Jake stranke – slaba Srbija

Priča se kako je svojevremeno, još tamo pred „prve demokratske izbore“, jedan visoki funkcioner ondašnje Demokratske stranke sa izvesnošću predviđao ubedljivu pobedu žuto-plavih, a na pitanje kako može biti tako siguran govorio da to „oseća u stomaku“. Osećaj ga je, doduše, malo izneverio, s obzirom da je na tim izborima DS osvojio sedam od 250 mogućih mandata (a da ne bi par centralnobeogradskih opština ne bi osvojio ni toliko).

Stvari su kasnije nešto unapređene, a na mesto stomaka Gojka Đoga (navodno se radilo o njemu) došle su tada ne mnogo pouzdanije prognoze agencije „Partner“. A kad god bi se ispostavilo da konačni izborni rezultati odudaraju od želja i predviđanja opozicionih lidera objašnjenje je traženo i nalaženo u „izbornoj krađi“. E, sad, tih krađa je zaista bilo (pogotovo na Kosovu, kao i po nekim gradovima), ali ni izdaleka onako često i u onim razmerama o kojima se govorilo u radovima „udružene“, „demokratske“ itd. opozicije, koja je u stalnoj povici na „režimsku krađu“ tražila i nalazila alibi pred međunarodnim faktorima i svojim glasačima za to što su rezultati na kraju redovno bivali slabiji od njihovih očekivanja.

Jedna od malobrojnih nesumnjivih tekovina minule političke decenije jeste činjenica da praktično više niko od učesnika ne osporava zvanične izborne rezultate. To je svakako malo s obzirom na silna obećanja i nadanja, ali nije ni sasvim beznačajno postignuće. Jer se društvo u kojem su izborni rezultati neprestano pod sumnjom i suštinski su neprihvaćeni od skoro polovine stanovništva zapravo nalazi u nekoj vrsti permanentnog građanskog rata i ni jedna ličnost, institucija ili imenovanje koji proisteknu iz takvih osporavanih izbora ne može funkcionisati punim plućima i sa neophodnim autoritetom.

Znači li to da na postpetoktobarskim izborima nema manipulacija i da rezultati izbora i vlade koje formiraju nakon njih predstavljaju adekvatan izraz narodnog raspoloženja? Daleko od toga. Ali su manipulacije druge vrste i uglavnom se sprovode pre ili nakon samog glasanja. Drugim rečima – i po tome sada više-manje i mi ličimo na tzv. demokratski svet – danas se listići uglavnom pošteno broje, a narodna volja delimično medijski oblikuje PRE, a delimično falsifikuje kroz postizborne koalicije POSLE samo čina glasanja. To je daleko od dobrog i povremeno je čak i brutalnije od jedne „poštene“ izborne krađe. Ali donekle spada u pravila igre i ipak ostavlja svim akterima prostor da, srazmerno svojoj sposobnosti i snazi, ta pravila menjaju i usavršavaju. U svakom slučaju, stvar nekako funkcioniše dok vlastodršci ne preteraju, dok je većini relativno dobro i dok nema organizovane političke snage koja bi legitimnost čitavog procesa osporavala. (Baš kao što je i najveći broj građana EU pre izbijanja ekonomske krize bio apsolutno nezainteresovan za temu institucionalnog finkcionisanja i „demokratskog deficita“ ove organizacije).

Zašto sada, na samom početku godine, podsećam na ovo? Pa, zato što će ova godina svakako biti izborna i zato što bi bilo strašno loše ako bi, kao što ima nagoveštaja i spekulacija, čak i ova opisana tekovina „izborne demokratije“ bila dovedena u pitanje.

Mi smo društvo koje je i inače izuzetno produktivno u proizvodnji najraznovrsnijih sukoba, raskola i omraza. Uključujući i one davno prošle, prevaziđene i besmislene. Zvuči kao vic, ali u Srbiji danas ne samo da i dalje nesmanjenim žarom bukti sukob između „partizana“ i „četnika“, iako gotovo da više ni jednih ni drugih nema među živima, nego se čak ponovo oživljavaju gotovo zaboravljeni ideološki i dinastički sukobi iz (pret)prošlog veka. Ponovo imamo ljute „obrenovićevce“ i karađorđevićevce“. Fudbal nam je na apsolutno najnižim granama otkako je ta igra stigla u Srbiju, a klupske podele i sukobi između „zvezdaša“ i „partizanovaca“ su u porastu i direktno se odražavaju na nacionalnu reprezentaciju. (Pa se čak, kao da im i to nije dovoljno, u poslednje vreme ove navijačke grupe žestoko dele i surovo obračunavaju i unutar sebe.)

A u aktuelnoj politici stanje je još i gore. Imamo slabe, partijski isparcelisane institucije bez neophodnog autoriteta, nagrižene korupcijom i nepotizmom i izbušene tajkunskim interesima i stranim agenturama. Zato je igranje sa demokratijom u Srbiji danas višestruko opasno, jer imamo ozbiljnu krizu, imamo bahatu elitu, imamo spoljne faktore veoma zainteresovane da nas dodatno oslabe i imamo neodgovorne političke snage spremne da sve sem njihove pobede automatski proglase za „prevaru“ i „krađu“.

Nekakvu pomoć od „međunarodne zajednice“ u tom pogledu – a i inače – ne treba očekivati. Naprotiv. Ne samo zato što su i oni sami zauzeti problemima u svojoj kući, nego i zato što se pokazalo da su i stranim „demokratskim vladama“ neuporedivo važniji njihovi goli ekonomski i geopolitički interesi nego demokratija i ljudska prava u bilo kom delu sveta. (A pri tom, da stvar bude još gora, te svoje interese veoma rado i često prikrivaju upravo navodnom brigom za „demokratiju“, čime neposredno doprinose njenoj daljoj i još većoj kompromitaciji.) Drugim rečima, oni će podržati svaki, ma koliko autoritaran i nedemokratski postupak ili ishod, samo ako je on u skladu sa njihovim interesima. I obrnuto. Ne zanima ih apsolutno nikakva demokratski izražena „narodna volja“ u Srbiji, Libiji, Iraku, Pakistanu ili Grčkoj – ukoliko bi ona mogla biti protivna neposrednom interesu najmoćnijih zapadnih zemalja i globalne finansijske oligarhije.

Hoću reći, u demokratiju su se do juče bukvalno svi kleli, često i preterano, neumesno i neiskreno. A demokratija je danas, zapravo, blizu bankrotstva jednako, ako ne čak i više nego što su to prenaduvani bankarski depoziti i državne finansije širom sveta.