Crveni i crni

Prevelika je to tema za malu kolumnu. Pritom idealna da se čovek svima zameri i ostane nedorečen. A već sama činjenica da time uopšte moramo da se bavimo i danas, u leto 2009. govori mnogo sama za sebe.

U Srbiji poslednjih meseci kao da ponovo, s obnovljenim žarom, bukti građanski rat između četnika i partizana. U početku nisam shvatao koliko je to ozbiljno i opasno. Mislio sam da je u pitanju samo zamajavanje javnosti i skretanje pažnje sa važnijih stvari. Nisam verovao da je i danas moguće sa toliko strasti biti stare bitke, koje su, uzgred rečeno, bile uveliko problematične i nacionalno štetne i u vreme kada su izvorno vođene. Pogrešio sam.

Komunistima nije bilo dovoljno to što su pobedili, nego su po svaku cenu – delom i radi veštačke simetrije sa ustašama u Hrvatskoj – nastojali da poraženim protivnicima nalepe i etiketu „kolaboranta“ i „izdajnika“. I od te vizure ne odustaju ni danas, bez obzira na prošlo vreme i istorijsku evidenciju. A sada im ovi uzvraćaju istom merom – da su, zapravo, partizani bili nacionalni izdajnici, uzurpatori i zlikovci koji su, između ostalog, u jesen 1944. bez krivice i bez suda pobili maltene pola Beograda, a pre svega onaj njegov finiji, elitniji i gospodskiji deo. Nisu u pravu ni jedni ni drugi. Ali i jedni i drugi iz zamršenog istorijskog klupka i meteža 1941-1944. mogu napabirčiti dosta argumenata za pokriće svojih teza i optužbi na račun one druge strane.

Niti je partizanski pokret bio samo herojska epopeja „po šumama i gorama naše zemlje ponosne“, niti su četnici bili samo zadrigli i zamazani gibaničari, koji bazde na rakiju i predstavljaju hodajuću opasnost za lokalne jaganjce i snaše. Posleratna istoriografija, a još više naša komunistička mas-kultura sa svojim pojednostavljivanjima i karikaturalnom figurom „četnika“, po svemu sudeći, dobrano su se ogrešile o istinu, ravnogorski pokret i, naročito, ličnost generala Mihajlovića. Ali ne znači da će ta nepravda biti ispravljena ako se sada uloge samo zamene, a o partizanima počne da se govori („crvena čuma“, „šumci“, „banditi“) jezikom iz okupatorskih proglasa i žurnala. 

A u stvarnosti, bila su to dva dominantno srpska slobodarska pokreta. Oba antifašistička i, umalo da se zaboravi – oba pro-jugoslovenska. Jer to što se u kafanskim raspravama i tučama naziva „četnici“ i „partizani“ bile su, zapravo, „Narodnooslobodilačka vojska JUGOSLAVIJE“ i „JUGOSLOVENSKA vojska u otadžbini“. Iako su se protiv Nemaca zvanično borili, i jedni i drugi su se od Nemaca uglavnom sklanjali (četnici verovatno malo više), sporadično su sa njima šurovali i uglavnom jedni drugima radili o glavi kad god bi im se za to ukazala prilika.  

Paradoks je svoje vrste, nad kojim se treba itekako zamisliti, što je u ono vreme to bio sukob dve nesumnjivo rodoljubive i patriotske opcije. A njihovi današnji i dalje ljuto zavađeni potomci su više-manje na liniji onoga što bi, posmatrano iz vizure njihovih ideoloških i fizičkih očeva, mahom bilo kvalifikovano kao „kapitulantstvo“ „kolaboracija“ i „izdaja“.

Biološki i ideološki potomci nekadašnjih partizana, danas uglavnom koncentrisani oko LDP-a, LSV-a i dela DS-a, u svom nadovezivanju na ideološku prošlost akcenat stavljaju na jedan uveliko isprani i denacifikovani „antifašizam“, a malo ili nimalo na „narodnooslobodilačke“ i slobodarske aspekte partizanskog pokreta. Baš kao što i, s druge strane, navodni ideološki potomci nekadašnjih četnika (SPO, deo DS-a i DSS-a, pojedini „desni“ intelektualci i udruženja) danas potenciraju „antikomunizam“  i „atlantizam“, a malo ili nimalo se nadovezuju na slobodarsku i „komitsku“ tradiciju Draže Mihajlovića ili Vojvode Vuka.

Naši su istorijski lončići, bojim se, potpuno i gotovo beznadežno pobrkani. Kao mali, ali veoma ilustrativan primer te konfuzije mogla bi poslužiti nedavna svečana akademija povodom deset godina od NATO bombardovanja u organizaciji DSS-a, u okviru koje je izveden odlomak iz predstave „General Milan Nedić“, čiji lajtmotiv („ne može se s prutićem na vola“) deluje kao prepisan iz nekog LDP saopštenja. Dakle, deset godina agresije na Srbiju i pokušaj otpora protiv najmoćnije vojne sile koju je svet video srpske patriotske snage obeležavaju umetnički snažnim i potresnim monologom ostarelog generala-kolaboranta koji kritikuje „lude, lude Srbe“ što su se usudili da ustanu protiv nadmoćnog neprijatelja!?     

General ne štedi ni Tita ni Dražu. Uostalom, iz ugla Milana Nedića i njegovih savremenih zastupnika i četnici i partizani su bili u opasnoj zabludi i, zapravo, funkcionalizovani u službi tuđih interesa i strane sile – jedni Britanije, a drugi SSSR-a. I da se ne lažemo, ima u tome dosta istine. Ali je istina, takođe, da su i istorija i moral i nacionalno pamćenje ipak bili na suprotnoj strani od Nedićevog „realizma“.

Iako sebe mahom vide kao političke i duhovne naslednike ili četnika ili partizana, postpetooktobarske srpske vlasti, a još više vladajuća srpska ideologija, najviše liče upravo na onu nedićevsku. I zato je svojevrstan cinizam što mu baš oni, sada, skidaju sliku i izbacuju ime sa spiska predsednika srpskih vlada. Nije izabran demokratski? Bio je nametnut spolja? Srbija je bila okupirana i raskomadana? Nije odlučivao o najvažnijim pitanjima i nije kontrolisao teritoriju kojom je nominalno vladao? Da, i? Pa po tim kriterijumima spisak srpskih premijera bio bi desetkovan, a zid u vladi Srbije sa portretima njenih prvih ljudi ostao bi gotovo sablasno prazan.

Nažalost, tragična figura Milana Nedića je naša politička realnost. Valja se samo nadati da neće biti i naša budućnost – i mnogo, mnogo raditi da to ne (p)ostane.