Farsa od drame

„Selo gori, a babe se češljaju“. Ne verujem da se kraće i preciznije može definisati aktuelni politički trenutak, koji, s jedne strane, karakteriše idilična političko-medijska pastorala tipa „sve cveta i raste“, a sa druge, opet, veštački proizvođena psihoza vanrednog stanja, vanrednih izbora i rata svih protiv svih.

Formalno gledano, razloga za izbore i uzbunu nema. Vlada je složna,  stabilna i napredujemo na svim poljima. Kosovo se rešava, pregovori sa EU konačno počinju, proizvodnja raste, nezaposlenost pada, investicije pljušte sa svih strana. Kriminalci se hapse, zločini se rasvetljavaju, a šeici, Rusi, Kinezi i Nemci prosto utrkuju ko će više i povoljnije uložiti u zahuktalu srpsku privredu.

Šalim se? Ironišem? Naravno. Ali takođe i verno prenosim – tragikomičnu i apsurdnu – sliku koju stvaraju oficijelni srpski mediji u osvit (konačnog) početka pregovora sa EU (tokom kojih nas, nema sumnje, čekaju samo novi pritisci, ucene i poniženja), i u trenutku dok Aleksandar Vučić treba da razreši dilemu veću od svih u novijoj srpskoj istoriji – hoće li vanrednih republičkih izbora biti, ili neće. A najgore je što u toj lažnoj drami sa elementima farse (sa)učestvuje praktično čitava medijska i politička scena.

Svi gledaju to prenemaganje, svi, tobože, razumeju tu tešku dilemu i muku  („šta li je bolje za Srbiju?“) i samo što mu već horski ne poručuju u pesmi i telegramima podrške – „ma, nije važno, kako god rešiš, samo Ti nemoj više da se nerviraš i mučiš, a nama kako bude“. A svi znaju šta-ko je ključni faktor i šta jedini kriterijum od kojeg ta „bolna odluka“ zavisi. Uprkos tome, na prste jedne ruke se mogu nabrojati izuzeci, odnosno, mediji i pojedinci koji to prenemaganje demaskiraju i nazivaju pravim imenom.

Zapravo, još gore i potencijalno najopasnije od svega jeste što nosilac moći i njegovo okruženje, čini se, pri svemu tome iskreno veruju da su predmet neke neviđene medijske hajke i kampanje. (Ili, ipak, ne veruju – što se iskreno nadam – nego takvim ciničnim izjavama samo pokušavaju da zabašure istinu o sopstvenoj, gotovo apsolutnoj medijskoj dominaciji?)

Da li možda neko zaista misli kako su naslovne strane sa napadima na predsednika i premijera znak novinarske nezavisnosti i uznapredovale medijske slobode, a ne tek pokazna vežba šta ih sve čeka ako se usude da pokušaju da zaista budu vlast i da se ponašaju u skladu sa svojim nominalnim funkcijama.

To da se na sitne froncle secka i razvlači opozicija, na to smo, nažalost, navikli svih ovih godina, i to, pošteno govoreći, zaista nije izum aktuelne vlasti (mada su oni, bez sumnje, tu praksu vidno unapredili i digli na još „viši“, odnosno brutalniji i primitivniji nivo). Elem, ako se uzme da je to što se po medijima radi opoziciji normalno (mada nije), periodično medijsko čerečenje Nikolića i Dačića može da znači samo dve stvari – ili su mediji u Srbiji dosegli stepen maksimalne slobode i hrabrosti (a neće biti da jesu), ili su prosto napujdani od strane nekoga ko u državi ima moć veću od predsednika i premijera.  

Jedna moja dobra poznanica, uvek spremna da kao vučica mladunce brani srpske medije čak i kada oni tu odbranu ne traže i ne zaslužuju, na ovom mestu obično ima umesnu poentu, koju valja uzeti u obzir: „Mediji su samo ogledalo stanja u društvu i ne može se od njih očekivati da imaju više slobode i više pluralizma nego što postoji u društvu“. I u tome ima dosta istine, mada ne mislim i da je to dovoljno objašnjenje (mediji, naime, nisu samo pasivno i nevino „ogledalo“, nego aktivni i moćni činioci naše nesreće), a još manje opravdanje za ovu i ovakvu medijsku scenu. Ali to, ipak, jeste kontekst koji treba imati na umu.

Ne može se od drugog očekivati više nego što si sam spreman da učiniš. Pogledajmo političku scenu, pogledajmo parlament, pogledajmo opoziciju – pa i tu niko, sem nekoliko predstavnika DS-a i Marka Jakšića iz DSS-a, ne sme Aleksandra Vučića ni imenom da pomene. I svi se, kako oni iz vlasti, tako i iz nazovi-opozicije tiskaju pred njegovim kabinetom u nadi da će ili biti uzeti u obzir za budućeg koalicionog partnera – ili makar biti pošteđeni istrage, afere i medijskog linča.  

Pogledajmo intelektualce, pogledajmo univerzitete i „nacionalne“ institucije. Zašto očekivati od siromašnog novinara ili zaduženog i ucenjenog vlasnika da bude hrabriji od materijalno i statusno uglavnom vrlo dobro obezbeđenog akademika ili redovnog profesora? A oni ćute. Ili se, eventualno, tu i tamo pojave da uopšteno kritikuju „situaciju“. Ili se čak „principijelno“ nude novom gospodaru („bolje mi, nego oni“), tobože, da od onih drugih „spasu“ patriotsku – ili evropsku – stvar, da totalno ne propadne. Niko neće da se previše zameri i rizikuje. Ali će se, zato, upravo oni koji su do juče najviše i najponiznije služili, sutra sa najvećim i skoro lešinarskim žarom sutra „principijelno“ obrušti na bivšeg moćnika, kada on bude poklekao.

Na kraju krajeva, treba se setiti da su, ne računajući one od početka angažovane u opoziciji, pripadnici intelektualne i kulturne elite i protiv Miloševića ustali tek onda kada je on počeo da slabi – u drugoj polovini devedesetih – a masovno tek onda kada se u akciju rušenja aktivnije uključio Zapad.

Delom razočarani, delom namireni, oni se danas toga nerado sećaju. Ali zato današnji vlastodršci to dobro znaju i pamte. I izvukli su pouku – pa čak i „preučili“. Ako ništa drugo, a ono zbog toga što su to licemerje elite osetili na sopstvenoj koži – s obzirom na to da su tada oni (i Nikolić, i Dačić, i Vučić – mada za ovog poslednjeg nije baš sasvim jasno?!) bili na suprotnoj, antizapadnoj, Šešeljevoj i Miloševićevoj strani. I znaju kako su prošli. Kao što znaju da im ni svi mogući argumenti, pamet i dobijeni glasovi nisu bili dovoljni da se dokopaju vlasti, ili makar povoljnijeg medijskog tretmana. Te su, na kraju, i oni „obrnuli ćurak“ i, sa sve ruskom himnom u mobilnom telefonu i patriotskim kreditom stečenim u prethodnom periodu, (s)krenuli na zapad.

Ili neko možda zaista misli da je čista slučajnost to što ih je, svu trojicu, karta konačno poterala baš onda kada su promenili stranu i geopolitički pravac? Daleko od toga da ih pravdam. (Naprotiv. Neke bitke moraju voditi i neki stavovi se moraju zastupati, čak i ako znamo da će aktuelno biti „gubitnički“. Na stranu što ishod ove bitke, zapravo, uopšte i ne mora biti takav i ne bi bio da su pomenute „patriote“, a i oni pre njih, bili iskreniji, više sposobni i manje alavi na vlast i/ili pare.) Samo, dakle, pokušavam da razumem i da ono što se dogodilo pravilno dijagnostikujem. A bez tačne dijagnoze, nema izlečenja.

Mada, da se ne lažemo, postoje i one fatalne dijagnoze, nakon kojih naprosto nema pomoći. Da li mnogo grešim ako kažem da mi se čini kako je Srbija danas veoma, veoma blizu upravo takvoj dijagnozi i takvom ishodu?