Kosovo, konsenzus, kapitulacija

„Treba nam konsenzus o Kosovu“. Ovu rečenicu je nebrojeno puta pre i posle izbora za predsednika izgovorio Tomislav Nikolić, a potom i njegovi saradnici, počev od Marka Đurića pa do Aleksandra Vučića, koji je, posle povratka iz SAD dodao da nas očekuju „bolna rešenja“.

Ja sam, naravno, uvek za konsenzus – oko Kosova i inače. (Uzgred rečeno, „konsenzus“ je samo u izvesnoj meri modernija i politički korektnija reč za onu večno prizivanu, a retko prisutnu „srpsku slogu“.) Dakle, hoćemo konsenzus, treba nam konsenzus. Ali – čiji i o čemu konsenzus? Govorimo li o konsenzusu javnosti ili o konsenzusu političkih stranaka trenutno zastupljenih u parlamentu? Govorimo li o konsenzusu u uslovima kada nam se, gotovo svakodnevno, objavljuje, potura i spinuje kako je Kosovo „teret“ kojeg je najbolje da se što pre ratosiljamo (pa se tako, na primer, čuvenom piscu u usta stavlja lažna izjava o tome kako Kosovo treba „civilizovano predati“) i kada se u novinama i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno emituju vesti i izveštaji u kojima se funkcioneri prištinskih insitucija već rutinski i redovno, bez ograde i navodnika, imenuju kao predsednik Kosova, „kosovski premijer“, „kosovska vlada“. A ugledna srpska novinska agencija se zvanično se obraća Novoj srpskoj političkoj misli sa dopisom da njihovim vestima nipošto ne menjamo smisao na taj način što navedene institucije i funkcije prištinskih zvaničnika stavljamo pod navodnike!?

Zaista nam treba konsenzus. Makar kao što je grčki po pitanju Makedonije. Ili makedonski po pitanju svog imena. Ili hrvatski po pitanju „domovinskog rata“ ili granice sa Slovenijom. Ili kiparski po pitanju severnog Kipra. A do konsenzusa se može doći samo otvorenim razgovorom u kome mora biti mesta i za stavove i stvari koji nam se se ne dopadaju. Pri tom ne mislim da je automatski „izdaja“ to ako u novoj vladi umesto ministarstva za Kosovo i Metohiju imamo „kancelariju“ za KiM – mada bi za taj potez valjalo ponuditi neko objašnjenje. Ne mislim ni da su automatski jeretička ili izdajnička razmišljanja koja pozivaju na  „razgraničenje“, „korekciju granice“ i „istorijsko pomirenje“, a što su manje-više samo eufemizmi za staru ideju o podeli Kosova. (Mada šef države ipak mora biti malčice oprezniji i uzdržaniji od kolumniste ili neodgovornog opozicionara kada o tim stvarima govori.)

Ipak, priča o „konsenzusu“, a naročito o „bolnim rešenjima“ koja nas čekaju u vezi sa Kosovom, može imati janusovsko lice. Naime, može biti odgovoran apel za rešavanje najtežeg državnog problema, ali može biti i manevar da se na brzaka, dok traje „odisaj“ zbog formiranja nove vlade, dok traju postizborna euforija i depresija na jednoj i drugoj strani, dok se pristalice pobednika raduju, bivša vlast nalazi u pometnji, a ostali svet odmara od politike i mučne i duge polugodišnje izborne kampanje, da se, dakle, u tom interegnumu odrade neke od najneprijatnijih stvari iz vašingtonske i briselske „kosovske agende“ sa kojom su i zbog koje su Filip Riker i Filip Gordon dolazili u Beograd, Ivica Dačić išao u Berlin, a Aleksandar Vučić u Vašington. A, trenutak je u tom pogledu gotovo idealan. Demokrate će još neko vreme biti zabavljene o svom jadu, a i inače ne bi – čak i pre Tadićevog rukovanja sa Hašimom Tačijem, a pogotovo posle toga – smeli ni hteli tu mnogo da talasaju. LDP, stranci, NVO-isti, zapadni ambasadori i manjinci bi, razume se, bili oduševljeni. Dakle, ostaje samo crkva, donekle DSS, desetkovani radikali i  poneki usamljeni intelektualac, a oni ni u bolje vreme nisu uspevali da artikulišu ozbiljniji otpor.    

U tom svetlu, vredi podsetiti kako je i bivša vlada upravo tokom svog prvog leta, odnosno neposredno nakon formiranja, prihvatila Euleks i vratila povučene srpske ambasadore u zemlje koje su priznale Kosovo. U tom svetlu bilo bi dobro znati šta su to novi srpski zvaničnici izjavljivali i obećavali svojim sagovornicima po Vašingtonu, Berlinu i  Beogradu. I u tom svetlu je priča o „sto dana“ koje, tobože, treba dati vladi pre nego što je počnemo kritikovati samo priča za malu političku decu, ili, pak, za normalna društva, gde ne preti opasnost da se najvažnija državna pitanja prelamaju preko kolena i rešavaju ispod žita, krišom od javnosti i građana.

Dakle, da rezimiramo. Transparentnost – svakako! Konsenzus – apsolutno! Ali nikako i nipošto pod opasnom parolom – opasnom baš zato što sadrži i zrno istine – o tome kako su „oni prethodni“ sve zabrljali, upropastili i izdali pripremati teren za dalje brljanje, predaju i izdaju. Nije dovoljno samo ponavljati da „nikada nećemo priznati Kosovo“, nego treba videti i šta se konkretno čini u vezi sa tim, šta će biti sa srpskim institucijama na severu KiM, šta će biti sa sudom, bezbednošću, finansijama. Jer, kapitulacija je kapitulacija, bez obzira da li je mastilo kojim se potpisuje crveno, žuto ili plavo.     

Posebno veliki pritisak će biti na Nikolića, kome se već, kao neka vrsta dodatnog ohrabrenja da povuče “hrabre poteze“ povodom kosovskog pitanja, spremaju laskava poređenja sa velikim konzervativnim prethodnicima – De Golom koji je svojevremeno napustio Alžir, ili Ričardom Niksonom koji je napravio veliki gest otvaranja prema komunističkoj Kini. Zato treba odmah reći jasno i glasno: onaj ko „prepusti“ Kosovo i Metohiju neće postati nikakav „srpski De Gol“ – što je, uzgred rečeno, još jedan perfidan spin kojim se odricanje od istorijskog i simboličkog jezgra nacionalnog identiteta poredi sa De Golovim povlačenjem iz jedne, istina, veoma važne francuske prekomorske kolonije – već samo „srpski Kvisling“, sa velikim i malim slovom. Uostalom, da bi se bilo De Gol treba najpre biti istaknuti general, ratni heroj i oslobodilac, pa tek onda, eventualno, razmišljati o „bolnom rešavanju“ teških nacionalnih pitanja.

Dakle, ne treba nam nikakav „De Gol“, nikakve „civilizovane predaje“, „hrabra rešenja“ i sumnjivi eksperimenti. Evo im razorene privrede, kulture, kursa dinara, korupcije, zaduženosti i trgovinskog deficita – pa neka tu egzerciraju svoju pamet, hrabrost i „bolna rešenja“. A Kosovo neka ostave na miru – tačnije, neka se trude da ne pogoršavaju stvar, neka ne čine nove i jednostrane koncesije kosovskoj državnosti, neka zadrže međunarodnopravni status kvo, a konačno rešenje neka „kukavički“ ostave za neko drugo, možda, bolje vreme i bolje naslednike. Ne znam da li je to hrabrost ili kukavičluk, ali znam da je to, u datim okolnostima, razuman, patriotski i državotvoran pristup.  Koji može biti „bolan“ samo onome ko je, daleko bilo, pomenimo to samo kao neverovatnu hipotezu, nekome negde, recimo, u zamenu za podršku oko formiranja vlade, obećao da će u najskorije vreme „rešiti Kosovo“.

Ukoliko, pak, takvih obećanja nije bilo – utoliko bolje. I utoliko ćemo svi lakše doći do onog zaista neophodnog konsenzusa o kojem govore predsednik i njegovi saradnici.