"Lutka na povocu" ili Vučićev „kolubarski boj“

„E neka im je rek'o“. Ovako je dobar deo javnosti, i to ne samo one naprednjačke i prorežimske, dočekao izjavu Aleksandra Vučića povodom teksta Balkanske istraživačke mreže o tenderu za izvlačenje vode iz poplavljenog kolubarskog kopa „Tamnava-Zapadno polje“. Vučić je nimalo diplomatski rekao da „BIRN laže“ i optužio EU, koji je glavni finansijer projekta ove mreže, da „plaća BIRN da laže protiv srpske vlade“.

Ljudi u principu vole da se (samo)obmanjuju i hvataju za slamku. A posebno jedan deo srpskih patriota ne želi da prizna kako su bili namagarčeni 2012. godine (možda i 2014 – mada za ovo drugo već ne može biti opravdanja), misleći da glasaju za „patriote“, ili makar za „manje zlo“. Plus postoje mediji i stručnjaci zaduženi za zbunjivanje, sejanje magle i čuvanje premijerovog „patriotskog imidža“. Zato se uvek nađe dosta onih koji će lako da nasedaju na priču kako Vučić „lukavo“ brani nacionalni interes od zlih stranaca i koji će i ovo mahnitanje sa BIRN-om protumačiti kao  još jedan „dokaz“ kako Vučić samo što se nije nanovo „patriotski prevrnuo“. I koji ne stižu ili ne žele da se malo detaljnije upoznaju sa slučajem, niti ozbiljnije zapitaju otkuda to da se premijer, koji upravo rasprodaje poslednje privredne resurse države, najednom tako razgalamio oko jednog reletivno sitnog povoda.       

Naime, tu se postavlja nekoliko važnih, ali sasvim različitih pitanja, koja je apsolutno pogrešno i zamagljujuće trpati u isti koš. Jedno je pitanje da li su i koji sve navodi iz BIRN-ovog članka tačni. Drugo je da li ti navodi i u kolikoj meri, čak i ako su tačni, kompromituju srpsku vladu. Treće je da je tokom tendera prekršen neki zakon ili procedura. Četvrto da li je, s obzirom na okolnosti i izgubljeno vreme, tender uopšte bio neophodan, baš kao i uzimanje kredita od Svetske banke za tu namenu, ili je možda bilo bolje, brže i mnogo jeftinije da je posao izvlačenja vode finansiran sopstvenim sredstvima države i EPS-a. Peto, da li je, čak i da je sve u članku netačno, potrebno da predsednik vlade tako žustro odgovara na novinski članak koji je objavio samo jedan nedeljnik i dva-tri portala.  I šesto, ali ne i najmanje važno, da li je primereno da se tom prilikom služi rečnikom koji neodoljivo asocira na ton i terminologiju njegovog nekadašnjeg stranačkog kolege koji se svojevremeno sa mesta ministra pravde obraćao „kurvi Del Ponte“.  

Da i ne govorimo o „sitnici“ da su skoro svi revnosno komentarisali i kritikovali članak koji gotovo niko nije pročitao i preneo. Niti barem naveo zaista osnovne teze iz inkriminisanog teksta.

Iako to nerado priznaje, mislim da i sam Vučić zna kada se prevari i pretera. Tako je (i) ovoga puta vešto zamenio tezu i svoj histerični ispad povodom BIRN-ovog članka pokušao da predstavi kao „slobodu govora“, a sebe kao žrtvu najnovije belosvetske zavere. 

„Svestan činjenice da sam samo običan predsednik Vlade jedne geografski male zemlje, a da su gospođa Kocijančič i gospodin Davenport veliki i važni funkcioneri EU, nisam ni pomislio da će samo jedan moj mali, obični odgovor novinaru na konferenciji za štampu izazvati takav bes moćnih i značajnih ljudi", naveo je Vučić. Premijer je upitao Maju Kocijančič i Majkla Davenporta da li oni zabranjuju predsedniku Vlade Srbije da odgovara na pitanja novinara i da li pokušavaju da mu zabrane da javnosti Srbije saopšti da oni koje oni plaćaju ne govore istinu."I da li je sloboda svakojkih reči dozvoljena vama, a sloboda istine i izražavanja istine nije dozvoljena nama običnim smrtnicima?". On je optužio neimenovane, ali prepoznatljive „NjIH“ da su pokušali da nateraju Vladu Srbije da prihvati tendersku ponudu jedne zapadne kompanije koja je čak 23 miliona evra skuplja od ponude srpske kompanije („za vas tričavih 23 miliona. Za mene i zemlju koju vodim velikih 23 miliona“) i dramatično dodao da neće biti njihova „lutka na povocu“.

Da se razumemo. Nemam ništa protiv (naprotiv, i sam to vrlo često činim) da se kritički govori o politici i ponašanju stranih predstavnika. A pogotovo podržavam nameru da država uštedi dvadeset tri miliona evra – mada u konkretnom slučaju uopšte nije jasno da li je išta uštedela. No,  mislim da uvek treba držati do nekog nivoa i manira, te da je važnije biti čvrst u argumentima i stavovima nego bučan na rečima. A takođe mislim i da neka od pitanja koja je BIRN postavio i te kako zavređuju odgovor, a ne paušalnu grdnju i uvrede.

-  Zbog čega je za posao ispumpavanja angažovan konzorcijum, koji čine novosadska „Energotehnika Južna Bačka“ i rumunska firma „Neš“ kada te kompanije nemaju iskustva za obavljanje posla ispumpavanja velikih voda, čime se dovodi u pitanje tenderska procedura, jer je jedan od uslova na tenderu iz jula 2014. godine bio da taj posao mora da radi kompanija koja ima iskustva u takvoj vrsti posla? (A izgleda da iskustva te vrste nisu imale ni srpska ni rumunska firma.)

- Koliko je konzorcijum do sada ispumpao vode i da li je konzorcijum završio svoj deo posla u roku, kako je bilo predviđeno ugovorom koji je istekao 17. decembra 2014. godine? Je li posao završen u smislu da je kop očišćen i spreman za eksploataciju? (Očigledno nije.) Ko sada ispumpava vodu i mulj na Tamnavi i na koji način se plaća taj posao?

- Zašto se skriva podatak da drugoplasirana na tenderu nije bila nikakva „evropska kompanija“ već takođe – ali potpuno – domaći konzorcijum („Milenijum grup“), sa tek neznatno skupljom ponudom (0,132 : 0,135 evra po kubnom metru)? Ponuda onog evropskog, na koju je radi psihološkog i „patriotskog“ efekta premijer aludirao, zbog nepotpune dokumentacije nije ni uzeta u razmatranje. Dakle, niti je država odlučujući se za ove izvođače koji su dobili posao „uštedela 23 miliona evra“, niti se tu radilo o izboru između strane i domaće kompanije (naprotiv, i pobednički konzorcijum je 50 odsto strani i, štaviše, baš „evropski“, tj. rumunski).  

- Holandski "Van Hek" je saopštio da je u Srbiju „dopremio 160 kamiona opreme, što je uključivalo 20 velikih dizel pumpi i 7,5 kilometara cevi“. Sa koliko kamiona opreme, koliko kilometara cevi i uopšte kojim resursima su u ovoj operaciji učestvovali „glavni izvođači“?  

-  Zbog čega se sa ispumpavanjem kopa Tamnava, koji je ključan za održavanje energetskog sektora Srbije, krenulo četiri meseca po okončanju poplava kada se zna, prema podacima Elektroprivrede Srbije, da Srbija mesečno gubi 30 miliona evra, jer na tom kopu nema proizvodnje? (A 4 puta 30 = 120 miliona evra) Zapravo, to i jeste ključno pitanje, mada možda nedovoljno istaknuto u samom BIRN-ovom članku. Da li su raspisivanje tendera i spora procedura bili znak naglašenog poštenja i „legalizma“ ove vlasti, ili, pak, pokušaj da se čitava stvar dodatno rastegne i posao odvoda vode i osposobljavanja kopa maksimalno prolongira – na radost uvoznika struje i uglja, kao i raznih u to uključenih posrednika? 

Konačno, i nezavisno od BIRN-a, kako to da je premijer tako eksplodirao baš povodom ovoga sa Kolubarom, kao i onomad povodom pisanja o ugovoru sa Etihadom? Da li je to možda znak da su ti tekstovi, iako ne baš savršeno urađeni, ipak darnuli u neke dublje i skrivene interese premijera i ljudi iz njegovog okruženja?  

I napokon, najsmešnije i najtužnije u isti mah. Kako to da premijer svojevremeno nije bio ni upola tako bučan, energičan i odlučan kada se radilo o (ne)potpisivanju Briselskog sporazuma kao što je sada bio spreman da brani jedan običan tender (i svog kuma) od jednog novinskog članka. Tačno je da je politički važno odbraniti vladu od (ne)osnovanih napada. Tačno je i da „kum nije dugme“. Ali neće biti ni da je za Srbiju i Srbe – čak i ovakve kakvi su – Kosovo baš najnevažnija stvar na svetu.