну привидну делотворност и рејтинге, мени делује као сигуран рецепт за лично, политичко, национално и државно беспуће.

Наравно, можда се и варам. Али то ћемо, слично као и у случају контроверзе са „датумом“, као и неким ранијим приликама, када сам, заједно са читавим НСПМ-ом, јавно и сурово пљуван и са једне и са друге стране – да би се после испоставило да смо (нажалост) били потпуно у праву – сазнати веома брзо. Мада, вероватно, прекасно.

(НСПМ-Политика)