Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Fijasko politike pritisaka ili ne vole Srbi baš toliko Rusiju, koliko mrze SAD i NATO |
nedelja, 07. avgust 2022. | |
Često se kaže kako činjenice i brojke govore same za sebe. No, to nije baš sasvim tačno. A u slučaju kada imate posla sa nečim što se zove „srpsko javno mnjenje“, tzv. „činjenice“ vrlo često zbunjuju, a brojke mogu da zavode. Pogotovo kada su izvučene iz realnog konteksta – a to je upravo ono što deli skrupulozno istraživanje od više ili manje uspešne političkomarketinške kampanje. Pored raznih loših stvari i medveđih usluga koje učinila samoj sebi i društvu, ovdašnja politička elita – a tu, mada ne kažem da su „isti“, mislim kako na ovu sadašnju, tako i na onu prethodeću – uspela je da bukvalno u svim sferama iz temelja uzdrma društveno poverenje, poseje sumnju, cinizam i zlovolju. I sad imamo to što imamo. A to je, na prvom mestu, totalno urušavanje kredibiliteta doslovno svih insitucija, ličnosti i autoriteta – od pravosuđa, do vlade i stranaka. A o medijima, novinarstvu i istraživanjima javnog mnjenja da i ne govorimo.
„Daj ti samo nama medije“ Najpre im je dugo trebalo da shvate da postoji neki zanat, struka i tehnika. A onda, kada su shvatili, taj resurs su počeli neumereno da koriste kao „pijani kockar“, da ne kažem, kao pubertetlija navučen na čari lake droge i alkohola. „Daj ti nama samo medije na šest meseci, godinu, dve...Pa ćeš da vidiš, brajko, kako se javno mnjenje kroji, menja i povija“. I ako se uz to nađe još neko „istraživanjce“ koje kaže kako „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem(o)“, i uz njega i neki konstruktivan analitičar, koji će i sa svoje strane potvrditi taj „ohrabrujući trend“ – Bog da nas vidi. A nije baš tako. Kao i svako oruđe, i ovaj medijski i istraživačko-analitički instrument traži pažljive i vešte rukovaoce – u protivnom se kvari, slama, a neretko može da proizvede i direktnu štetu. Pogotovo kada ga koristite u svrhu za koju nije namenjen. Ovi izbori se verovatno nisu mogli dobiti onako kako su to zamišljali u koaliciji „Ujedinjeni za pobedu-Marinika Tepić“ i kao što su sugerisala neka istraživanja koja su ovu koaliciju nerealno favorizovala. Na stranu što su se ta istraživanja pokazala „preoptimističnim“, da ne kažemo – promašenim, tendencioznim i lažnim. Ali čak i da su bila bolja, tj. realnija, istraživanja ne mogu da zamene politiku i progutaju, odnosno ispune, takoreći, čitav prostor opozicione kampanje. A javni nastupi prvog čoveka tzv. „ujedinjene opozicije“ – upućeni kažu da je isto tako, pa i još gore, bilo i na internim sastancima koalicije – više su ličili na prezentacije rezultata istraživanja (ili „istraživanja“) javnog mnjenja, nego na nastup nekoga ko ima plan i viziju za izlazak Srbije iz ćorsokaka. Ponavljam, istraživanja mogu biti i jesu dragoceno pomoćno sredstvo i orijentir, ali samo to – nikako glavni politički instrument, niti „zvezda vodilja“. Vučić to, u principu, razume. A posebno razume da je „javno mnjenje“ složena i segmentirana struktura, koja ne postoji u „totalitetu“, nego se ta celina tek sekundarno gradi i sklapa od pojedinačnih demografskih i statističkih segmenata. Drugim rečima, javno mnjenje ne postoji u jednini, nego je zbir, ili, bolje reći, „konstrukt“, sastavljen od mnoštva „malih“ i ciljanih uzoraka, koji se na kraju sklapaju u relativno smislen mozaik. I zato, pored ostalog, upravo neki od Vučićevih čuvenih nastupa koji su postali predmet beskrajnog zavitlavanja po društvenim mrežama i opozicionim forumima behu, zapravo, svesno i matematički precizno targetiranje tačno određenih ciljnih grupa i „svog“ biračkog tela.
Da li Vučić koristi i (zlo)upotrebljava istraživanja i istraživače? O, da. Naravno. Koristi masovno i brutalno. Baš kao i medije, institucije i sve drugo čega se takne. Ali, bar kada je o istraživanjima reč, on to čini relativno lukavo i vešto, tj. tako da samo malobrojni upućeni mogu da shvate o čemu se radi. Za razliku od, na primer, Đilasa, koji se, doduše, takođe razume u istraživanja i brojke, ali je, ovog puta, agresivno promovisanim „nalazima“ i objavama tipa: „Gotov je“, „Samo još malo“, „Ako izađe toliko-i-toliko siguran drugi predsednički krug“, „Pobeđujemo u Beogradu“ i sl. naneo ozbiljnu štetu i sebi, i svojoj koaliciji, i onima koji su mu te željene podatke produkovali, a i onima koji su se našli na meti nezadovoljstva zato što nisu bili voljni da sa-učestvuju u toj kampanji širenja optimizma bez pokrića. „Majka Rusija“ i EU „maćeha“ I, dobro, šta kaže ovo prvo „postizborno“ istraživanje? Kaže da se postizborni stranački rejtinzi gotovo uošte nisu bitno pomerili, i kaže da je – uprkos Vučićevim najavama, a i silnom trudu nekih kolega da stvar prikažu drugačije – SNS ostao bukvalno tamo gde je bio i u izbornoj noći (između 42 i 43 procenta). Kaže da je „Novi DSS“ u ovom postizbornom tromesečju imao tendenciju rasta (a što i ne čudi, s obzirom da su oni, odnosno Miloš Jovanović, uz jedan ili dva izuzetka, imali naglašeno pozitivan tretman i u „režimskim i u „opozicionim“ medijima). Kaže da su Zavetnici i Dveri stabilno iznad cenzusa. Kaže da su Zdravko Ponoš i njegova stranka kojoj još uvek malo ko ume da zapamti ime imali solidno političko lansiranje.
I kaže da je Narodna stranka, izgleda, platila ceh predizbornim koalicionim kompromisima (oni bi rekli, „ ucenama“) , što joj je, doduše, donelo pojedinačno najviše poslaničkih mandata unutar koalicije, ali i ostavilo utisak svjevrsnog političkog kalkulantstva. Ipak, sve ovo domaće političke teme i igranke u dubokoj su senci velikog Događaja na istoku Evrope, koji iz temelja menja plantarnu političku geografiju. Kako je domaće javno mnjenje reagovalo na tu tektonsku geopolitičku promenu? Reagovalo je spontano i instinktivno, pokazujući gotovo neverovatnu i bezrezervnu solidarnost i empatiju sa ruskom stranom, i to u meri koja je zaprepastila čak i domaće rusofile (verovatno i samu Moskvu), a ovdašnje profesionalne „evropejce“ dovelo na ivicu histerije i očaja. Preko 80 odsto građana Srbije se protivi uvođenju sankcija Rusiji, pri čemu je taj procenat čak i porastao za oko dva odsto u odnosu na naše istraživanje od pre dva meseca. Istovremeno, podrška eventualnom članstvu u NATO, koja nikada i nije bila visoka i uglavnom se kretala oko desetak odsto. pala je na istorijski minimum. Baš kao i podrška članstvu u EU, koja je i dalje prilično visoka (pogotovo kada vidimo u kavom je EU trenutno stanju), ali u značajnom i primetnom opadanju.
Da li to znači da je Srbija na nezaustavljivom putu da postane „ruska gubernija“, kako to poslednjih meseci dramatično objavljuju usplahireni evro-atlantski lobisti po skoro svim, kako režimskim, tako i – naročito – oporbenim medijima? Naravno da ne. Ali ove brojke ipak jasno govore gde se nalazi srpsko „geopolitičko srce“ – i gde će, možda, na kraju krajeva i otići, ukoliko sa druge strane bude preterano i bespotrebno pritiskano i gurano. Zapravo, ove brojke, ako se trezveno pogledaju, samo potvrđuju tezu koju neki od nas plasiraju već godinama, a koja – iz različitih razloga – ne prija dovoljno lobističkom uhu ni sa jedne strane. Naime, nisu Srbi baš toliko ZA Rusiju (mada je tvrda rusofilija, naravno, prisutna, ali u rasponu od najviše 25-30 odsto) koliko su – ovde, sada, a i inače – PROTIV Amerike i NATO pakta. Zato su ovi ektremno visoki procenti pro-ruskog stava koje smo pronašli i zbog kojih smo po ko zna koji put ponovo kamenovani od ostrašćenih ideoloških „sveznalica“, zapravo – reaktivni. To jest, mnogo više izražavaju srpski stav prema Zapadu, nego prema samoj Rusiji i konkretnom ukrajinskom konfliktu. Ček, ček. Ali kako to da je podrška sankcijama Rusiji, ulasku u NATO ili prihvatanju nezavisnosti Kosova baš toliko niska i bedna, a stranke i liste koje se za te stvari više ili manje otvoreno zalažu ipak – pogotovo u zbiru – imaju dosta viši rejting od toga? Pitanje jeste logično, ali je odgovor više nego jednostavan. Pre svega, brojke u odgovorima na ova prva pitanja su apsolutne, tj. odnose se na čitavu ispitivanu populaciju, dok su stranački rezultati dati sa odbitkom onih koji su stranački „neizjašnjeni“, pa su, u tom smislu, ove druge brojke proporcionalno veće. Ali ključno je ipak nešto drugo. Naime, verovali ili ne, čak ni simpatizeri i glasači tih stranaka većinski nisu za te stvari. Oni podržavaju Đilasa, Mariniku, Ponoša ili Zelene iz nekih drugih razloga (jer, na primer, veruju da su dosledni borci protiv Vučića, da se bore za očuvanje životne sredine, da su sposobni, jer im se lično dopadaju itd), a ne zbog njihovih radikalnijih „evroatlantskih“ stavova sa kojima je većina njih počela da istupa tek NAKON izbora. Naravno, među simpatizerima ovih „pro-evropskih“ opcija ima nešto više tih koji jesu za sankcije, za NATO i spremni su da progutaju kosovsku „stolicu“ u UN. Ali su oni relativna manjina čak i unutar tog proevropskog korpusa, a kamoli unutar čitavog biračkog tela. (Kod pristalica naprednjaka, socijalista i većine „desnih“ stranaka takvi su bukvalno statistička greška.) Zaključak – bez epiloga: Današnja Srbija može biti samo neutralna
Može se vaditi na „nedovoljno prisustvo u medijima“, „glup narod“, „dubinu i snagu ruskog uticaja“ itd. Ali činjenica je da dosadašnji agresivni pristup promociji „evroatlantskih“ vrednosti u zemlji Srbiji ne samo da nije dao rezultata, nego je bio čak direktno kontraproduktivan. A raditi non stop isto, a očekivati drugačiji rezultat nije baš naročito inteligentno. Ukratko: AKO „evropska stvar“ u Srbiji (u širem, a ne dnevnopolitičkom smislu) još uvek nije sasvim izgubljena (naglašavam ovo „ako“), onda joj je potreban hitan i radikalan „rebrending“, koji apsolutno mora da uključuje odustajanje od politike hroničnih pritisaka, ucena i poniženja, koja je godinama unazad zaštitni znak odnosa Zapada prema Srbiji i Srbima. Mi, naravno, ne znamo tačno šta zapadni centri moći ZAPRAVO žele od Srbije. (Pitanje je da li znaju i oni sami, ali to je već druga tema.) Ako nas žele kao pariju, dežurnog krivca i strašilo za mobilizaciju i pacifikaciju eks-Ju prostora i evropskog jugoistoka, onda je ovo što oni i njihove filijale rade po Srbiji verovatno prava stvar. Ukoliko, međutim, žele ono što govore da žele – Srbiju kao poželjnog i ravnopravnog člana Evropske unije, uz uvažavanje lokalnih specifičnosti – onda im je pristup više nego pogrešan i katastrofalan. Drugim rečima, ko hoće da Srbiju i srpski narod gurne ne samo sa tzv. „evropskog puta“ nego i iz evropske civilizacije neka insistira na („uzajamnom“) priznanju nezavisnosti Kosova i uvođenju sankcija Rusiji. Čak i ako se, brutalnim pretnjama i ucenama ova aktuelna ili neka druga vlast privoli, to jest, primora na jedno ili drugo, to će biti ne samo Pirova, nego i privremena pobeda. Današnja Srbija, u suštini, može biti samo politički neutralna. I može, možda, u toj neutralnosti više koristiti jednoj ili drugoj strani (danas, realno, to više odgovara Rusiji, kao što je nesvrstana SFRJ, objektivno, više koristila Zapadu). Za neki veći geopolitički zaokret – koji neki priželjkuju, dok ga se drugi plaše i užasavaju – čini se da nema ni prostora ni raspoloženja. I nije to nikakvo „sedenje na dve stolice“, kao što se neprestano imputira, nego elementarno uvažavanje kako geopolitičkih realnosti, tako i srpskih nacionalnih i istorijskih specifičnosti. A te specifičnosti kažu – nema ništa od priznanja „Kosova“ i nikako ne ići direktno PROTIV Rusije. Nije da to nismo nekako već osećali i znali. Ali je ovo istraživanje to ubedljivo i nedvosmisleno potvrdilo. Videti još: |