Meko prizemljenje

Nije dobro i nije demokratski kada vlast skriva istinu od naroda. Ali je apsolutna katastrofa i nagoveštaj bliske propasti onda kada vlast činjenice i istinu počne da skriva i od same sebe. Nagledali smo se toga već tamo krajem devedesetih, ali kao da ponovo upadamo u tu spiralu obmane i samobmane.

Dobar je bio poslednji nastup ministra Jeremića u Savetu bezbednosti. Diplomatskim rečnikom, ali vrlo odlučno ministar je kritikovao izveštaj Generalnog sekretara i otvoreno govorio o pritiscima koji se vrše ne samo na zemlje koje do sada još nisu priznale Kosovo, nego i na Međunarodni sud pravde koji bi ovih meseci konačno trebalo da donese presudu, odnosno „savetodavno mišljenje“ povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti srpske pokrajine.

Državna televizija je taj nastup prenosila, ali je, po već ustaljenoj praksi, prenos prekinut odmah nakon što je ministar završio svoje izlaganje. Tako je po ko zna koji put srpska javnost ostala uskraćena za informaciju o tome šta su govorili ostali – na primer, predstavnik kosovskih institucija – a posebno šta su i kako su govorili ambasadori vodećih zapadnih zemalja, SAD, Britanije i Francuske. Dobro, ne mora sve da ide uživo. Ali, ne. U srpskim medijima koji umeju danima da se bave kontroverzama povodom gej-parade, tragičnim krajem jedne estradne veze, ljubavnim jadima i primitivizmima učesnika „Farme“, ili slučajem nesrećne keruše „Mile“, nije se našao ni jedan jedini prilog, tekst, ili širi izveštaj o tome kako se naši zapadni prijatelji odnose prema više nego stidljivim nastojanjima srpskih vlasti na očuvanju teritorijalnog integriteta – ili makar svog i državnog obraza.

Očigledno neko opet hoće da narod/građane/sebe poštedi od loših vesti. A pomenuti govori su bili oštri, grubi, čak preteći. Nije tu bilo ni pomena od „izolovanja razlika“, slaganja da se ne slažemo“ i sličnih dosetki naše, koliko agilne, toliko naivne diplomatije. Izgleda da su ove dosetke prihvatljive samo za domaću, unutrašnju upotrebu. Odnosno, za umirivanje i anestetizovanje domaćeg javnog mnjenja. Da li je, na primer, ministar Jeremić pokušao da svojim zapadnim kolegama objasni da, shodno doktrini o „izolovanju razlika“, ne treba da se ljute zbog našeg otpora kosovskoj nezavisnosti i da nas, nezavisno od toga, podrže u što što bržem prijemu u EU? I šta mislite da bi mu odgovorili i pomislili da je tako nešto pokušao? Ukratko, i dalje nas pretežno tretiraju  kao neprijatelje, i to poražene neprijatelje, kojima  se eventualno, "velikodušno" može dopustiti da svoju kapitulaciju manje ili više uspešno šminkaju pred sopstvenom javnošću.

Od nešto manjeg značaja, ali je na sličan način indikativna i takođe pomalo zaturena vest da je prilikom susreta sa Hašimom Tačijem turski premijer Erdogan izjavio da će Turska „učiniti sve što je moguće“ da podrži Kosovo u lobiranju za priznanje nezavisnosti i da je u tom smislu već „razgovarao sa zvaničnicima Azerbejdžana, Katara, Sirije, Libije i Grčke“. A naš ministar i predsednik su za poslednjih godinu dana sa svojim turskim kolegama, Davutogluom i Gulom, odigrali barem desetak diplomatskih „trojki“, ili kako se već zove ono nasmejano trojno slikanje sa međusobno isprepletenim rukama.

Doduše, ako nam je za izvesnu utehu, pri odlasku na put za Tursku Tači je, izgleda, doživeo da ga međunarodna policija na prištinskom aerodromu tretira i pretresa kao poslednjeg lokalnog švercera, ali to je već njegov problem, kao i političkog entiteta kojem on „premijer“.

Između ta tri događaja smeštena je današnja srpska spoljnopolitička realnost. Možemo se tešiti ovim poslednjim, ali ne smemo zatvarati oči pred svim ostalim. A pogotovo se ne smemo uljuljkivati bajkama o „regionalnom liderstvu“ i zarad tog virtuelnog „liderskog“ statusa činiti stvari od kojih dugoročno možemo imati samo više štete nego koristi. (Setimo se samo Euleksa, Deklaracije o Srebrenici koju nam, navodno, niko nije tražio, političkog vaskrsnuća Harisa Silajdžića i uvođenje Turske kao posrednika u srpsko-bošnjačkom dijalogu.)

Šta je bilo sa, svojevremeno, diljem „zapadnog Balkana“, a posebno u srpskim evro-krugovima slavljenom „atinskom deklaracijom“ koja je, kako rekoše tada, „širom otvorila perspektivu za prijem zemalja zapadnog Balkana“? I šta će biti sa ovim predstojećim sarajevskim samitom „EU-zapadni Balkan“? Ništa. Otvoriće nam, još jednom, „perspektivu za punopravno članstvo“, pomenuti „punu saradnju“ sa Haškim tribunalom, preporučiti da negujemo dobrosusedske odnose...

Čak i kada bi bilo nešto više od šargarepe na grani za umirivanje balkanskih atavizama i eventualnih srpskih aspiracija, to članstvo, ovde i sada (pre dvadeset godina o tome je moglo da se razmišlja i ovako i onako), dakle, to članstvo, čak i kada bi bilo realna i dogledna stvar – a nije ni dogledno ni realno – apsolutno nije vredno svih ovih državnih i nacionalnih poniženja koja smo tokom poslednjih deset godina prošli, ni jedne stope prokletijske vrleti i ni jedne kosovske svetinje. A pogotovo ni jednog jedinog novog ustupka, ni jedne nove izgubljene nadležnosti Republike Srpske, ni jedne nove privatizacije preostalih nacionalnih resursa. Nema tamo za nas ni političkih ni ekonomskih benefita, i mnogo više bismo čak i ekonomski mogli profitirati kao neka vrsta ekonomske enklave u EU okruženju.

U politici, kao i u životu, postoje trenuci teških odluka, mučni i neizvesni izbori u potrazi za manjim zlom. Ali na sreću ovaj nije takav. Ne može biti težak izbor između nečega i ničega. Zato, ako već nije kasno, predlažem hitno reteriranje i „meko prizemljenje“ naših besmisleno razbuktanih „eu-ropskih“ snova i sistematski rad na osmišljavanju realne alternative. A sa EU, kolika i kakva god bude – dobrosusedski odnosi, „privilegovano partnerstvo“, saradnja na pitanjima od obostranog interesa. Tačka.