Implementacija kapitulacije

„Vlada Republike Srbije usvojila je, izveštaj tima za izradu plana implementacije sporazuma postignutog u Briselu, kao i Plan implementacije Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, kao dokument koji ne prejudicira status Kosova i Metohije“, saopšteno je iz vlade u nedelju kasno uveče, a premijer Ivica Dačić obavestio je visoku predstavnicu EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Ketrin Ešton o ovoj odluci.

Ne znamo šta je bilo sa traženim garancijama koje je još koliko u subotu prvi potpredsednik vlade „ultimativno“ tražio od Brisela da bi plan implementacije bio stavljen na dnevni red srpske vlade. Ali znamo da je, odgovorivši Ketrin Ešton do nedelje uveče, aktuelna srpska vlast još jednom uspela da ispoštuje još jedan ultimativni rok koji joj je bio zadat na putu do njegovog veličanstva „Datuma“.

Niko, razume se, nije ozbiljno očekivao da bi iko iz ove vlasti mogao Eštonki da kaže „ne“, ali se poslednjih meseci i godina već nakupilo toliko većih ili manjih kapitulacija, da se plašim da bi povijanje pred ucenama i ultimatumima uskoro moglo da nam preraste u neku vrstu uslovnog refleksa i postane deo novoformiranog nacionalnog karaktera. A sve u skladu sa zahtevanom „promenom svesti“ koja je jedan od nemačkih uslova za napredak Srbije na putu Evro-integracija.

Naizgled, sve ide kao podmazano. I istraživanja javnog mnjenja i rezultati lokalnih izbora pokazuju da vlast zbog briselskog sporazuma nije izgubila gotovo ništa od svog rejtinga. Od pet centara otpora sporazumu (Srbi sa Kosova, Crkva, Dodik, Rusi i desne opozicione stranke) praktično četiri su bar delimično pacifikovana ili marginalizovana. Iako nije baš onoliko razbijen i pocepan koliko bi to neki želeli, vrh SPC je ipak dovoljno razjedinjen – a uz to i izložen paklenoj kampanji – tako da se njegov glas protivljenja sporazumu trenutno praktično i ne čuje. Dodik se takođe malo primirio i povukao. Rusi deluju pomalo zbunjeno i zatečeno i očito, za početak, primarno nastoje da zaštite svoje ekonomske interese, a posle će da gledaju šta će i kako će. A desne opozicione stranke, čast izuzecima, više su zabrinute i angažovane oko lokalnih izbora u Zemunu, nego na traženju strategije za odbranu Kosova i Metohije.

A ako nekoga zanima šta Rusija zaista misli o Briselskom sporazumu i trenutnoj politici srpskih vlasti, neka pročita šta kaže ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin: „Da li nam se sviđa ovaj sporazum ili ne sviđa - to je pitanje političke svrsishodnosti. Zalažem se za to da se prilikom sklapanja sporazuma maksimalno uzimaju u obzir legitimni interesi Srbije i Srba na Kosovu, da ne bi došlo do teških posledica za budućnost srpske državnosti... Da kažem iskreno, ushićene izjave tradicionalnih zlonamernika Srbije, kao i njihova glasovita odobravanja, donekle nas čine opreznima.“ Teško da je mogao biti jasniji, a ipak ostati u okvirima diplomatskog takta i pristojnosti. (Druga je, pak, stvar što bi neki u Srbiji, pogotovo kada vide sa koliko brutalnosti ovde nastupaju pojedini zapadni ambasadori i političari, ponekad voleli da i od ruskih predstavnika čuju nešto više i konkretnije.)

Sve i svemu, jedino se još Srbi sa severa KiM drže stameno, iako su napušteni gotovo od svih i premda i tamo ima sporadičnih znakova povijanja pod sve otvorenijim pritiscima i pretnjama iz Beograda. Njihova gotovo epska odlučnost i čvrstina čudnovato štrče u opštem političkom mrtvilu i karakternoj mlohavosti današnje Srbije.

Teško je reći ko je trenutno u nezgodnijem položaju – da li vrh DS-a, zato što se u suštini slaže sa postupcima vladajućeg trijumvirata, a mora da barem simulira ljutu opoziciju, ili vrh DSS-a, jer se sa aktuelnom politikom duboko ne slaže, ali iz različitih razloga ne sme ili ne želi da u svom otporu ide predaleko. Pogotovo kada je reč o SNS-u i Vučiću lično. (Da i ne govorimo o tome da je DSS koalicioni partner SNS-u i SPS-u lokalnim samoupravama širom Srbije.)

Ali posebno su u problemu svi oni sa tzv. patriotskog dela srpske političke, intelektualne i medijske scene, koji su, iskreno ili ne, verovali i govorili kako je „najvažnije da vidimo leđa Borisu Tadiću“, a onda će Srbiji da krene i „sve će da bude drugačije“. U toj stvari nema šta bitno da se prigovori osobama poput Vesne Pešić, Nenada Prokića ili Ognjena Pribićevića koji su pre ili posle izbora otvoreno podržali SNS. Nisu oni „obrnuli ćurak“, ili su barem to uradili mnogo manje nego oni iz aktuelne vlasti koji su ih doskora nazivali „izdajnicima“, a sada ih hvale i/ili postavljaju na ambasadorske položaje.

Ognjen na jedan, Vesna Pešić na drugi, a Prokić na treći način, uvek su bili manje-više dosledni eksponenti pro-zapadne politike prema Srbiji. Pešićka i Prokić su godinama bili čak i aktivni članovi LDP-a (koji je od početka zagovarao „realizam“, odnosno više-manje otvorenu predaju Kosova i Metohije), dok je Pribićević, u pauzama između državnih funkcija, bio solidan i vrlo dobro obavešten analitičar evro-reformske provenijencije. Nisu se, dakle, oni promenili, već su se promenili Nikolić, Vučić i Dačić. Ostaje samo nejasno da li su pre prošlogodišnjih izbora imali dobru informaciju ili, pak, samo dobru intuiciju u vezi sa budućim kursom srpske politike. To jest, da li su samo priželjkivali, ili su unapred znali da će naprednjačko-socijalistička vlast krenuti ovim putem kojim je krenula. (Pošteno govoreći, bilo je i pre izbora dosta signala i nagoveštaja u kom pravcu će ići ovaj brod, ali mnogi naprosto nisu hteli ili im nije odgovaralo da te signale vide. A oni koji na to blagovremeno ukazivali bili su žigosani zato što „kvare igru“, optuživani i razapinjani kako po režimskim, tako i „patriotskim“ medijima.)

Ali šta reći za one koji su i pre i posle izbora ovoj vlasti čuvali patriotski imidž i kojima su Srpstvo, Rusija i „Srpsko Kosovo“ godinama na nos curili, a sada su prepuni razumevanja za „objektivne okolnosti“ u kojima se naša „sirota“ vlast i „dragi vođa“ našli.

I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom, briselskom kapitulacijom i njenom „implementacijom“. Tražiće vam non-stop više. Već se čuju tihi glasovi iz Bujanovca, Preševa i od strane nekih mađarskih stranaka u Vojvodini. Verujte, sve što, eventualno, danas bude iskamčeno za „zajednicu srpskih opština“ na Kosovu, sutra će biti traženo i moraće biti dato albanskoj, mađarskoj, bošnjačkoj i ko zna kojoj drugoj manjini u Srbiji. I niko se neće obazirati na to što su kosovski Srbi, prethodno, od svoje sopstvene vlasti naterani da žive u tuđoj državi, niti što je ta mizerna „zajednica“ plaćena faktičkim prihvatanjem kosovske nezavisnosti od strane Beograda.

Kada jednom popustite, kada lavina jednom krene, kada džemper počne da se para, a suverenitet rasipa, taj proces nema kraja. Teško je plivati protiv struje i odupirati se pritisku snažnijih geo-političkih sila. Ali kada se jednom prepustite vrtlogu koji vas vuče na dno, teško je, a verovatno i nemoguće posle isplivati – sem kao leš – na obalu, ili se dokopati čvrstog tla ispod nogu.