Crna Gora – drugi čin – Milo se kockao i izgubio

Opšte je poznato da niko čoveka ne može tako upropastiti kao što može on sam. A ako je čovek pri tom još i političar, onda je ova tvrdnja i višestruko tačnija.

Da Milo Đukanović nije rešio da od tog događaja napravi odsudni, tako reći, „armagedonski boj“, ustoličenje Mitropolita Joanikija bi bilo samo jedno rutinsko, unutarcrkveno dešavanje, jedva registrovano u dnevnim medijskim izveštajima – a ovako je postalo višednevna medijska i politička senzacija u čitavom regionu. A priželjkivani veliki povratak „kralja-Mila“ pretvorio se u fijasko i – po svemu sudeći – verovatno i konačni politički Vaterlo.

Čoveku se, osim ako nije baš ekstremno spleten, retko događa da se dva puta spotakne o isti kamen. A Milu se dogodilo upravo to – iako je već poslovično slovio za izuzetno veštog, iskusnog, spretnog i okretnog političara. A sapleo se dva puta uzastopce, ovaj put i definitivno, o kamen zvani „Srpska pravoslavna crkva“. I tako, tačno godinu dana nakon izgubljenih izbora, sam sebi učinio ono što prošlogodišnji izborni pobednici nisu umeli, smeli ili hteli.

 Neki srpski i „pro-srpski“ komentatori bili su nezadovoljni zbog odluke Mitropolije da ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju bude striktno crkveni skup. Govorili su: To je popuštanje, sad će „komitaši“ da likuju, budu još agresivniji itd. Ali ja mislim – a i ispostavilo se tako – da je to bio ne samo mudar, nego u suštini i prelomni potez u ovoj „inauguracionoj“ krizi. Tom odlukom Mitropolija i vrh SPC, odnosno patrijarh Porfirije koji je u tome podržao mitropolita Joanikija, jasno su pokazali svakom iole objektivnom posmatraču ko istinski želi dogovor i mir, a ko je taj traži kavgu i sukobe.

Ma koliko logičan i legitiman, „narodni sabor“ispred Cetinjskog manastira se od strane zlonamernih mogao iskoristiti za razne provokacije, ne samo fizičke, nego i političke. Ali osporavati ustoličenja verskog dostojanstvenika u njegovom verskom objektu ne može baš niko i nigde. Zato je odluka mitropolije i vrha SPC da odustane od saborovanja ispred Manastira bila izuzetno razumna i mudra. I nije bila nikakav „znak slabosti“, nego baš naprotiv,izraz mirne odlučnosti, sigurne u sebe – one odlučnosti koju je svojoj duhovnoj deci i sledbenicima u nasleđe ostavio mitropolit Amfilohije i koja je vodila i iznela litije protiv Đukanovićevog „Zakona o slobodi veroispovesti“.

Đukanović, svestan da mu se rejting postepeno topi, a obruč steže oko njegovih poslova, kumova i prijatelja, potpuno je ignorisao ovaj pomiriteljski gest crkvenog vrha – ili ga je, još gore, shvatio kao znak slabosti i kolebanja – te je rešio da zaigra na sve ili ništa, čak i po cenu izazivanja sukoba i krvi. Uostalom, tako je svojevremeno i došao na vlast, a tako je i vladao. Stavio je sve na kocku – uključujući tu i naklonost Brisela i svojih umerenijih sledbenika – i izgubio!

Uprkos podršci iz regiona i dela srpske političke i NVO scene (a možda i upravo zbog tih i takvih pomagača), na Cetinju je u nedelju ujutro bilo ponižavajuće malo ljudi – pogotovo u poređenju sa masom koja je prethodne večeri u Podgorici dočekala srpskog patrijarha

Uprkos podršci iz regiona i dela srpske političke i NVO scene (a možda i upravo zbog tih i takvih pomagača), na Cetinju je u nedelju ujutro bilo ponižavajuće malo ljudi – pogotovo u poređenju sa masom koja je prethodne večeri u Podgorici dočekala srpskog patrijarha. A pogotovo premalo bojovnika spremnih da jurišaju na Cetinjski manastir i ginu za Mila i njegove fantazije o „ugroženoj Crnoj Gori“ – koju će on i njegove “komite“ onda da brane. Iako su neki mediji pokušavali to da naduvaju ili skriju, "prosvjednika" je bilo baš malo. A neočekivano, helikoptersko spuštanje patrijarha i mitropolita u manastir omogućilo je da se izbegnu i eventulne ružne scene ili čak žrtve prilikom dolaska i proboja improvizovanih blokada – što bi Milu i ekstremistima takođe odgovaralo.

Vredi napomenuti da u čitavoj ovoj komplikovanoj igri patrijarh i mitropolit nisu napravili doslovno nijednu grešku. Što su napadi bivali žešći i agresivniji, oni su to više uzvraćali sa porukama tolerancije, hrišćanske blagosti i bratske ljubavi. U tom smislu su možda najilustrativnije reči patrijarha Porfirija iz sabornog hrama u Podgorici: „Svima pružamo ruku bratstva. A najviše braći koja nas danas ne priznaju za svoju braću i nazivaju nas najpogrdnijim imenima“.

Vredi napomenuti da u čitavoj ovoj komplikovanoj igri patrijarh i mitropolit nisu napravili doslovno nijednu grešku. Što su napadi bivali žešći i agresivniji, oni su to više uzvraćali sa porukama tolerancije, hrišćanske blagosti i bratske ljubavi

 Sad uporedite te reči sa porukama mržnje na Cetinju?! Trebalo je biti baš, baš ostrašćeni (auto)šovinista, da ne kažem Nenad Čanak, pa da se ne uvidi etička i civilizacijska razlika između ta dva diskursa. Što, doduše, nije sprečilo neke komentatore iz okruženja (pre svega, Hrvatske i BiH), kao ni deo domaćih građanskih ekstremista, da se ponovo razmahnu sa standardnim antisrpskim floskulama o crkvenom i velikosrpskom „desantu“ na Cetinje i Crnu Goru.

A zamislite samo da su neke „srpske komite“ ultimativno zahtevale da se odloži ili premesti ustoličenje kotorskog biskupa? Ili reisa Islamske zajednice? Ili, ne daj bože, gej-parade?! Vrištalo bi se do neba o „srpskom fašizmu“, prizivala intervencija „međunarodne zajednice“ i tražio„brutalni“ obračun sa izgrednicima.

Dvadeset godina je Đukanović igrao na kartu podele i mržnje. A ako dodamo i onu "srpsku" fazu, onda i svih trideset. I uvek je za tu svoju isključivo ličnim interesom vođenu „politiku“ – čak i kada je bila najneprijateljskija prema srpskoj državi, srpskoj crkvi i srpskom narodu – nalazio partnere i saradnike u Srbiji

Dvadeset godina je Đukanović igrao na kartu podele i mržnje. A ako dodamo i onu "srpsku" fazu, onda i svih trideset. I uvek je za tu svoju isključivo ličnim interesom vođenu „politiku“ – čak i kada je bila najneprijateljskija prema srpskoj državi, srpskoj crkvi i srpskom narodu – nalazio partnere i saradnike u Srbiji. Šteta koju je naneo crnogorskom društvu i odnosima Srbije i Crne Gore ogromna je. Zato nema opravdanja za njegove ovdašnje partnere i kolaborante – kako one iz vlasti, tako i iz opozicije.

No, ta mučna istorijska epizoda zvana Milo Đukanović je sada verovatno došla do svog kraja. Ali na saniranju štete ćemo morati svi – i u Srbiji i u Crnoj Gori – još dugo, pažljivo i odgovorno da radimo.

Uz ono što se podrazumeva – da nam politički ni moralno ne može i ne sme biti prihvatljiv iko ko, pa makar i samo indirektno i „prećutno“, podržava autokratiju, kriminal, antisrpstvo, fašizam i anticrkveno delovanje. Kako na Cetinju i u Crnoj Gori, tako i Srbiji i Beogradu.