Patriotska pljačka ili izdajnička inscenacija?!

Dakle, došao je i taj dan. Dugo i dramatično najavljivani i više puta odlagani serijal „Insajdera“ B92 konačno je stigao na „male ekrane TV prijemnika“. Sadržinski, nije doneo ništa spektakularno i gotovo ništa što se već nije moglo pročitati u medijima ili čuti od raznih političara prethodnih godina i meseci. Ali ono glavno i najvažnije odigralo se pre same premijere, kroz besomučne najave koje su se danima vrtele na početku i kraju svakog reklamnog bloka, dramatično najavljujući najnoviji projekat B92 sa više nego rečitim i praktično samodovoljnim naslovom – „VELIKA PATRIOTSKA PLjAČKA“.

Već u prvoj epizodi saznali smo da nas je parola „Kosovo je srce Srbije“ koštala dve milijarde evra za dvanaest godina, odnosno, „oko 600 hiljada evra dnevno“, i da je, po nekim procenama, samo na mahinacijama sa PDV-om na Kosovu izgubljeno oko trista miliona evra. I čuli smo da su u toj pljački učestvovali pojedinci bliski raznim političkim strankama, kojima je vlast svojim potezima i uredbama, svesno ili nesvesno, išla na ruku. I to bi bilo to. Sve ostalo je bilo obično teatralno spinovanje, praćeno specijalnim zvučnim i vizuelnim efektima, usmereno protiv autorima Insajdera mrskih stranaka (naročito DSS-a) i neprestana sprdnja sa pomenutim sloganom, kao i, uopšte, samom idejom „odbrane Kosova“.

Možda i jeste puka koincidencija to što je upravo u danu u kojem je na B92 počelo emitovanje „Velike patriotske pljačke“ nova srpska vlada zvanično i pismeno potvrdila Briselu da prihvata sporazum o „integrisanom upravljanju prelazima“. Ali je više nego očigledno da ovaj serijal jeste planiran i tempiran da bude udarna medijska logistika u okviru završne operacije „kuvanja“ srpskog javnog mnjenja i ispomoći svima onima koji se spremaju da „hrabrim i bolnim“ potezima zatvore kosovsko poglavlje i odrade ono što srpske vlasti do sada ili nisu želele, ili nisu stigle da urade. A ima li u tom pogledu bolje ispomoći od TV dokaza kako su svi ti koji pričaju o „srcu Srbije“, „lažnoj državi Kosovo“, „odbrani suvereniteta“, i slične patriotske trice najobičniji lopovi i prevaranti, zainteresovani samo za lične interese i sopstveni džep? Može li se zamisliti bolji poklon „najmlađoj evropskoj državi“ za kraj procesa „nadgledane nezavisnosti“ i ima li lepše predigre zahtevu za ukidanje srpskih „paralelnih institucija“ na Kosovu?    

Zato licemerno deluje preventivni lament Brankice Stanković o tome kako će ona i njena ekipa zbog ovog serijala verovatno ponovo biti optuženi za „izdaju“. Samim naslovom ciklusa, pomenutim najavama i tendencioznim komentarima oni naprosto ne ostavljaju prostora da njihov projekat bude kvalifikovan drugačije. A da su se, recimo, zadržali samo na novinarskoj vivisekciji puteva šverca i zloupotrebama sredstava pomoći za KiM, bez pretencioznih „predgovora“ garniranih kadrovima sa mitinga za Kosovo i Metohiju i krupnim planovima Vojislava Koštunice i, nadasve, bez ovog podlog naslova koji ne ostavlja nikakvu dilemu o pravim motivima i ciljevima novog serijala Insajdera, lično bih autore, ako ne baš predložio za medalju Obilića, a ono svakako pohvalio i branio od neosnovanih napada. Ali ne. Da se ne lažemo, upravo taj naslov, ti kadrovi i te najave su esencijalni deo ovog projekta Insajdera i njega bez njih ne bi ni bilo.

Da ne bude nesporazuma. Ima i bilo je tamo svakojakog šverca, zloupotrebe, mahinacija sa PDV-om, lažnog patriotizma i koječega što i inače karakteriše srpski politički i ekonomski život. Bilo je kriminala koji se skrivao ispod vrućih političkih parola, bilo je sumnjivog busanja u patriotske grudi, dok su, istovremeno, na drugoj strani, pravljeni dilovi i razne „kombinacije“ sa prištinskim vlastima i albanskim mafijašima. A tzv. „patrotska javnost“ kriva je što uglavnom nije htela da čuje za ovakve i slične priče i što su ih često olako odbacivali kao ujdurmu i zlonamerno klevetanje naših vrlih „patriotskih kadrova“.

Nije, dakle, nikakva „izdaja“ ispitati tokove novca koji je godinama izdvajan za Kosovo i Metohiju – da je sreće, to bi neprestano radila nadležna državna komisija i istraživali državni mediji. Nije izdaja proveriti sudbinu pojedinih projekata ministarstva, koordinacionog tela i ostalih institucija zaduženih za KiM. Nije izdaja demaskirati kvazipatriotske „bizMismene“ i političare koji su se na konto „najskuplje srpske reči“ debelo obogatili. Ali jeste podlo, licemerno, pa i, ako hoćete, izdajnički, ovakve slučajeve generalizovati i povezivati sa patriotizmom kao takvim i sugerisati da je briga za očuvanje državne celovitosti zapravo puka fasada za kriminal i pljačku. A to je upravo ono što ovaj serijal „Insajdera“ radi i poručuje.   

Uzgred, da li će i ko jednom napraviti „Insajder“ o onoj „velikoj demokratskoj pljački“, na primer, o pogubnim posledicama Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i stotinama miliona evra koji su se samo na taj način, zahvaljujući ukidanju i obaranju carina na uvoz iz EU, za samo nekoliko godina umesto u budžet Srbije prelili u džepove pojedinaca i preduzeća iz država Evropske unije? Ko će emitovati i ko sponzorisati serijal o ekonomskoj i političkoj ceni parole „EU nema alternativu“ i o „lažnom evropejstvu“ koje je godinama prekrivalo nameštene tendere i pogubne privatizacije srpskog bankarskog sektora, cementara, šećerana, „Sartida“...? 

Da zaključimo – možda se Brankica i njeni saradnici osećaju kao usamljeni heroji i medijske lučonoše sred srpskog političkog mraka, ali su, avaj, samo isturena medijska jedinica u jednoj kontinuiranoj specijalnoj operaciji protiv vlastite države i njenog teritorijalnog integriteta. To je istovremeno tužna i neprijatna istina koja, doduše, nimalo ne abolira nečasne junake kosovske „patriotske pljačke“, ali prilično relativizuje čak i ono što bi u ovom Insajderovom serijalu moglo biti korisno i vredno.