Čast gubitnika

Ako – nadam se, s pravom – nisam hteo da prihvatim rezon koji su LDP, Čanak i drugosrbijanci agresivno proturali o tome kako je, tobože, „Koštunica izgubio Kosovo“ zato što je ono za njegove vlasti proglasilo nezavisnost, a on nije to uspeo da spreči, ne mogu ni sada da prihvatim kako su Tadić i Jeremić „izgubili“ ili „izdali Kosovo“ zbog nepovoljne presude, odnosno „savetodavnog mišljenja“ Međunarodnog suda pravde.

I saklonite me samo rasprave o tome da li je pitanje za MSP bilo dobro formulisano. Kao da bi bilo kakva formulacija mogla bitno promeniti odluku koja, više je nego očigledno, ima mnogo manje veze sa pravom nego sa realnim odnosima globalne moći i uticaja. Druga je stvar što ćemo se u narednim danima, barem do zasedanja Generalne skupštine, svi morati hvatati za to „loše postavljeno“ pitanje i „suštinski izbegnut“ odgovor. Ali zašto smo uopšte išli na sud? Pa, ja nisam video nešto previše volje ni ideje da se radi bilo šta drugo. Sem da se jasno i razgovetno kapitulira. (Eventualna tužba protiv zemalja koje su Kosovo priznale, sada je više nego jasno, pogotovo ne bi imala nikakve šanse na uspeh.) Jedino je, svojevremeno Ivica Dačić prozborio nešto i o „drugim sredstvima“, ali je ubrzo zaćutao. Za neke oštrije poteze – makar u tzv. eliti, a ni narod se nije baš previše isticao – nije bilo ozbiljne političke volje.

Ne mislim ja da je vlast „namerno htela da izgubi“ da bi onda imala alibi za predaju Kosova i odustajanje od dalje borbe. Daleko od toga. Ali i te kako sumnjam u to koliko su daleko u toj borbi spremni da idu. Nije nečasno izgubiti, pogotovo protiv nadmoćnijeg protivnika. (A ovo u Hagu, da ne zaboravimo, nije bilo sučeljavanje srpskih i albanskih argumenata, već odmeravanje snaga sa onim silama koje iza albanske secesije nedvosmisleno stoje.) Nečasno je ne pokušati pružiti otpor, a pogotovo je sramno u nasilju protiv sebe i svoje države dobrovoljno saučestvovati. I nečasno je očekivati da neko drugi, umesto tebe, vodi tvoju borbu. Nečasno je očekivati da se može boriti za Kosovo i Metohiju, a pri tome ostati u najboljim odnosima sa onima koji nam to Kosovo oduzimaju. A još je nečasnije pri tome očekivati da zbog nas i našeg Kosova pola sveta treba da pokvari svoje odnose sa najmoćnijom silom, a da nama ne padne ni dlaka s glave. I tu je upravo poenta ili „kvaka 22“ aktuelne srpske politike i pozicije. Razumno je, u principu, želeti da se održe dobri odnosi sa najvećim svetskim silama, kao što to kaže predsednik Tadić, ali ne možemo očekivati da ne samo Rusi i Kinezi, nego i jedan Egipat, Libija, Argentina, Meksiko, Nigerija ili Južnoafrička Republika, odolevaju pritiscima i kvare odnose sa SAD, a da mi sa tim istim Amerikancima i dalje budemo u savršenim odnosima.

Samo neko kome je mržnja ili partijska strast pomutila pamet može verovati da je Vuk Jeremić namerno išao da izgubi pred Međunarodnim sudom pravde. Čak i da ostavimo po strani patriotizam, moral, ustav, zakletvu i državnu obavezu, koji bi mlad, ambiciozan i perspektivan političar – a Jeremić to svakako jeste – rizikovao pad svog autoriteta i rejtinga i javnu blamažu kakvu je pretrpeo u sudnici Međunarodnog suda pravde?! Tim pre što se, kao posledica neuspeha pred MSP, sada direktno nadovezuje i senka mogućeg poraza u Generalnoj skupštini.

Vlast uvek snosi glavni teret odgovornosti kada nešto krene kako ne treba. Kada je reč o ovoj vlasti, onda je taj teret odgovornosti još srazmerno veći zbog mazohističkog istrajavanja na floskuli „i Kosovo i Evropa“. Ali ne mogu i neću prihvatiti da više grdim vlast zato što nije uspela da spreči nepovoljnu presudu MSP nego one (Amerikance, Britance, Francuze...) koji su tu nepravednu i nelogičnu presudu nametnuli i izglasali. To mi, oprostite na asocijaciji, veoma liči na svojevremene kritike našeg PVO zato što nije uspeo da spreči vazdušne napade na SRJ, ili na one koji, recimo, zbog žrtava u RTS-u više osuđuju Slobodana Miloševića i Dragoljuba Milanovića, nego komandante, planere i bombardere NATO. E, ali upravo to je jedna od najvećih dubinskih manifestacija moći – ne samo da ne smete da joj se aktivno suprotstavite, nego čak ni da priznate ili primetite da vas ona ugrožava. Dopušteno je samo ljutiti se i iskaljivati gnev na svojim lokalnim „knezovima“, koji su ionako prolazni i zamenjivi.

Dakle, pamtim i pišem jednostranu deklaraciju o Srebrenici – kojoj, uzgred budi rečeno – do dana današnjeg, a već je, evo, i leto došlo, još uvek nije usledila čak ni ona, svečano obećana, alibi deklaracija o srpskim žrtvama. Knjižim statut Vojvodine i poguban Zakon o nacionalnim savetima, sa čijim ćemo se destruktivnim posledicama, bojim se, tek suočiti u narednim mesecima i godinama. Najžešće ću osuditi prodaju Telekoma, ukoliko do nje dođe, i nazvaću ih izdajnicima ukoliko na bilo koji način i pod bilo kojim izgovorom napuste Republiku Srpsku. Ali neću reći da su „izgubili Kosovo“ samo zato što nisu pobedili u procesu pred „Međunarodnim sudom pravde“ i što možda neće ponovo pobediti u Generalnoj skupštini UN.

Istorija i buduća pokolenja su, razume se, skloni da pobednicima mnogo toga progledaju kroz prste. Ali se, s razlogom, uvek nađe simpatija i za one časne gubitnike, koji su u nepovoljnim okolnostima dali sve od sebe, i koji su i u porazu, svojim otporom i svojim stradanjem, osvetlali obraz i osvetlili put. Ali je apsolutno sigurno da nikada i nigde nije bilo, niti će ikada biti, razumevanja i oproštaja za one koji u svom delovanju nisu imali ni smelosti, ni uspeha, ni časti.