Ljubitelji tuđeg sunca

Da počnem sa onim sa čime sam prošli put ovu kolumnu završio. Ako ne vaspostavimo sistem vrednosti i ako ne promenimo odnos prema sebi, prema prijateljima i neprijateljima, a naročito prema državi i prema radu, ni tri Putina nam ne mogu pomoći.  

Putin je bio i otišao, na najbolji mogući način iskoristivši svoje beogradske sate, zaključno sa spektakularnom predstavom na Marakani. A Srbija je posle njega, doduše, ostala u nešto boljem položaju, ali i sa mnogo više neizvesnosti i nedoumica nego što ih je bilo pre. No, to nipošto ne mora automatski biti loš znak. Ako dugo i bez razmišljanja idete u jednom – pogrešnom – pravcu, pa onda zastanete i malo se pokolebate, to spolja deluje kao zastoj, kriza i konfuzija, ali to takođe može biti i uvod u zaokret, progres i ozdravljenje.       

Siguran sam da je i sam ruski premijer ostao pomalo zbunjen toplinom dočeka, tačnije rečeno, erupcijom emocija i oduševljenja koje ga je dočekalo kada se pojavio na Marakani. I ta emocija nipošto nije beznačajan „kapital“, samo ako ga se želi, ume i sme adekvatno uopotrebiti. Nema u svetu (a bogme ni u samoj Rusiji) mnogo mesta na kojima ruski lideri mogu računati na takvu dobrodošlicu i ni njima ne ide u račun da takav poklon izgube i proigraju.

Postoji danas u Srbiji jedna vrsta fanatičnih rusofila, sklonih da Rusiju brane čak i u stvarima zbog kojih se sami Rusi stide i izvinjavaju. No, makar već i zbog toga što nisu tako uticajni, ne treba ih izjednačavati sa „NATO-filima“, a pogotovo zbog toga što, za razliku od ovih, oni podržavaju stranu koja nas, ako ništa drugo, barem nikada nije bombardovala i koja nam je kroz istoriju – ne računajući san-stefansku epizodu – uvek bila zaštitnik i saveznik.  Ipak, može se uočiti jedna srodna vrsta strukturno slične nekritičnosti i spremnosti da se, skoro po svaku cenu, svoje potceni, a tuđe nekritički hvali i veliča. Uključujući tu čak i slučajeve direktnog ogrešenja o nas. Tako se kaže da bi nas Rusija sigurno mnogo više pomogla samo da im se do kraja prepustimo, pa čak i da bi nas ona Jeljcinova Rusija bolje zaštitila 1999. da naš vojni vrh nije bio na strani sovjetskih pučista, da Milošević nije bio komunista, itd. A interesantno je da se takvi komentari i slična opravdanja tu i tamo mogu čuti i kada je reč o Libiji i izostanku ruskog veta na odluku da se u Savetu bezbednosti da zeleno svetlo za intervenciju zapadnih zemalja u toj severnoafričkoj zemlji.      

Elem, zajednički stav domaćih ljubitelja „tuđeg sunca“ jeste da smo mi mali i bedni, da nikome ne trebamo i da je puka sreća – i dakako nezasluženo – milosrđe ukoliko neko veliki uopšte želi da nas primi u svoje okrilje i prihvati da ga, takvi mali, beznačajni i uz to još nezahvalni, sledimo i služimo. (Pri čemu se među tim „dobrotvorima“ uglavnom pojavljuju Brisel i Vašington, ponekad Berlin, a najređe Moskva.) Ali neće biti da je baš sasvim tako. I apsolutno sam siguran da tako ne mora biti. Nego nas, plašim se, namerno i sistematski slabe, pljačkaju i dovode u beznadežan položaj. A onda kažu – suočite se sa realnošću, pogledajte kakvi ste nesposobni i nikakvi, zato bolje ćutite i radite ono što vam se kaže.

U tome, pored ostalog, u najvećoj meri leži odgovornost domaće političke elite. Ona nije smogla snage, a jedan deo to očigledno ni ne želi, da se tome suprotstavi, a načinom na koji se ponaša kad god je u prilici samo još dodatno pothranjuje i potvrđuje to uverenje da smo najgori, da nigde nije ovako i da bi bilo najbolje da nas neko uzme pod svoje i stavi pod protektorat.

Iako je gotovo u potpunosti prozapadna i evrofilna, aktuelna vlast je izložena najstrašnijim pritiscima kad god pokuša, ili makar nagovesti da bi mogla da skrene sa bezalternativnog „eu-ropskog“ kursa (na primer, prošlog septembra, u Generalnoj skupštini UN, a verovatno će pritisci uslediti i sada, nakon Putinove posete). Od njih se zahtevaju sve teže sve nepopularnije stvari (od rezolucije o Srebrenici do gej-parade i pregovora sa prištinskim vlastima), a istovremeno im se užurbano priprema najmanje jednako kooperativna kvazi-alternativa, za slučaj da se ovi kojim čudom usprotive, ili, verovatnije, za slučaj da potpuno izgube podršku i legitimitet (A sve druge opcije ili potpuno blokiraju ili oddržavaju negde na ivici cenzusa.) I tako će nezadovoljni narod u jednom trenutku dobiti kakav-takav odušak i iluziju promene, a zacrtana igra nastaviti da se nesmetano odvija do kraja.

U tom kontekstu prilično tragikomično deluje povremeno zaklinjanje čelnika SNS kako oni „ni po koju cenu“ neće praviti koaliciju sa DS. Kao da je to za bilo koga – sem, naravno, za neposredne učesnike u raspodeli kolača – uopšte bitno u situaciji kada između njihovih politika praktično nema nikakve razlike i kada se oni pojavljuju kao, ako je moguće, još i veći evroentuzijasti od već umornih i potrošenih demokrata.

Ne kažem da je ovo sve već gotovo i zacementirano, ali sam siguran da se taj scenario već uveliko događa. Ne znam da li se još može sprečiti, ali barem znam da u toj farsi moja malenkost, baš kao i većina čitalaca ovog teksta, sigurno neće učestvovati.