Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Kolo sreće i srce u junaka
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Kolo sreće i srce u junaka

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
utorak, 27. septembar 2011.

Da ne bude nesporazuma: ovo zapravo nije nikakva „sportska kolumna“, ali mi se ono što se poslednjih par nedelja događalo na evropskim prvenstvima u košarci i odbojci čini kao zgodna prilika da bolje i jasnije izrazim ono što mislim i za šta se – odnosno, protiv čega – već godinama sa više ili manje uspeha borim. Sport je tu, naravno, samo plastičan primer i metafora.

Moja je teza da kada se dođe do određenog nivoa tehničke i taktičke umešnosti, a u vrhunskom sportu se to naprosto podrazumeva, sve ostalo je stvar srca, odnosno voljnog elementa. U tom smislu su na ova dva prvenstva jedino španski košarkaši svojim kvalitetom značajno odskakali, i jedino za njih ovo maločas rečeno ne važi u potpunosti. Ali svi ostali su se plasirali tamo gde jesu na osnovu kombinacije dva presudna momenta – sportske sreće i sportskog morala.

E, sad, sreće ili ima ili nema. Tačnije, nekad je ima malo više, a nekad malo manje. Hoću reći – retki su baš apsolutni srećkovići ili apsolutni baksuzi, a fortuna uglavnom na kraju kompenzuje svoje vragolije, ako ne baš odmah u drugom poluvremenu, a ono makar u drugoj utakmici ili drugom takmičenju. Ostaje, dakle, srce, odnosno „borbeni moral“ i upravo to je element, a ne razlika u igračkom znanju i kvalitetu, u kojem su ovih dana srpski odbojkaši bili superiorniji od svojih rivala i od svojih kolega košarkaša. A, razume se, i neuporedivo iznad onoga što se zove realnošću srpskog društvenog, političkog i ekonomskog života. 

Ali sportski moral je izuzetno krhka i komplikovana stvar, koja ima i svoje psihološke, političke, simboličke i „metafizičke“ aspekte. I po taj moral teško da ima išta gore i samodestruktivnije od one nekritičke euforije i imbecilnog junačenja koje preplavi srpsku javnost pred skoro svako veliko takmičenje. Ali čak i kada sve to ne bi imalo direktno pogubne posledice po ishod čitavog projekta, normalan čovek ne može a da ne oseća stid pred scenama banalnosti i neukusa dok  vladajući mediji, kompanije i političari ispraćaju „naše momke“ na kakvo veliko takmičenje, da tamo „brane čast“ i „osvetlaju obraz“ narodu i otadžbini. (A pri čemu se, uzgred rečeno, svi skupa – narod, otadžbina, mediji, biznismeni i političari – o ličnoj i kolektivnoj časti i obrazu, sve manje i sve površnije brinu).

Godinama sam to posmatrao i utvrdio sledeću „gvozdenu“ zakonitost – što je ispraćaj glamurozni i euforičniji (setite se samo ludovanja prilikom odlaska fudbalera na poslednje svetsko fudbalsko prvenstvo), to će neuspeh biti veći, a povratak sramotniji i depresivniji. Kad god vidim nešto takvo, unapred sam siguran i mogu da se kladim da od te rabote, bila ona sportska ili politička, neće biti ništa. Tako je bilo i sa onim zlosrećnim ratom početkom devedesetih u koji se ušlo nepripremljeno i olako kao u kafanu. A tako će, verujte mi, na kraju (ne) biti i sa ovom aktuelnom EU-forijom.

Najgori smo kad se bahatimo i hvališemo. A od kada su se u sve to uključili još i tabloidi, te „zlatni“, „generalni“ i ostali sponzori, stvar je postala apsolutno nepodnošljiva. Uzgred, kada smo već kod sponzora, generalni sponzor srpskih košarkaša na ovom prvenstvu bila je hrvatska „Idea“. A da li, makar i u najluđem snu, možete zamisliti da se hrvatska košarkaška, fudbalska ili rukometna momčad pojavi na nekom takmičenju praćena reklamama „Maksija“ ili „Knjaz Miloša“?! No, nisu nam ovaj put Hrvati krivi. Mada, opet, ne mogu da se ne zapitam kako je moguće da se niko u hrvatskim poslovnim i političkim krugovima konačno malo ne zapita da li je moguće, da li je u redu i da li može trajno opstati stanje u kojem njihove kompanije ovde sponzorišu reprezentaciju (plus „pokupovaše pola Vojvodine“), dok srpske kod njih ne mogu ni da privire.

Čak i kada nije sasvim bez pokrića, potcenjivanje drugog je uvek ružna i štetna stvar koja nam se na kraju redovno obije o glavu. Uvek se sa nelagodom sećam one fraze o „bečkim konjušarima“, iz vremena raspada SFRJ, ili slogana „Evropo, nastavi da treniraš“, iz doba kada se verovalo da je dovoljno da naši košarkaši samo istrče na parket i svi će odmah da se predaju i padnu na teme. A naličje tog neukusnog hvalisanja jeste, naravno, nesigurnost i kompleks niže vrednosti („najgori smo“, „ništa ne vredi“, „sve je propalo“) koji automatski proradi čim nešto krene kako ne treba, kada se javi panični strah od poraza i proradi sumnja u (ne)dostižnost zacrtanog cilja. To je ono kada se sledi srce i „skrati“ ruka, i kada čak i oni najveštiji početnički greše u koracima, prijemu i dodavanjima, i sve se raspada poput Pepeljuginih kočija i balske opreme nakon što je otkucala ponoć. A dobre vile niotkuda. Samo opšta zbunjenost na terenu, bauljanje, konfuzija, bruka i blam.

Upravo tako su, praktično, od onog nesrećnog poraza protiv Francuza pa do samog kraja, delovali srpski košarkaši u Litvaniji. Nije uopšte problem to što nisu prošli u polufinale. Nije najgore čak ni to što neće igrati na Olimpijadi sledeće godine. Najgore je to što u poslednjim mečevima nisu pokazali ni minimum sportskog duha i volje za pobedu i što su se predali mnogo pre kraja i pre nego što je sve bilo zaista izgubljeno i završeno. Nije, dakle, problem što se nisu plasirali, nego što, po tome kako su se ponašali i kako su igrali, nisu ni zaslužili da se plasiraju.   

Naravno da se ni odbojkaši nisu nužno morali vratiti kao pobednici. Onaj dramatični polufinalni meč sa Rusima se lako mogao izgubiti, a ni u finalu sa Italijanima stvar se uopšte nije morala završiti ovako kako se završila – ubedljivo i prividno lako. Jedna lopta, servis, linija ili sudijska odluka mogle su dovesti do toga da se zlatni momci iz Beča vrate sa – zamislite – „samo“ bronzanom medaljom. Ali to ne menja ništa na suštini ove priče. Neopterećeni imperativom uspeha, pomalo skrajnuti od one destruktivne pažnje javnosti, političara i medija, oni su na takmičenje otišli gotovo neprimetno i skromno, bez euforije i velikih očekivanja – i vratili se kao šampioni. Naravno, nije dovoljna samo skromnost. Miljkovićevu četu su krasili timska igra, drugarstvo, solidarnost, požrtvovanje, borbenost i međugeneracijska sloga – opet sve psihološko-voljne osobine i „tradicionalne“ kolektivne vrline koje se sve ređe sreću, kako u životu, tako i na sportskom terenu.

Da rezimiramo: spremiti se najbolje što možeš, boriti do kraja, ne precenjivati sebe niti potcenjivati protivnika, ne predavati se i ne paničiti ni onda kada ne ide i kada se čini da je sve izgubljeno. Eto vam formule uspeha – i to ne samo kada je o odbojci i sportu reč. 

Sve su to imali odbojkaši i skoro sve je to ovoga puta nedostajalo košarkašima. A pogotovo to nemamo u politici i drugim oblastima.  

Sudije!? Pa oni su takvi kakvi su. Ne sme se dozvoliti da vas dekoncentrišu i izbace iz takta ili iz igre. Ponekada se zaista ne može protiv njih, ali njihove odluke mogu presudno da naškode samo u izjednačenim situacijama. Ako ste ubedljivi i jaki, ni sudije neće hteti da idu previše protiv vas. Umesto stalne opterećenosti suđenjem, važnije je, na primer, imati svest o tome da se utakmica igra do kraja („do poslednjeg zvižduka“) i da ništa – ni poraz, ni pobeda – nije unapred zapisano i definitivno sve dok se meč ne okonča. A mi, nasuprot tome, i opet u gotovo svim oblastima, lako klonemo duhom i unapred se predajemo. Baš kao što, s druge strane, često unapred knjižimo „sigurne bodove“ i slavimo pobede  koje su na dugom štapu, i na njemu najčešće ostaju.  

Kant je svojevremeno rekao da etika nije nauka o tome kako da se postane srećan, već o tome kako da se bude „dostojan sreće“. U tom smislu, odbojkaši su svoju sreću zaslužili i na kraju su je i imali u odlučujućim trenucima. Naravno, moglo se dogoditi i da sreća izostane i onda bi Miljković i drugovi bili ono što se u sportskom žargonu zove „tragičari“. Košarkaši, pak, niti su sreće imali, niti su, barem po tome kako su odigrali poslednje tri utakmice, zaslužili da je imaju. I to je ono što je najgore i najtužnije. Baš kao što je loše i tužno što se „iz aviona“ može videti i zaključiti na koju od ovih reprezentacija današnja Srbija više liči. (Mada već i samo poređenje političke Srbije sa makar i gorom od ove dve sportske ekipe deluje kao veliki i nezasluženi kompliment.)

I konačno – odužih, pošto ne znam da li ću se i kada ponovo vraćati na ovu temu – voleo bih da, kao neku vrstu pouke i istorijskog zaključka konstatujemo sledeće. Srbija i srpski narod su u finale poslednjeg veka ušli prilično nepripremljeni, sa viškom pretencioznosti i manjkom poznavanja protivnika i novonastalih okolnosti. A i geopolitička sreća koja nas je pratila tokom većeg dela ovog perioda, i koja je ponekad u našu korist umela da rasplete zamršeno istorijsko klupko, okrenula nam je leđa. Raspored mečeva je bio nepovoljan, sudije nenaklonjene, a protivnici motivisaniji. (Sada se tek vidi cena svih onih ranijih neiskorišćenih šansi i zicera, koje smo dugo i olako propuštali i promašivali.) Ali čak i u takvim okolnostima, da smo mi bili malo bolji, verovatno bismo i prošli bolje. Hoću reći, protivnici jesu bili jači, ili barem u savezu sa jačima, i u takvoj konstelaciji poraz se možda i nije mogao izbeći. Ali ipak nismo morali biti baš ovako poraženi. Da smo, svi skupa, od rukovodstva, do „elite“ i naroda, bili malo hrabriji, pametniji, pošteniji, borbeniji i iskreniji, ne bismo izgubili sa ovolikom razlikom – i ne bismo izgubili obraz kao što, nažalost, jesmo u čitavom nizu situacija tokom ovih dvadeset godina.

Ali, kao što rekoh, ništa nije gotovo dok se ne završi. Tim pre što se u istoriji i u životu, sem naknadno i retroaktivno, nikada sa sigurnošću ne može reći kad je utakmica počela i kad završava, kad će se ukazati iznenadna šansa i kome će pripasti poslednji zvižduk. 

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner