Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Govor mržnje u Mrduši Donjoj
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Govor mržnje u Mrduši Donjoj

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 27. april 2009.
Ne znam da li se to vreme rasteže ili se događaji ubrzavaju. Uostalom, izađe mu na isto. Ali prosto je neverovatno koliko se za kratko vreme nakupi gluposti i povoda za pisanje i komentarisanje. Pri čemu nije jasno da li je ovih izazova više na globalnom ili lokalnom planu.

Lično, ipak, preferiram „domaći“ teren. Pogledajte samo ovaj impresivan, a nasumičan spisak mogućih tema. Nekako baš u vreme obeležavanja desetogodišnjice bombardovanja Srbije procurela je vest o nameravanom učešću naših vojnika u sastavu NATO snaga koje se spremaju da održe manevre u Gruziji. (Vest je u međuvremenu nemušto demantovana, a između ministarstava odbrane i spoljnih poslova zapodela se polemika oko odgovornosti za tu odluku „koja nikada nije doneta“.)

U nekim zemljama – prevashodno, „trećeg sveta“ – povremeno dolazi do nasilja i krvavih obračuna između vlasti i opozicije, ali je zaista retka pojava da, kao nedavno u Novom Pazaru, jedni na druge oružje potežu pristalice dva ministra koji sede u istoj vladi. Uopšte, najzanimljivije stvari i najžešći politički dueli na srpskoj političkoj sceni odigravaju se unutar vladajuće koalicije, dok je opozicija uglavnom zabavljena sama sobom, svojim međusobnim odnosima i unutarstranačkim sukobima. Tako, naprimer, dok poslanici – zvanično – najveće srpske opozicione stranke ogorčeno polemišu o rasporedu sedenja u parlamentu, ključna debata o srpskoj geopolitičkoj budućnosti i unutrašnjem državnom ustrojstvu (NATO, Rusija, EU, Statut Vojvodine, regionalizacija...) vodi se daleko od očiju javnosti, po forumima, kuloarima i frakcijama vladajuće Demokratske stranke.

Srbija ima vladu koja je verovatno svetski prvak u broju i brzini neispunjenih predizbornih obećanja, od kojih su samo neka posledica aktuelne ekonomske krize, dok je većina bila neispunjiva od samog početka. Imamo neku vrstu tajkunskog rata, koji institucije, političare i medije postrojava i polarizuje više od bilo koje „ozbiljne“ političke teme. Imamo najbrojniju vladu u Evropi, koja odbija da redukuje broj ministarstava pod izgovorom da to „ništa suštinski ne rešava“ (naravno da ne rešava ništa suštinski, ali bi bilo lepo da se taj broj ipak smanji, makar koliko to bilo „simbolički“ i „demagoški“). I imamo gotovo jedinstven slučaj opozicije koja, po svemu sudeći, ništa od svega navedenog neće biti u stanju da iskoristi.

Toj i takvoj Srbiji neprestano se podmeće neka nova politička koska, neka nazovi „vruća“, aktuelna tema koja više služi za zamajavanje javnosti i skretanje pažnje sa ozbiljnih problema. Podizanje tužbe protiv Dobrice Ćosića zbog „izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje“ od strane JUKOM-a i Helsinškog odbora u Srbiji predstavlja tipičan primer jedne takve koske, odnosno klasične zamene teza. Šta je Dobričin greh u očima ovih nevladinih organizacija i njihovih agilnih predsednica? Valjda to što se u jednoj polurečenici svojih nedavno objavljenih dnevničkih zabeleški, pisanih za vreme NATO bombardovanja, pogrdno izrazio o kosovskim Albancima, nazvavši ih „socijalnim, političkim i moralnim talogom tribalnog, varvarskog Balkana“, koji Ameriku i Evropsku uniju uzima za saveznika u borbi protiv „najdemokratskijeg, nacivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda“.

Nije ovo ni mesto ni prilika za ocenu političkog i književnog profila Dobrice Ćosića. Njegova kompleksna biografija i njegovo delo svakako daju osnove za različita tumačenja. Ali ovako istrgnuti iz konteksta jednu rečenicu i uzeti je za povod tužbe i hajke na jednog ostarelog pisca dostojno je najznamenitijih cenzorskih dostignuća od vremena španske inkvizicije do Staljinovih „književnih kritičara“.

Lično nisam sklon ovakvom stereotipiziranju pojedinih naroda – a još manje mi, moram priznati, uverljivo deluje ona pohvala srpskom narodu iz drugog dela inkriminisane rečenice. Ali kakve veze to ima? Čak i da nisu u pitanju dnevničke beleške. Čak i da nije bio rat. Čak i da nam nad glavama nisu zujali NATO avioni i njihove „pametne bombe“ koje su sejale uništenje i smrt širom Srbije. Čak i da Ćosić nema godina koliko ima. Napokon, čak i da ove Ćosićeve reči ne deluju kao, takoreći, majčina dušica u odnosu na sve ono što je tokom poslednjih osamnaest godina izrečeno na račun Srbije i Srba od strane brojnih zapadnih političara i novinara (Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk, DŽo Bajden, Helmut Kol, Žak Širak, Anri Levi...) – a da i ne govorimo o bivšoj jugoslovenskoj braći i njihovim političarima, intelektualcima i medijima.

Bili bi potrebni tomovi knjiga da se saberu sve neistine i sve gadosti koje su u ovom periodu izgovorene i napisane o Srbima. A posebna je priča što u svim tim neistinama i gadostima često glavnu reč vodili upravo intelektualci iz Srbije, i/ili srpske nacionalnosti.

Sve u svemu, jeste smešno, jeste tužno, ali nije ni sasvim naivno. Naime, ova tužba protiv Ćosića i ovakva praksa samo je ilustracija onoga što bi jedan deo ovdašnje „ljudskopravaške“ elite radio i u šta bi pretvorio Srbiju samo kada bi dobio priliku.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner