Obračun u evropskom loncu

Neko vreme se nisam osvrtao na srpsku političku scenu, sem u onoj meri u kojoj zbivanja na njoj utiču na državnu politiku prema Kosovu i nastavljanje mazohističkog odnosa prema EU, odnosno, jalove politike „i Kosovo i Evropa“. Ipak, ispod tog generalnog i sve tanjeg poklopca, odvija se interesantna politička dinamika, sa potencijalno dalekosežnim institucionalnim, medijskim i bezbednosnim implikacijama.

Veliki demokratski derbi između Borisa Tadića i Dragana Đilasa izbegnut je (verovatno bi bilo tačnije reći da je „privremeno odložen“), u poslednji čas i uz primetno nezadovoljstvo vladajućih stranaka, kladioničara i Vuka Jeremića. Meni se čini da bi, po svemu sudeći, na skupštini pobedio Đilas (odlučujuće potpomognut Pajtićem), ali da bi na nekim skorijim parlamentarnim izborima stranka koju bi predvodio Tadić ipak osvojila više glasova. I premda su ovu moju procenu u neoficijelnim razgovorima osporavale neke kolege analitičari, kao i navijači sa obe strane, imam utisak da su i neki zainteresovani strani posmatrači došli do zaključka sličnog mom i „toplo sugerisali“ demokratama da makar za neko vreme odlože međusobni obračun.

Jer poraženi bi skoro sigurno pravio svoju stranku i sa sobom odneo oko polovine glasova i uticaja, a to bi znatno zakomplikovalo scenu i omelo demokrate da budu ravnopravan takmac i/ili partner SNS-u u nekim budućim političkim zapletima. A strani faktor veoma voli „stabilnu situaciju“ u kojoj se dve relativno ravnopravne političke opcije, pod njihovom kontrolom i sa sličnim programom, međusobno ogorčeno bore za njihovu naklonost. Zato verovatno ni SNS-u neće biti dopušteno da enormno ojača, baš kao što to, nakon dvostrukog uspeha 2008. nije bilo dopušteno ni Tadiću.

Tako ćemo u Demokratskoj stranci do daljeg imati jedan, na duži rok praktično neodrživ politički provizorij u formi neke vrste „kolektivnog upravljanja“, kao prelaznoj fazi ka ili novoj podeli, ili definitivnoj prevazi jednog od lidera. S druge strane, svojevrsno dvovlašće cveta i u vladajućoj koaliciji, iako odatle bukvalno svakodnevno stižu tragikomična uveravanja o tome kako je „sve u redu“ i da „vlada nikada nije bila jedinstvenija“. A istovremeno sa tim uveravanjima po medijima i najosetljivijim državnim istitucijama odvija se bespoštedna borba za prevlast, objavljuju poternice, najavljuju smene i hapšenja aktuelnih ministara, što sve doprinosi atmosferi haosa i dodatno destabilizuje ionako rovite institucije rastrzane ogorčenom stranačkom i unutarkoalicionom borbom. (Kao da se ovih dana još jednom potvrđuje stara i duhovita politička gradacija: neprijatelj-smrtni neprijatelj-koalicioni partner.)

Zapravo, imam utisak da je politička borba između vlasti i opozicije, kao i između različitih struja unutar vlasti, sve žešća, surovija i po formi dramatičnija što su stvarne razlike između njih manje i beznačajnije.

Neko će reći kako je to samo fol, upravo da bi se prikrilo koliko su razlike male i koliko (skoro) svi duvaju u istu tikvu. I to nije sasvim neosnovano. Ali meni se ipak čini, tj. ubeđen sam, da nije u pitanju samo gluma, nego neka vrsta surove borbe za opstanak unutar prethodno strogo omeđenih političkih granica. Odnosno, kombinacija frustracije i pomerene agresije sa onih protiv kojih se nije dopušteno ljutiti na svoga „bližnjeg“ – svoje partnere i protivnike, „svoje“ službe, tajkune i medije. Jer o onim stranim ne smemo ni da zucnemo.

I tako se osvrt na aktuelnu srpsku političku scenu vraća na početak, to jest, na ono što je moja glavna tema i još uvek do kraja nerazjašnjena dilema. Jer, ako će već, po svoj prilici i po običaju, i ovoga puta najveći deo predizbornih obećanja i parola ostati mrtvo slovo na papiru, ako neće biti ništa od najavljenog preispitivanja („Borkovih“) sporazuma sa Prištinom, ako se, naprotiv, pregovori ubrzavaju, a kooperativnost povećava – onda bi makar mogli pošteno da nam kažu čime im, to jest, čime nam to prete. Ekonomskim kolapsom? Povratkom viza? Gubitkom vlasti? Moralnom kompromitacijom? Fizičkom likvidacijom? Možda ćemo ih razumeti i podržati. Samo da i sebe i nas više ne ponižavaju mantrom o „evropskoj budućnosti“, „borbom za očuvanje teritorijalnog integriteta“ i kako to činimo radi nas samih i „budućnosti naše dece“.

Postoje u istoriji i u životu trenuci kada se mora pognuti, istrpeti zulum, stegnuti srce i progutati nepravda. Kasnije se, ako uopšte opstanu, pojedinci i narodi tih situacija nerado sećaju i nastoje da ih izbrišu iz lične i kolektivne memorije. Možda je i ovo takav trenutak i takvo vreme – ja to ne mislim, ali prihvatam i razumem da se može i tako gladati. Ali nas onda barem ne treba maltretirati pričom o datumima, „standardima“, „ocenama“, „(ne)ispunjenim uslovima“... Jer nema dubljeg pada niti većeg poniženja od onoga kad maltretirana žrtva ne samo da ne sme da se buni i protestuje, nego kada ne sme nikome, pa čak ni samoj sebi, da prizna da je nasilju i uceni izložena. A upravo to je, da se ne lažemo, situacija u kojoj se danas nalazi Srbija na svom „evropskom putu“ – za koji je teško reći da li je zbog svog nasilnog i sado-mazohističkog karaktera manje „srpski“ ili manje „evropski“. A najmanje dostojanstven i ljudski.