Evropska „svetla“ u našoj balkanskoj tami

Nije li malo blasfemično pisati o Jeleni Karleuši i Radiši Uroševiću u danu kada smo zvanično postali „kandidat za kandidata“ za članstvo EU? Pa, nije. Jer Radiša i Jelena bar malo utiču na naše živote, dok ova briselska odluka, zapravo, neće imati baš nikakvog uticaja. Sem što pokazuje da će nas i ubuduće čekati, razvlačiti i opstruirati na svakoj mogućoj tački i prepreci, a dalje pripuštati samo na kašičicu i tek toliko da se ne baš prelije čaša srpskog evro-nezadovoljstva. Ali mislim da je to već očigledno svakome ko ima oči, i nema interesa da pred tom očiglednošću okreće glavu.

Zato je mnogo zanimljivije – a i poučnije – razmisliti o tome kako je jedna izrazito nemuzikalna turbo-folk pevačica preko noći postala nova zvezda domaćih evro-reformskih snaga i takoreći neformalni lider „Druge Srbije“. A jedan Jovan Ćirilov, kolateralno, došao u poziciju da mora da se brani od optužbi da je „anti-gej“, samo zato što nije baš „jasno i glasno“ podržao „paradu ponosa“ i što je imao neke primedbe na naziv ove manifestacije, kao i na samu ideju paradiranja svojom seksualnom orijentacijom. To je ona nepodnošljiva lakoća simplifikacije, koje ima na svim stranama, ali koja naprosto cveta u uslovima sve površnijeg obrazovanja i sve dubljih političkih strasti i socijalnih frustracija.

Dakle, dovoljno je da podržite gej paradu (ili kažete da ste za NATO) i da vas poljubi Čeda Jovanović, koji, bože me prosti, kao kakav mesija, poljupcem i dodirom leči i oslobađa svih prethodnih greha – i sve će vam biti oprošteno.

Dakle, dovoljno je da podržite gej paradu (ili kažete da ste za NATO) i da vas poljubi Čeda Jovanović, koji, bože me prosti, kao kakav mesija, poljupcem i dodirom leči i oslobađa svih prethodnih greha – i sve će vam biti oprošteno. I turbo-folk i neobrazovanje i vulgarnost i silikoni, i mafijaški bekgraund. Ništa nije važno. Pa ni to što je pre samo par nedelja ova novokomponovana heroina tolerancije i ljudskih prava javno vređala jednog svog kolegu sa kojim je nešto bila u svađi i nazivala ga „ćorom“.

Ne treba da nas čudi ova samo na prvi pogled čudna koalicija između najnemuzikalnije od svih nemuzikalnih pevačica (čija fascinantna nemuzikalnost je ovekovečena čuvenim insertom na jutjubu) i najevropskijeg od svih mnogobrojnih srpskih evropskih lidera. Kao ni to što je, mimo svih pravila profesije, ova evro-diva dobila priliku da u – obratite pažnju – jednom istom danu svoje filozofske poglede na svet i život izlaže u čak dve glavne političke emisije na najgrađanskijoj od svih srpskih građanskih televizija. Što je privilegija koju, ako me sećanje ne vara, do sada nisu imali čak ni predsednici i premijeri ove države.

Primer drugi: na predlog Jedinstvene Srbije, Radiša Urošević, folk-pevač, doduše, za razliku od JK, čovek elementarno pristojan i muzikalan, postao je ni više ni manje nego član upravnog odbora PTT Srbije[1]. Problem je, međutim, što Radiša od svih preporuka za to mesto ima samo, po rečima predlagača Dragana Markovića Palme, „životno iskustvo“ – a od obrazovanja samo ŠUP, odnosno onu nekadašnju čuvenu „školu učenika u privredi“. (Bože, pa što bar ne nađoše nekog poštenog i zaslužnog poštara!?)

Problem je, međutim, što Radiša od svih preporuka za to mesto ima samo, po rečima predlagača Dragana Markovića Palme, „životno iskustvo“ – a od obrazovanja samo ŠUP, odnosno onu nekadašnju čuvenu „školu učenika u privredi“.

Zamislite sad kakva bi se samo bura digla da je takav kadrovski predlog svojevremeno došao od Velje Ilića i „Nove Srbije“. Ili, na primer, nekadašnjeg SPS-a. E, ali pošto je gospodin Palma svojevremeno rekao da se „patriotizam ne sipa u traktor“, onda može da prođe i Radiša, može i žirafa, može i Betoven i Šopen i sve živo. Zato što je Palma, kao i Karleuša, heroj „demokratske“, „evropske“ i „reformske“ Srbije. Zato, uzgred rečeno, od tog evropskog i reformskog posla ovde neće ništa biti i ne bi bilo čak i da su nam tamo u Briselu naklonjeniji nego što jesu. I baš kao što, da se ne lažemo, ništa nije bilo ni od one stare „patriotske“ i „nacionalne“ priče koju su, čast izuzecima, svojevremeno takođe promovisali likovi sličnog intelektualnog i moralnog gabarita.

Nije naravno problem u Palmi, pevaču i „pevačici“. Oni su na svoj način još i simpatični, ili makar autentični. Na kraju krajeva, takav kakav je, Palma je ipak iz vladinih budžetskih riznica izmuzao ponešto za svoju Jagodinu. A i JK pronašla način da ostane u centru pažnje, iako čak i ljubitelji te vrste muzike ni pod pretnjom smrtne kazne ne bi mogli da se prisete ni dva stiha iz njenog muzičkog „opusa“ (ne računajući ono cijukanje u pomenutom video-klipu). Elem, nije problem u njima, nego u dvostrukim standardima i licemernom odnosu većine medija i vladajuće političke javnosti, koji su spremni da se bave trunčicama u tuđem oku, a ne vide i ne smetaju im sopstveni „balvani“, samo ako su okićeni žutim zvezdicama na plavoj podlozi.

To je ono licemerje koje je u stanju da od jedne tragikomične estradne pojave preko noći napravi „fenomenologa“ koji Ćirilovu i uredniku NIN-a suvereno drži lekcije o slobodi medija i ljudskim pravima.

To je ono licemerje koje je u stanju da od jedne tragikomične estradne pojave preko noći napravi „fenomenologa“ koji Ćirilovu i uredniku NIN-a suvereno drži lekcije o slobodi medija i ljudskim pravima. I koje je već jednom od Arkanovog „tigra“ Palme napravilo evro-manekena. I koje u Srbiji generališuće govori o „huliganima“, dok u izveštajima iz Francuske oprezno i taktično govori o „demonstrantima“, „omladini i studentima“.

Rade li oni to iz ideološkog uverenja? Ma ne. Zbog vlasti, draga gospodo. Vlasti i privilegija koje uz to još uvek idu. Palma je pomogao da se napravi vlada. Karleuša pomaže da se još malo zamuti voda nakon događaja povodom gej-parade i skrene pažnja sa drugih, važnijih i životnih stvari.

A „postparadna“ i „postrezolucijska“ Srbija polako tone u poznojesenje sivilo i sumrak. Hilari Klinton je trijumfalno prošla kroz Beograd, Boris Tadić se sprema na put u Vukovar, Aleksandar Vučić već tradicionalno najavljuje „vanredne izbore na proleće“, broj zvanično siromašnih se povećao za novih sto hiljada, a vlada užurbano priprema prodaju Telekoma kao, valjda, svoj poslednji veliki veliki „reformski“ poduhvat...

Dolazi zima.