Iz arhive - Godišnjica za stid

Stešnjena između aktuelne dnevnopolitičke farse na temu „neizvesnosti“ oko formiranja vlade i istinske drame koja potresa Ukrajinu i preti da zapali čitav svet, potpuno u senci pažnje srpske javnosti ostaje jedna godišnjica koja se približava ovih dana – godišnjica Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine.

Tišina je rečita i indikativna. I možda upravo ona najbolje govori o prirodi ovog sporazuma koji je umnogome odredio ukupni tok srpske politike u poslednjih godinu dana, a da pri tome njegov sadržaj u medijima nikada nije čestito objavljen – a kamoli da je bio predmet ozbiljnog bavljenja stručne i šire javnosti.

Gde su specijalne emisije posvećene tom događaju i njegovoj godišnjici? Gde su analize onoga što je Srbija konkretno dala i šta je dobila ovim sporazumom? Na sam dan pojaviće se par režimskih samuraja, u društvu nekolicine analitičkih „pratilja“, da objasne kako je sporazum „obezbedio opstanak države Srbije na KiM“ i kako je to bio „maksimum mogućeg“ u datim okolnostima“ – i da je, uostalom, „Kosovo izgubljeno mnogo ranije, za vreme Miloševićeve, Koštuničine i(ili) Tadićeve vlade“. A onda će svi brže-bolje pobeći od te neprijatne teme i vratiti se standardnoj, dnevnoj demagogiji i aferaštvu, što ispunjava apsolutno najveći deo našeg javnog političkog života.

Gde su sada hajkači koji su, milom i silom, terali Srbe sa severa KiM da izađu na kosovske lokalne izbore, a sve one – u Mitrovici ili Beogradu – koji su se tome protivili optuživali da „rade za Tačija“? Je li utvrđeno ko je razbio one biračke kutije pred kraj glasanja u Severnoj Mitrovici i tako beogradski režim spasao debakla i opasnosti da ne može da isporuči ono što je zapadnim diplomatama bilo obećano (uspeh izbora na severu, uz izlaznost od 30 odsto)? Šta bi sa parolama „Glasaj za srpsku (listu) da gradimo Republiku Srpsku“? Šta bi sa tabloidnom galamom kako se Tači „najviše plaši“ izlaska Srba na izbore, pa valjda oni treba da ga „nadmudre“ tako što će na kosovske izbore masovno izaći? Šta bi sa čuvenom „zajednicom srpskih opština“ kao najvećom tekovinom Briselskog sporazuma i zbog koje, navodno, treba progutati neke „žabe“ u vidu prištinskih simbola i institucija, a koja će biti formirana „odmah nakon kosovskih lokalnih izbora“, pa je, tobože, zato „od životne važnosti“ da izbori uspeju i da se nipošto ne odlažu?

Čak i ja koji sam sve to aktivno pratio, pa čak bio i direktno prisutan dok su neke od pomenutih izjava davane, u međuvremenu sam zaboravio veliki deo iz seta bezočnih neistina, gluposti i spinova kojima su nas na kosovske teme mesecima zatrpavali prošle godine. A kamoli da ih ne potisne i ne zaboravi srpska javnost koja je u međuvremenu bombardovana i dopingovana (bez)brojnim novim obećanjima, temama i aferama.  

Doduše, mora se priznati da se vlast pokazala izuzetno efikasnom u pacifikaciji i podeli preostalog srpskog življa na Kosmetu. Uspeli su da ih žestoko podele na one koji su protiv izbora i one koji, makar i nevoljno, taj izlazak prihvataju. Pa su onda podelili i te koji na izbore izlaze na one koji su za „državnu“ listu Beograda, i one („izdajnike“) koji hoće da glasaju za druge. A onda su, na kraju („slučaj Pantić“), podelili čak i te koji su bili za srpsku listu – ali protiv Vulina.

Ukratko, Briselski sporazum je bio rodno mesto i tajna opstanka vlade Vučića i Dačića (a vrlo verovatno i uzrok njenog formiranja). Zbog tog potpisa je zvanični Beograd dobijao pozitivne izveštaje u Briselu i Vašingtonu, zbog toga je dobijen datum za početak pregovora sa EU i zbog toga je vlasti gledano kroz prste za neke „sitnice“ u medijskoj i pravosudnoj sferi. I možda baš zbog tog svog odsudnog značaja Briselski sporazum kao „stidno“ mesto novije srpske politike ostaje skriven od očiju, medijske pažnje i javne diskusije.  

Paradoksalno, dok su srpska javnost i srpska vlast po svaku cenu i na sve moguće načine nastojale da zabašure i iz vidokruga izbace ovaj sporazum, pa i čitavu kosovsku tematiku, ona se, zahvaljujući poslednjim događajima u Ukrajini, na velika vrata vratila na svetsku medijsku i političku scenu.

Kosovo je u svom čuvenom „krimskom“ govoru pominjao Vladimir Putin. A pominju ga svakodnevno i zapadni političari pokušavajući da objasne kako Krim „nema nikakve veze sa kosovskim presedanom“ – iako se svima čini da razum i oči govore drugačije.  

Kosovo je u našoj istoriji bilo simbol za razne stvari. A najčešće sinonim za ponos, herojstvo, žrtvu, nadu i viteštvo. Od prošle godine, međutim, u svetlu Briselskog sporazuma i svega o čemu sam ovde govorio, plašim se da pomen Kosova kod mnogih počinje da izaziva stid, nelagodu i obaranje očiju. Ali, nažalost, najmanje kod onih koji bi taj stid i nelagodu najviše trebalo da osećaju. 

Tako, barem, sada deluje. A uvek ostaje da barem tinja nada da bi moglo i moralo biti drugačije.

(Tekst objavljen 16. aprila 2014. godine)