Kolumne Đorđa Vukadinovića

Konzul u Judeji

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
ponedeljak, 11. maj 2009.

Stavite se na trenutak u položaj nekog ko je, recimo, doživeo kontuziju tokom NATO bombardovanja i ko se posle deset godina budi iz kome proteklog vikenda i gleda vesti u kojima Milutin Mrkonjić o graditeljskim planovima i podvizima podnosi raport omiljenom predsedniku, Ivica Dačić izjavljuje kako SPS nikada neće dozvoliti narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje, a Vojislav Koštunica iz duboke opozicije izdaje svoja principijelna saopštenja.

Hoću reći, sve se promenilo – a da se skoro ništa promenilo nije. Kao i obrnuto.

No, ovih dana zabeležena su i dva događaja koji pre deset godina ipak nisu bili zamislivi: Kosovo je primljeno u Međunarodni moneterni fond, a američki potpredsednik Bajden, ovdašnjoj javnosti odranije poznat po mnoštvu oštrih i uvredljivih izjava na račun Srba i pro-albanskom angažmanu, dolazi u radnu i prijateljsku posetu Beogradu.

U odnosu na te dve vesti kojima – pogotovo kad se stave jedna kraj druge – praktično i ne treba nikakav komentar, nedovoljno zapaženo je prošla ona da ambasador SAD Kameron Manter odlazi iz Srbije pre isteka mandata. Nakon što je dodelio još jedne godišnje nagrade NUNS-a za istraživačko novinarstvo i nakon što dočeka i isprati potpredsednika Bajdena, ambasador će dati još par oproštajnih intervjua, odsvirati poslednji džez i odleteti u Bagdad na novu dužnost. Iz Beograda za Bagdad! Koja sličnost i koja simbolika?!

Povodom Manterovog odlaska ostaje izvesna dilema koja je možda od većeg značaja za našu buduću sudbinu nego za njegovu dalju karijeru – odlazi li on prevremeno zbog procene da je ovde „zadatak obavljen“, s obzirom da je Beograd relativno dobro podneo proglašenje nezavisnosti Kosova, prihvatio EULEKS misiju i najzad dobio pro-zapadnu, demokratsku vladu? Znači li njegov odlazak to da Srbija i Balkan u narednom periodu neće biti toliko u fokusu američke spoljne politike? Ili se, pak, povlači zbog neuspeha u sprečavanju ulaska Rusije u srpski energetski sektor i činjenice da čak ni ova aktuelna, takoreći, „njegova lična“ srpska vlada ipak nije dovoljno revnosna na kursu „evro-atlantskih“ integracija – da i ne govorimo o tome da se nedavno iranski ministar spoljnih poslova šetkao po Beogradu gotovo pred Manterovim nosem, a srpski zvaničnici za svoj cilj, umesto onih briselsko-vašingtonskih, sve češće biraju latinoameričke i afričke destinacije? (A možda, naprosto, čak i zemlji poput SAD nedostaje sposobnih diplomatskih kadrova, pa se ono malo koliko ih ima preraspoređuje tamo gde je najkritičnije?)

Naravno da ambasadori ne vode, već samo u inostranstvu sprovode politiku svoje zemlje. (To jedino u Srbiji može da ambasadorka dođe malo na odmor u domovinu pa krene da daje intervjue u kojima „riba“ predsednika i premijera, dok se njen drugi kolega, danas ponovo aktiviran (?!) javno hvalisao kako je svojevremeno malo falilo da prebije svog resornog ministra?!) Dakle, ambasadori ne vode politiku, ali – pogotovo ako prestavljaju snažne zemlje, a uz to su još i sami snažne ličnosti – itekako imaju uticaja kako na politiku zemlje domaćina, tako i na percepciju te zemlje u sopstvenom diplomatskom i javnom mnjenju. U svakom slučaju –  a nije baš jasno da li je to dobra ili loša vest – teško da će Srbija u dogledno vreme biti počastvovana američkim ambasadorom Manterovog ranga. (Vilijem Montgomeri je bio briljantan i po poznavanju ovdašnjih prilika i prodornosti analize gotovo nenedmašan, ali je, vremenom, barem za američke pojmove, preduboko zagazio u živi pesak balkanske politike.) 

No, razume se, Bajdenov dolazak, politički i simbolički gledano, mnogo je važniji od Manterovag odlaska. A važnija i od jednog i drugog, bila je neravnopravna bitka koja se daleko od očiju – barem – srpske javnosti svih ovih dana vodila oko prijema Kosova u svetske finansijske institucije, pri čemu je, razumljivo, srpska diplomatija činila sve da se to ne dogodi, a američka, naravno, sve da toga dođe. Pobedili su, razume se, Amerikanci, ali zamalo, takoreći, trojkom u poslednjoj sekundi, odnosno, nakon strahovitog pritiska Vašingtona na male zemlje pred sam završetak glasanja da svojim, makar i negativnim glasom daju nedostajući kvorum za odluku koju su bogati i moćni već doneli. Zahvaljujući kvotnom sistemu glasanja koji favorizuje bogate zapadne države, takav ishod je bio i očekivan, ali  nama za utehu ostaje pouka da kada se ozbiljno spremimo i potrudimo šansa za pobedu postoji čak i na gostujućem terenu.    

Sve u svemu, Bajdenova poseta dolazi u lošem trenutku i sem par kurtoaznih osmeha i diplomatskih fraza o „odnosima u usponu“, DŽo Bajden, u ovom času, nema šta da nam ponudi – baš kao ni mi njemu. I na kraju će svi biti nezadovoljni. Iz bezbroj razloga, Bajdenovi domaćini neće moći da se saviju, tj. da budu „kooperativni“ baš onoliko koliko bi to Americi odgovaralo, niti da visokom gostu upriliče doček ni približno uporediv sa onim kakav će imati u Prištini i Sarajevu. A, opet, šta god činili, već sama ta poseta će u značajnom delu srpskog javnog mnjenja biti doživljena kao još jedan akt državne kapitulacije i nacionalnog poniženja. Rimski (pro)konzul obilazi tradicionalno nepokornu, ali sada već tročetvrtinski pacifikovanu Judeju.

Šta je onda trebalo i šta se moglo učiniti po tom pitanju? Sada već, verovatno, skoro ništa. Pošteno govoreći, kada ona „ljuta“ nacionalna vlada nakon 17. februara 2008. sa svim mogućim međunarodnim, običajnim, ljudskim i božanskim pravom na svojoj strani, nije smogla snage da zamoli ambasadora Mantera da – makar privremeno i simbolički – napusti Beograd skupa sa svojim zapadnim kolegama iz zemalja koje su priznale i sponzorisale nezavisnost Kosova, elem, kada ta vlada u tom trenutku nije imala petlje da učini ono što bi učinila svaka država i svaki narod koji iole drži do sebe, zar je iko mogao očekivati da bi ova sadašnja, „evropska“ i „reformska“ vlast mogla imati kuraži da potpredsednika Bajdena ljubazno zamoli da u Beograd – ne dolazi?! Naravno da to nije mogao očekivati niko – što ne znači da je bruka i odgovornost i jednih i drugih zbog toga manja.

Toliko o „suverenitetu i integritetu“.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner