„Парање чарапе“ или Косово – заправо – чува нас

“Пре Вашег доласка на власт и пре потписивања Бриселског споразума приштински специјалци нису могли да овако вршљају по северу КиМ, господине Вучићу. А сада тамо вршљају РОСУ специјалци када им се прохте! И ви онда можете овде само да ширите руке, да ламентирате и да, евентуално, позивате колеге, односно своје „пријатеље“ из међународне заједнице, а који вам кажу – па, то је легитимна акција косовских полицијских снага, које се боре против локалног криминала“. 

Веровали или не, ово горе није нека актуелна изјава на тему најновијих догађаја на Косову и Метохији већ део излагања писца ових редова на посебној седници Скупштине Србије посвећеној КиМ, која је одржана 28. и 29. маја 2019. године. Била је то прва скупштинска седница на тему КиМ после више година. Практично, прва од усвајања Бриселског споразума шест година раније – које је извршено на „мала врата“, а по свој прилици и неуставно, у форми прихватање Извештаја српског преговарачког тима у Бриселу. 

А то што речи са почетка текста делују као да су изговорене буквално данас, није толико резултат неког енормног „пророчког дара“ него плод елементарне логике и политичке очигледности која, нажалост, из дана у дан и из године у годину, постаје све очигледнија. 

Kонстатовање да је косовски проблем сложен и ситуација тешка – а није спорно ни једно ни друго – не би смело да служи као оправдање за власт да не само не чини ништа да се ствари поправе, него да, заправо, то користи као изговор за сопствени допринос погоршању тог ионако већ веома лошег стања

Говорио сам о томе више пута на овом месту – али изгледа да никад није згорег подсетити. Ни тада ни сада не мислим да је косовски проблем нешто једноставно и погодно за дневно политичку манипулацију и сакупљање политичких поена. Напротив. Али, исто тако, констатовање да је косовски проблем сложен и ситуација тешка – а није спорно ни једно ни друго – не би смело да служи као оправдање за власт да не само не чини ништа да се ствари поправе, него да, заправо, то користи као изговор за сопствени допринос погоршању тог ионако већ веома лошег стања.

Бриселски споразум је био и јесте пример управо таквог „рада на погоршању“. Некима од нас је то било јасно још 2013. то јест, одмах након што је споразум потписан. Неки су то – надао сам се – увидели у међувремену, ако ништа друго, а оно због евидентног погоршања безбедносне ситуације за српску мањину, као и исто тако евидентног одбијања Приштине да испуни свој део обавеза из тог споразума.

Нажалост, нису увидели. Шта више, што из тврдоглавости, што из инерције, што из интреса, власт и њени трабанти укопавали су се још дубље у одбрани неодбрањивог. (А, искрено говорећи, ни опозиција – барем њен најгласнији део – није их на то превише подсећао, неупоредиво више се бавећи темама као што су рушење у Савамали или реконструкција Трга Републике.) 

 У мору неистина, полуистина, софизама, „нон секвитура“ и других логичких грешака у закључивању, изречених у покушају одбране и оправдања потписа Бриселског споразума, издваја се она Ане Брнабић – коју сам чуо много пута у директним обраћањима мојој маленкости – како већ сама чињеница да Приштина одбија да формира фамозну „Заједницу српских општина“  доказује да је Бриселски споразум, заправо, добар и повољан по Србе. („Јер, да није добар, зашто би Албанци одбијали да га примене“?)

Не, госпођо Брнабић. Неће да га примене не због тога што је добар по Србе, већ зато што сте ви (тј. актуелна српска власт) брзоплето га потписавши и  испунивши своје обавезе из њега, фактички и драстично променили стање на терену на штету Србије и Срба, закружили „територијални интегритет“ Приштине на читавој територији КиМ – укључујући и север – и одрекли се инструмената (полиција, судство, „цивилна заштита“, трајна барикада на мосту преко Ибра, „чувари моста“ итд.) који су представљали гарант безбедности Србима на северу покрајине.

Aлбанска страна одбија, или, боље рећи, оклева да примени одредбе о стварању ЗСО зато што мисли да јој се то може – јер је Србија, својим непромишљеним потписом и применом тог споразума, практично остала без полуга моћи и утицаја на терену. И зато сад Курти може да уцењује, намеће мере које хоће, и да се поиграва са својим „реципроцитетом“ према Србији. А РОСУ може да упада кад хоће и хапси кога хоће – док раније тамо нису смели нос да помоле

Другим речима, албанска страна одбија, или, боље рећи, оклева да примени одредбе о стварању ЗСО зато што мисли да јој се то може – јер је Србија, својим непромишљеним потписом и применом тог споразума, практично остала без полуга моћи и утицаја на терену. И зато сад Курти може да уцењује, намеће мере које хоће, и да се поиграва са својим „реципроцитетом“ према Србији. А РОСУ може да упада кад хоће и хапси кога хоће – док раније тамо нису смели нос да помоле. И зато председник Србије данас може само да богоради, хукће или, евентуално, организује безубу војну демонстрацију дуж административне линије са Косовом. И да понижавајуће лепљење „стикера“ преко ознака Србије при уласку у јужну покрајину слави као велики успех и „победу“.   

Све у свему, наравно да косовски проблем није почео са овом влашћу и њеним грешкама. Али неће бити ни обрнуто – да су сви остали грешили, предавали и издавали, а само се актуелна власт (читај Вучић) „бори као лав“ да спасе што се спасти може и исправи грешке разних претходника.  

Ма колико се понекад некима то чини другачије, косовски проблем, заправо, чува Србију од даљег „парања чарапе“, односно даљег и убрзаног растакања државног и националног интегритета и суверенитета. Од атака на Републику Српску, до жаришта унутар Србије која само тињају испод пепела и чекају да буду разгорена

Често се у јавности Косово и Метохија представља као неки „баласт“ и „омча око врата“, које се треба што пре ратосиљати да би, како кажу, „Србија могла да дише“. А ја бих рекао да је управо супротно: „Не чувамо ми Косово, него Косово чува нас“. Ма колико се понекад некима то чини другачије, косовски проблем, заправо, чува Србију од даљег „парања чарапе“, односно даљег и убрзаног растакања државног и националног интегритета и суверенитета. Од атака на Републику Српску, до жаришта унутар Србије која само тињају испод пепела и чекају да буду разгорена.

И зато мој апел, молба, упозорење, савет и завет свим „нестрпљивима“ у садашњој, бившој и некој будућој власти: Не морате ви да будете ти који ће „решити Косово“. Имате на све стране мноштво тема и проблема које може и треба да решавате. Само, кумим вас Богом, НЕМОЈТЕ ДА ПОГОРШАВАТЕ СТВАР! И потрудите се да након ваше владавине Косово буде макар за педаљ ближе држави Србији и Србима – или барем да не буде даље – како у политичком и државном, тако и у симболичком и идентитетском смислу.

уредник НСПМ и бивши народни посланик