Косовски расплет и сметње на везама – зашто је „Лаки“ нервозан?

„Када ће Скупштина Србије коначно расправљати о Косову? Има ли релевантнијег места за ту расправу од овог дома, уз сво поштовање свих других места на којима се тзв. унутрашњи дијалог води?“ Ово питање које сам у више наврата постављао председнику-председници скупштине и владе упорно остаје без одговора.

Збиља, како то да се о Косову и Метохији већ годинама, на сваких неколико месеци, расправља у Савету безбедности УН, као и приликом сваког већег међународног окупљања, од Оебса до Унеска, а да од почетка овог сазива српског парламента то у пленуму  није учињено нити једном? И како ћемо ми сада да се бунимо кад-ако се током предстојећег британског председавања Саветом безбедности покрене иницијатива да се ти редовни јавни извештаји УНМИК-а и слушања укину?

Да зло буде још горе, односно наша државна срамота већа, управо ових дана у тзв. „Скупштини Косова“ тамошњи посланици расправљали су о преговарачкој платформи за даље бриселске преговоре, која, поред осталог, предвиђа редовно извештавање скупштине о току преговора са Србијом, вишестраначки састав преговарачког тима и још низ других ствари које, у овом тренутку, представљају мисаону именицу и недостижан демократски стандард за српску страну – на којој се све решава и одлучује у оквиру једне странке, односно унутар једне једине главе.

Да ли се ико још сећа одисеје чувене „Николићеве платформе“, која је више од две године „путовала“ од Андрићевог венца до Немањине улице – и на крају никада није стигла? На основу чега и око чега уопште преговарају српски преговарачи?

Шта је са нашом платформом? Односно, да ли тако нешто уопште постоји? Да ли се ико још сећа одисеје чувене „Николићеве платформе“, која је више од две године „путовала“ од Андрићевог венца до Немањине улице – и на крају никада није стигла? На основу чега и око чега уопште преговарају српски преговарачи? Другим речима, када саберемо и одузмемо, сва ова питања и сви ови детаљи, плашим се, сугеришу да, бар када је реч о односу према КиМ, управо ми, тј. Србија, све више и чешће делујемо као „такозвана“ држава.

У време када је СНС тек долазио на власт, односно преузимао дизгине и кормило државног брода – а томе, веровали или не, ево, има већ скоро пуних шест година – једна од главних мантри нове власти била је како они, разуме се, „за разлику од претходника, никада неће лагати грађане“, исто као ни своје „партнере из међународне заједнице“. Како стоји ствар са „нелагањем грађана“ то нека просуди свако за себе – иако све чешћи протести све ширих друштвених сегмената, чини се, указују да је и у том погледу стрпљење на измаку, а идила при крају. Али, независно од тога, очито да нешто озбиљно није у реду са комуникацијом актуелне власти са међународном заједницом, и то како њеним „источним“, тако и „западним“ делом.

На први поглед, све је готово савршено. Србију (читај, Вучића) уважавају и обожавају сви редом. Од Ангеле Меркел и Макрона, до Американаца и Путина. А о Орбану и Ердогану да и не говоримо. Међутим, истовремено, не само медији и таблоиди који наступају као трбухозборци СНС власти, него и сам Вучић и његово најближе политичко окружење све чешће говоре о опасностима и погибељи која му се спрема од неименованих (западних?!) центара моћи. (А паралелно с тим, само у нешто мањој мери, тј. сразмерно уделу у јавном мњењу, Вучићеви „грађанистички“ подржаваоци – Чеда, Чанак, Беба и друштво са покојних Е-новина Петра Луковића – са своје стране протурају тезу како му, заправо, о глави раде Руси?!) Сваки час се чује, односно чита о неким „тајним плановима“, „заверама“ „дестабилизацији“, па богме и сукобима и атентатима на Вучића уколико не уради оно што се од њега очекује. Нервоза је све већа, баш као и тајновитост која обавија Вучићеве акције и планове.  

Нервоза је све већа, баш као и тајновитост која обавија Вучићеве акције и планове

Али зашто је то тако? Да ли је у питању просто недемократски, ауторитарни рефлекс и рецидив из прошлих времена, пре радикалског „великог праска“ и еуропског заокрета? Или, пак, Вучић и СНС имају неки врло конкретан и јак разлог зашто своје потезе и намере крију од јавности и од парламента као змија ноге? Лоше је, наравно, и ако је у питању оно прво. Али мени се ипак чини да је пре реч о овом другом.

Изгледа да га или нису сви баш добро разумели – или ипак није баш свуда и свима говорио исто

„Ја никада не лажем...Отворено говорим и пред Путином о нашем европском путу, као у на западу о пријатељству са Русијом.“ Овакве и сличне изјаве безброј смо пута слушали из уста председника-премијера Вучића. Но, чини се да ствари баш и не стоје тако. Односно, изгледа да га или нису сви баш добро разумели – или ипак није баш свуда и свима говорио исто.

Коначно, ако заиста није, некад, негде, некоме обећао да ће „решити Косово“ (на начин на који то „решење“ виде најмоћнији западни политички фактори), зашто се Александар Вучић толико нервира што, како каже, „осамдесет одсто грађана подржава замрзнути конфликт“ на КиМ? Узгред речено, не подржава осамдесет одсто замрзнути конфликт, него се отприлике толики проценат противи прихватању независности Косова – што би, ваљда, председнику државе Србије требало да буде драго

Коначно, ако заиста није, некад, негде, некоме обећао да ће „решити Косово“ (на начин на који то „решење“ виде најмоћнији западни политички фактори), зашто се Александар Вучић толико нервира што, како каже, „осамдесет одсто грађана подржава замрзнути конфликт“ на КиМ? Узгред речено, не подржава осамдесет одсто замрзнути конфликт, него се отприлике толики проценат противи прихватању независности Косова – што би, ваљда, председнику државе Србије требало да буде драго, а не да се због тога љути и нервира? (Осим, разуме се, уколико му се тим тврдоглавим ставом „неразумног“ народа, па чак и цркве, не кваре неки лични дилови и планови.)

Зашто се „унутрашњи дијалог“ не води тамо где би то било најлогичније (у скупштини и на јавним медијским сервисима) и – још важније – зашто се стиче утисак да су овој власти, односно Председнику-Премијеру лично, убедљиво ближи, милији и дражи ставови  оних јавних личности, странака и НВО који Косово третирају као „омчу око врата“ и препоручују Србима да се тог „баласта што пре ослободимо“? Док се, истовремено, она мишљења која се таквом капитулантском ставу супротстављају систематски потискују, маргинализују и јавно дисквалификују.

На сва ова питања, нажалост, ја видим само један одговор. А ако постоји неки други – волео бих радо да га чујем.

(народни посланик и уредник НСПМ)