Između „dvije“ vatre

Ovaj tekst je trebalo da bude posvećen političkoj situaciji u Crnoj Gori i padu vlade Zdravka Krivokapića. Ali, u suštini, sve što je na tu temu bilo važno da se kaže, već je rečeno na ovim stranicama, zato smo malo proširili fokus i na neke druge, različite, a slične i povezane stvari.

U najmanje dve kolumne upozoravao sam pobednike od 30. avgusta na to koliko je njihova pobeda nad Đukanovićevim režimom krhka, i to ne samo zbog tanke većine od samo jednog poslanika (sa istom takvom većinom Milo je komotno vladao prethodnih godina), već zbog dubine i razmera sraslosti DPS-ovog sistema sa svim segmentima crnogorskog društvenog tkiva, kako institucionalnog, tako i vaninstitucionalnog, vidljivog i nevidljivog.

Upozoravao sam sve, a naročito DF-ovce i Krivokapića, da je nova vlast na staklenim nogama i da ukoliko se, zahvaljujući u velikoj meri upravo i njihovom destruktivnom sukobu, Milo i DPS vrate na vlast neće biti previše važno ko je za to kriv i ko je od njih tome više doprineo (a doprineli su i jedni i drugi). Ali odjek tih upozorenja bio je, otprilike, sličan uticaju kakav su na Trojance, na početku i kraju njihove tragične epopeje imale reči proročice Kasandre ili sveštenika Laokona – dakle, mali, do nikakav. 

Krivokapić će se vratiti svom fakultetu, a Frontovci standardnim crnogorsko-srpskim političkim igrama, iz kojih su ih, i njega i njih, na trenutak prenule litije i autoritet i energija mitropolita Amfilohija

Formalno, Front sa rušenjem Krivokapićeve („apostolske“) vlade nema ništa. Ona je oborena Abazovićevom rukom i Urinim glasovima, a uz blagoslov i verovatni podsticaj moćnih zapadnih ambasada – kao i prećutnu saglasnost vlasti u Beogradu. Ali svih četrnaest meseci svog postojanja ta vlada je bila meta najstrašnije kampanje iz Beograda i od strane režimu bliskih medija i analitičara. Isto kao i od DF-a, kao najveće grupacije u toj većini. I ta permanentna negativna kampanja uveliko je podlokavala Krivokapića i pripremala medijski, politički i psihološki teren za končanu egzekuciju.

Reakcije Frontovih čelnika na pad vlade u prvi mah su prilično ličile na ono pilatovsko „pranje ruku“, ali su posle donekle promenili ploču. Kako god. Šteta je učinjena. Što je manji problem za same aktere, jer Krivokapić će se vratiti svom fakultetu, a Frontovci standardnim crnogorsko-srpskim političkim igrama, iz kojih su ih, i njega i njih, na trenutak prenule litije i autoritet i energija mitropolita Amfilohija. Ali na gubitku je „srpska stvar“ u Crnoj Gori – a mislim da će na gubitku biti i mir stabilnost u toj zemlji.

Iako vam to, naravno, ni jedni ni drugi neće priznati,  mislim da je Krivokapić u Abazoviću i ambasadama video saveznika u internom sukobu sa čelnicima Fronta, dok su oni u Dritanu i Vučiću videli saveznike u borbi sa Krivokapićem (i Bečićem). Na kraju se ispostavilo – ili će se ispostaviti – da je Krivokapić previše verovao ambasadama i Abazoviću, a DF Dritanu i Vučiću.

Kao da su svi jedva čekali da Krivokapića maknu i nastave tamo gde su stali pre litija i 30. avgusta

No, nezavisno od pravljenih kompromisa i grešaka, Korivokapićeva vlada i njen kraj indikativni su za sudbinu skoro svih „centrističkih“ političkih projekata na Balkanu, a naročito među Srbima (i  Crnogorcima).

Hoću reći: Krivokapićeva vlada nije pala zbog svojih grešaka (kojih je itekako bilo), nego upravo zbog onoga što joj je bio plus i vrlina. A to je pokušaj da se pronađe srednji put između ljutih političkih ekstrema i često čak i veštački podsticanih sukoba koji parališu i uništavaju društveno tkivo.  „Poražene“ snage oko DPS-a za to nisu htele ni da čuju. Njima je bilo životno važno da Krivokapićevu vladu predstave kao „okupacionu“, „spolja nametnutu“, „marionetsku“ i, takoreći, protektorat SPC, Moskve i Beograda. (Interesantno da ovim krugovima ništa nije smetalo, niti im je bilo čudno, što tu vladu napadaju i „obaljuju“ zajedno sa mrskim im Frontom i Beogradom?!) U isto vreme, iz beogradskih prorežimskih medija ta vlada je žigosana da je „izdajnička“, „antisrpska“ i „legla Milu na rudu“. Kao da su svi jedva čekali da Krivokapića maknu i nastave tamo gde su stali pre litija i 30. avgusta.

Ne ulazimo  sad u nijanse i nesumnjive razlike. Ali interesantno je da svaki „srednji“ politički put ovde biva prokazan, napadnut i satanizovan sa obe strane. Setimo se Ante Markovića i njegovog pokušaja da se privrenim reformama i političkim kompromisom spase Jugoslavija. Ne znam da li je to, iz geopolitičkih razloga, uopšte bilo moguće ili ne. (Verovatno ne.) Ali znam da je od strane tadašnjeg srpskog političkog i medijskog establišmenta Marković dočekan na nož („gori od Tuđmana“), kao najveće zlo i, takoreći, „prikriveni ustaša“, koji hoće da nas prevari. Štaviše, na mahove se činilo kao da tim krugovima više odgovara da u Hrvatskoj bude Tuđmanova „neo-ustaška“ vlast, nego neka umerenija struja. (A slično je bilo i sa kosovskim Albancima – setimo se demonizacije Vlasija, Koljgecija, Kolj Široke, Rugove...)

Sličnoj paljbi, posle dvadesetak godina, bila je izložena i vlada Vojislava Koštunice. Pa čak i ona Tadićeva, koje su – uz takođe brojne greške i trule kompromise – pokušavale da drže neki, kakav-takav, „centralni“ politički i državni kurs.

Hoću reći, da se čini kao da – makar poslednjih decenija – postoji neki čudan politički fatum koji nas gura u iracionalne političke reakcije. I doprinosi da prilikom raznih izbora i odluka mi – po pravilu – biramo goru soluciju. I, takođe, po pravilu, onu gluplju, ekstremniju i radikalniju. A i kontraproduktivniju sa stanovišta samog deklarisanog cilja.

Ali kakve to sve ima veze sa predstojećim izborima? Ima velike veze. Ali ako to još niste shvatili, nema smisla, a ni prostora da, makar, u ovoj kolumni to „crtam“ i objašnjavam.   

Glavni urednik NSPM