Nova vlada kao loša rekonstrukcija stare

Došao je i taj dan. U suštini, nevoljno i sa hinjenim ushićenjem, „tehnički“ premijer, odnosno mandatar Aleksandar Vučić se konačno pojavio u Skupštini i predao predsednici dugoočekivani spisak ministara svoje „nove“ vlade. 

 Čak i za srpske političke prilike u kojima više ništa nije čudno ni skandalozno, deluje gotovo neverovatno da se zemlja pola godine drži u poluvanrednom stanju samo zato da bi nakon višemesečnog političkog prangijanja na kraju bilo promenjeno nekoliko relativno nevažnih ministara (Velja Ilić, Verbić, Sertić, Tasovac, Snežana Bogosavljević, Udovički, Selaković). SPS ostaje glavni koalicioni partner, a Ivica Dačić ministar spoljnih poslova i „prvi potpredsednik“ vlade. Na svojim mestima, pored Dačića, ostaju i Nebojša Stefanović, Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović, Dušan Vujović, Antić, Vulin, Udovičić, Đorđević i Lončar. „Tresla se gora, rodio se miš“ – od te oveštale sentence verovatno nema boljeg i kraćeg načina da se opiše ishod ove polugodišnje veštačke izborne i postizborne „drame“ u režiji starog i novog premijera. 

Valjda su zato na konferenciji za medije u Skupštini, neposredno nakon Vučićevog obraćanja, predstavnici „lojalnih“ medija mandatara odmah zatrpali nevažnim pitanjima poput onog o „spornoj“ seksualnoj orijentaciji jednog od predloženih kandidata, ili humanitarnoj pomoći Makedoniji suočenoj sa  poplavama – umesto da ga, na primer, pitaju: „Zašto ste toliko čekali da bi na kraju izvršili ove, u suštini, kozmetičke kadrovske promene“? Ili: „Zašto ste u vladu opet uzeli Dačića i SPS kada ste javno govorili da u njih nemate poverenja i da će se udružiti sa opozicijom samo ako im se za to ukaže prilika“? „Šta Vas je opredelilo za gospodina Šarčevića kao ministra prosvete“? „Šta će da rade ministri bez portfelja Slavica Đukić Dejanović i Milan Krkobabić pored živih Vulina i Lončara na mestu ministra zdravlja, odnosno rada i socijalne politike – osim ako to već nije priprema za neku buduću rekonstrukciju?“

No, kao što sam već više puta govorio. Kadrovska rešenja i nisu naročito bitna (ni) kada je reč o ovoj Vučićevoj vladi. Svi izabrani ministri će ionako samo biti posilni, pomoćnici, ili, u najboljem slučaju, ađutanti i portparoli premijera i jed(i)nog ministra – samog Aleksandra Vučića.

„Pa, dobro, ima li u ovoj staroj-novoj vladi nešto dobro i vredno hvale?“ – pitate se. Iskreno, malo je toga. Možda je za pohvalu rešavanje problema smederevske železare – ukoliko se ovaj aranžman sa Kinezima zaista ispostavi kao spasonosan (za razliku od ovog prethodnog rešenja sa Kamaraševim timom, koji je bio čista katastrofa). Treba pohvaliti i smanjenje budžetskog deficita i bolju naplatu fiskalnih obaveza. Ali treba takođe i otvoreno razgovarati o ceni kojom je to smanjenje deficita plaćeno – od smanjenja dotacija za poljoprivredu i sredstava za investicije do smanjenja plata i penzija. 

Tačno je. Otvorena su i neka poglavlja u pregovorima sa EU, ali od toga niti ima neke konkretne političke ili ekonomske koristi, niti se – s obzirom na stanje u samoj Uniji, kao i naše probleme sa susedima – nazire trenutak kada će ta poglavlja biti zatvorena, ili politička i materijalna cena kojom će to eventualno  zatvaranje biti plaćeno.

I još jedna „sitnica“. Na kraju decembra 2015. javni dug je iznosio preko 25 milijardi (tačnije 25.239.778.440) evra, odnosno 75,5 odsto bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije. Krajem 2011. godine, dakle, poslednje godine pre nastupanja naprednjačke „revolucije“ dug jer iznosio oko 15 milijardi evra i 45 odsto BDP-a – drugim rečima, za četiri godine povećan je za deset milijardi evra i čak trideset odsto BDP-a. Ali o tome se malo ili ni malo govori u premijerovim javnim nastupima i udvoričkim medijima. Kao ni o napretku koji je za mandata dve i po Vučićeve vlade „Kosovo“ napravilo na putu ka „teritorijalnom integritetu“ na severu, punom suverenitetu i članstvu u gotovo svim međunarodnim organizacijama.

U tom ekspozeu (tadašnji) mandatar je ponosno najavio „dovršetak privatizacije“ i rasprodaju svega što još nije bilo prodato – od Telekoma i EPS-a, do RTB Bor, preostalih banaka, banja, osiguranja, Lutrije, Aerodroma...  Dakle, dobro je što taj deo obećanja nije ispunio. I treba se nadati da neće uspeti baš sve da ispuni ni ovoga puta

Kada se pogleda (pre)opširni i prilično zamorni ekspoze iz aprila 2014. (koji  će, razume se, sada biti nadmašen još jednim rezultatom za „Ginisa“) može se videti da, uprkos njegovoj dominantno apstraktnoj i frazeološkoj strukturi, mnogo od onoga što je u njemu najavljivano kao konkretna mera i zadatak uglavnom nije ostvareno. Ali najgore je to što je za ponešto od najavljenog i dobro što nije ispunjeno. Naime, u tom ekspozeu (tadašnji) mandatar je ponosno najavio „dovršetak privatizacije“ i rasprodaju svega što još nije bilo prodato – od Telekoma i EPS-a, do RTB Bor, preostalih banaka, banja, osiguranja, Lutrije, Aerodroma...  Dakle, dobro je što taj deo obećanja nije ispunio. I treba se nadati da – uprkos svom odocnelom (neo)liberalnom štreberaju i fascinaciji principima neoliberalnog konsenzusa oličenog u mantri „stabilizuj-liberalizuj-privatizuj-otpusti“ –  neće uspeti baš sve da ispuni ni ovoga puta. Ali ćemo se svi, i pojedinačno i zajednički, morati potruditi da tako zaista i bude.