Fusnota, „pahuljica“, smokvin list i lanjski sneg

Pominjao sam već da postoje dve škole mišljenja u srpskoj medijsko-političkoj čaršiji. Jedni misle da u Evropi uopšte, kao i posebno u ovoj aktuelnoj priči oko srpske EU-kandidature, pritiscima i ucenama, glavnu reč vodi Nemačka, dok drugi smatraju da je Berlin – još uvek – ipak samo više ili manje poslušni pion i izvršilac zahteva Vašingtona, i da ima upravo onoliko prostora za samostalnu spoljnu politiku koliko mu to Amerikanci dopuste. Ne znam šta o tome misle u vrhu srpske vlasti i kojoj su teoriji skloniji (meni se čini da je istina negde na sredini, odnosno u složenoj i dinamičnoj tranziciji od ovog drugog, što je decenijama bilo, ka onom prvom, što će verovatno biti), ali je očigledno da su, za svaki slučaj, naši igrali na sigurno, tj. na obe karte. Tako su se poslednjih sedmica na beogradskom aerodromu bukvalno zamalo sudarali nemački i američki izaslanici, zaključno sa Vesterveleom i Bernsom, kao i srpski emisari sa porukama za Berlin i Vašington. I rezultat – barem sa njihove tačke gledišta – nije izostao. Misterija je ostala, ali su, makar za ovu priliku, izgleda zadovolj(e)ni i jedni i drugi.

No, sve ovo što ovih dana gledamo u briselskoj reprizi neuspele decembarske premijere samo je finale i logičan završetak procesa koji je otpočeo povlačenjem rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini 9. septembra 2010. i posledičnom odlukom (pogrešna procena-glupost-kapitulacija-predaja-izdaja?!) da se u „tehničke“ pregovore sa Prištinom uđe sa Briselom kao „posrednikom“ i Vašingtonom kao „supervizorom“. Nema to veze sa Borkom Stefanovićem lično, niti sa (ne)veštinom srpskog pregovaračkog tima. To je bila borba u kojoj je jedna strana unapred projektovana da izgubi i u kojoj najviše što je toj gubitničkoj strani, eventualno, i samo donekle moglo biti dopušteno jeste to da igru malo odugovlači i kraj, odnosno poluvreme, dočeka sa što manje golova u mreži.

Hoću reći da je ova briselska „utakmica“ bila od početka organizovana i „neizvesna“ koliko i američki vesterni, odnosno kečerske TV borbe, dakle, tako da se unapred tačno zna ko u njoj gubi, a ko dobija. S tim što je, kako je vreme odmicalo, srpskoj strani sve više zamerano, odnosno protivnik, „sudija“ i „delegat“ su postajali sve nervozniji čak i zbog „opstrukcije igre“, to jest, što nismo bili uvek dovoljno kooperativni u punjenju sopstvene mreže. Nije tu nikada bilo neizvesnosti, šanse za pobedu ili bilo kakav uspeh. Sve vreme se radilo samo o tome koliko će Beograd konkretnih ustupaka i koncesija kosovskoj nezavisnosti biti prinuđen da pruži, ne bismo li zauzvrat dobili „zvanje bez imanja“ u vidu zvaničnog statusa kandidata za EU – pri čemu ta EU u ovom trenutku nije sasvim sigurna ni da li će kroz par godina uopšte postojati, a pogotovo da li će i kada imati volje da se širi i prima nove članove.

Ne čudi me oficijelno oduševljenje vlasti, medija i evro-analitičara. (Interesantno je, recimo, da su, inače često navalentni novinari, koji umeju da me opsedaju za kojekakve sitnice tipa „cene u skupštinskom restoranu“ ili „pobuna u SPO-u“, ovoga puta i mene i Antonića upadljivo poštedeli ma i jednog jedinog poziva i pitanja šta mislimo o postignutom sporazumu?! Toliko o srpskom medijskom pluralizmu.) Ali mi jeste pomalo čudan fatalizam sa kojim je u delu patriotske javnosti dočekana „Borkova fusnota“ o predstavljanju Kosova*. Da se razumemo, naravno da i mene tišti i iritira. Naravno da je ta fusnota samo providan smokvin list koji minimalno prikriva golotinju i krah dosadašnje kako kosovske, tako i evropske politike aktuelne vlasti. Ali, paradoksalno i tragikomično, ta zvezdica iznad imena Kosovo i pominjanje Rezolucije 1244 je, istovremeno, verovatno najveći pregovarački „uspeh“ i, tako reći, najviše „patriotsko postignuće“ srpske strane u ovim nazovi-pregovorima. Naime, sve do sada su bile čiste kapitulacije, dok je ovo sa fusnotom i regionalnim predstavljanjem, tako da kažemo, „samo“ jedan relativno truo i nepovoljan kompromis, u poslednji čas i na jedvite jade izmoljen i iskamčen od Berlina, Brisela i Vašingtona. (Uzgred rečeno, po političkim i „državotvoračkim“ posledicama mnogo gori je sporazum o „integrisanom upravljanju“ prelazima/granicom, kao i pravo koje je Priština dobila da ubuduće samostalno, nezavisno od Unmika, potpisuje sporazume i ugovore.)

No, uprkos svemu, albanska javnost je nezadovoljna. Prištinski mediji i opozicija takođe grme o „porazu“, izdaji“ i „kapitulaciji“ svoje vlade. Ali, avaj, ovoga puta, bojim se, istina ipak nije „negde između“ srpskih i prištinskih kritičara. Čak i kada nisu fingirane i kada nisu samo u funkciji njihovih unutrašnjih međupartijskih obračuna, kosovske kritike na račun briselskih pregovora, nažalost, mnogo manje su dokaz uspeha naših pregovarača, a mnogo više plod razmaženosti, maksimalizma i bahatosti politike Prištine, godinama naviknute da joj se uvek, u svemu i do kraja izlazi u susret. (Zato su i bili neophodni toliki zapadni zvaničnici na čelu sa Hilari Klinton koji ovih dana dolaze da im „brišu suze“, teše ih i podržavaju zbog, navodnih, „bolnih i hrabrih“ žrtava i ustupaka koje su podneli.) Dakle, ne treba se previše time zanositi. Ali to što je Edita Tahiri fusnotu u regionalnom predstavljanju Kosova morala da poredi sa „pahuljicom“ za koju veruje će se „istopiti do proleća“ iako možda nije neka naročita uteha, svakako jeste pokazatelj da stvari nisu baš tako crno-bele kao što nas sa jedne ili druge strane pokušavaju ubediti. Ukratko, ako s razlogom ne verujemo previše „našima“ kada briselski sporazum predstavljaju kao pobedu politike „i Kosovo i EU“, nemojmo ipak odmah podlegati ni Tačijevoj propagandi kako „Srbija danas priznaje Kosovo“.

Uostalom, nezavisno od „pahuljice“, fusnote i ovog nazovi-sporazuma, plašim se da smo, sve ovako nesložni, posvađani i partijski podeljeni, gotovo neopazice došli veoma blizu jednog neočekivanog i veoma opasnog konsenzusa između „evropske“ i „patriotske“ Srbije – onog da je „Kosovo izgubljeno“. Pri čemu je jedina nedoumica oko toga da se to dogodilo 1999. sa NATO bombardovanjem i Kumanovskim sporazumom (i da je onda, po običaju, za to kriv Milošević, a dosovci amnestirani), ili 2008. sa prištinskim proglašenjem nezavisnosti, ulaskom Euleksa, ili tek sada, sa Borkovim briselskim pregovorima. I bez obzira na bolje ili gore argumente koje jedni, drugi ili treći mogu ponuditi, treba imati u vidu da će tek taj „konsenzus“, ukoliko zaista zaživi, predstavljati najveći, pravi i verovatno definitivni srpski kosovski poraz. Svi drugi su manje ili više popravljivi i reverzibilni.