Pobeda "mačke u džaku"

Ne mogu da se načudim čuđenju javnosti zbog izbornih rezultata i Vučićevog trijumfa. Te „politički zemljotres“, te „cunami“ i ostala klimatska i geološka čuda. Kao da bi ovih vanrednih izbora uopšte bilo da je postojala iole realna mogućnost da se oni završe drugačije. I kao da ovaj dosadni analitičar nije pre dva i po meseca na ovim istim stranicama napisao – i ponovio na još nekoliko mesta – da je „jedina neizvesnost u vezi sa predstojećim izborima to da li će ih biti, sve ostalo je rutina“. A pre tri-četiri nedelje konstatovao da ovo glasanje svi doživljavaju kao formalnost koja se mora „odraditi“ i poručio – „vidimo se na sledećim izborima“.  

Ipak, postoje najmanje dva – možda čak i tri – dobra, to jest, korisna razloga za ovu lažnu iznenađenost. Pod jedan, ako je rezultat izbora iznenađujući, to znači da su izbori bili neizvesni. A to, opet, znači da su bili pošteni i regularni, s obzirom da je otvorenost i neizvesnost ishoda jedan od nekolicine kriterijuma za potvrdu da su neki izbori bili „fer i demokratski“. Osim toga (pod dva), ukoliko rezultat nije bio obezbeđen i zagarantovan, otvara se dodatni prostor za sveopštu udivljenost postignutim „senzacionalnim uspehom“, veličinom pobede i mudrim rukovođenjem Apsolutnog Izbornog Pobednika. I, konačno, ukoliko rezultat nije bio unapred poznat, onda (po principu, „gle, ko bi se tome nadao?!“) ni bezbrojni saučesnici (domaći i strani) i podizvođači u ovom projektu izgradnje Velikog Vođe nisu ništa krivi, niti snose odgovornost za eventualnu štetu koja može nastati po demokratiju i po državu.

A da će te štete biti, nema(m) nikakve sumnje, iako, u ovom trenutku, čini se, o tome malo ko brine. A kada većini konačno stigne iz glasačke kutije u glavu, onda obično više nema mnogo pomoći. Pri čemu, da se razumemo, nije glavni ni najveći problem to što je SNS, odnosno Vučić, tako ubedljivo pobedio i, što svojim glasovima, što zahvaljujući prelivanju i „gospodinu Dontu“, osvojio apsolutnu većinu poslaničkih mandata. To se dešava, istina, ne baš tako često, ali to ne može biti glavni argument ni za brigu, ni za osporavanje. Nije, takođe, problem (mada nije za ignorisanje) ni to što je izlaznost za srpske prilike bila izuzetno mala. Zapravo, najmanja u istoriji srpskog višestranačja – što je podatak koji se nekako zabašuruje u moru udvoričkih analiza Vučićeve „apsolutne pobede“. Na ove izbore je izašlo 53,12 odsto glasača, što je više od četiri procenta manje od drugog najlošijeg rezultata u proteklih četvrt veka. SNS jeste dobio mnogo glasova (1.727.444), ali ipak znatno manje od SPS-a 1990. i DOS-a 2000. Dakle, poenta je da nije Vučić toliko apsolutno pobedio, koliko su svi drugi apsolutno izgubili.

Elem, izlaznost jeste bila manja nego ikad, ali ne toliko mala da bi ugrozila legitimnost rezultata. Kao što ih ne ugrožava ni razmera same pobede. Pa šta je onda problem? E, pa, problem je bukvalno sve ostalo.

Ni po jada što je neko ubedljivo pobedio. Štaviše, to ne bi moralo biti loše, s obzirom da je ovom društvu, ako namerava da se pokrene iz živog blata u kojem smo zaglavljeni, zaista neophodan širi konsenzus koji može, mada i ne mora, da se manifestuje i masovnom podrškom za jednu političku opciju. Nije, dakle, problem ubedljiva pobeda, nego to kako se do nje došlo. A došlo se kršenjem i izvrgavanjem ruglu doslovno svih elemenata političkog pluralizma i demokratske izborne procedure.

Najpre, i najvažnije (o tome sam šire govorio u prethodnim tekstovima). Ovi izbori su se odigravali u senci apsolutne instrumentalizacije „borbe protiv kriminala“ i kriminalizacije opozicije. Mediji su, kao nikada u tolikoj meri, bili pod apsolutnom kontrolom vladajuće stranke, a svaki glas kritike je smesta žigosan kao pripadništvo „tajkunsko-mafijaškom lobiju“. Građani su, kao i na nizu lokalnih izbora koji su prethodili, bili izloženi nedopustivoj presiji stranačkih „aktivista“ sa službenim legitimacijama, a u kampanji se gotovo niko nije usuđivao da napada samu vlast Vučića i SNS.

Takođe, na ovim izborima se, u režiji režima, pojavio i veliki broj „fantomskih“ lista, koje su imale zadatak da kampanju i izbore što je moguće više zamute, obesmisle i ogade običnom čoveku. Bilo ih je dosta, naročito na tzv. „patriotskom“ delu političkog spektra, jer je očigledno postojao strah da se sa te strane ne pojavi neki problem, ili, nedajbože, zajednička patriotska lista. Zato se kojekakvim „patriotskim pokretima“, „blokovima“ i „strankama“ velikodušno davao potreban broj potpisa, novac za kampanju i solidna medijska promocija u zamenu za nešto odvučenih, razvučenih ili razočaranih patriotskih glasova.     

Najzad, ako neko još nije sasvim ubeđen, pomislite na činjenicu da su i „levi“ i „desni“, odnosno, i „patriote“ i „evropejci“ (sad ne govorim o „maketama“, nego onima koliko-toliko autentičnim i pravim političkim akterima) na izbore išli u više kolona, kao razbijena vojska, iako je bilo više nego jasno da samo ukrupnjeni imaju kakve-takve šanse, ako ne da pobede, a ono makar da pouzdano prežive. E, sad, istini za volju, ne može se tu sasvim isključiti ni suicidni impuls, ni liderske sujete. Ali je, ipak, više nego jasno da je i Vučićeva ruka presudno doprinela tome da se „patriote“ ne ujedine, odnosno, da se „demokrate“ dodatno razjedine – što ove, naravno, ne amnestira, ali dosta govori o atmosferi u kojoj su se izbori odvijali.  

Ukratko: ovi izbori nisu bili ni „fer“ ni „demokratski“ – naprotiv, bili su ruglo i karikatura – i strašno je što to gotovo niko u Srbiji ne sme ili ne želi jasno i javno da kaže. Pobednici to, razume se, neće reći. A poraženi, delom, ne smeju iz straha od odmazde, a delom i ne žele, jer bi time priznali svoju glupost, grešku ili saučesništvo u čitavoj farsi. (Tako je, recimo, Vojislav Koštunica tek u izbornoj noći prozborio nešto o „neregularnim uslovima“, a da pre toga, nadajući se sigurnom cenzusu, mesecima na tu temu nije rekao ni reč, baš kao ni Čedomir Jovanović, nego su, šta više, obojica za Vučićev račun hajkali na izbore).

No, bilo kako bilo, da vidimo, konačno, ko je pobedio –  tačnije,„šta“ je to pobedilo?

Jedan od prvih utisaka je da su SNS-ovi birači veoma dobro demografski raspoređeni, kako geografski, tako i po polu i vremenskom dobu. (Jedino, malčice „škripi“ u obrazovnom nivou, tj. dominira im „osnovno“ i „srednje stručno“ obrazovanje, ali to nije nešto što kvari izbornu sreću – čak naprotiv!) Drugim rečima, za razliku od, na primer, DS-ovog biračkog tela koje je ponovo saterano u par (centralno)beogradskih opština, ili onog SPS-ovog koje rapidno stari i većinski je nagurano u kategoriju „60 plus“, ili radikala i Dveri, koji ostaju izrazito „muške“ stranke (nasuprot, kod „ženskinja“ i dalje natprosečno popularnog, Borisa Tadića), Vučića i SNS u ovom trenutku podjednako podržavaju i mladi i stari, i muškarci i žene, na selu i u gradu, i na severu i na jugu.

Ipak, ono što najviše upada u oči i što, realno, Vučića kandiduje za srpskog „najevropljanina“ barem narednih deset godina, jeste to kako je iz meseca u mesec, i iz istraživanja u istraživanje, postepeno „pretapao“ svoje birače. To jest, prevodio iz iz evroskeptičkog (pa i evrofobnog) u evrofilni tabor. No, ono što ovih dana izaziva nesanicu među dežurnima na braniku EU otadžbine jeste dilema da li bi na isti način mogao da ih prevede i na drugu stranu. (Moj odgovor, baziran na višegodišnjem praćenju javnog mnjenja i, naročito, ponašanju SNS-ovog biračkog tela, glasi – mogao bi, ako hoće.) 

SNS je zaista „Srbija u malom“. Dobro, možda ona malo gora, neprincipijelnija, alavija, neobrazovanija i nemoralnija Srbija, ali to je, otprilike, to. Uostalom, pitanje je da li ona druga, bolja, uopšte i postoji, ili je samo kolektivna racionalizacija, projekcija i mit. U svakom slučaju, čak i ako je nekad postojala, odavno je – politički i fizički – obamrla, razočarala se i kompromitovala. Kompromitovala se, tačnije kompromitovali su je njeni politički predvodnici, kao i licemerje onih (spolja i iznutra) koji su reč „demokratija“ izjednačili sa političkim i ekonomskim interesom SAD i Zapada. A ne retko i sa sopstvenim ličnim ili partijskim interesom. I onda sa takvom mernom motkom godinama sameravali „demokratska postignuća“ i „demokratske domete“ pojedinaca, stranaka, i zemalja.   

Kao što sam već rekao, najbolniji, hroničan i teško rešiv problem Vučića i SNS-a su kadrovi. Em ih nema iole kompetentnih, em i ono što bi se, tu i tamo, moglo naći teško da može funkcionisati pod neprestanom paskom Velikog Vođe i/ili njegovog neposrednog okruženja, bez čijeg aminovanja se doslovno ništa ne može rešiti ni odlučiti. Vučić je okružen slepim i uglavnom nesposobnim poslušnicima, zbog čega (tako on to, verovatno, ne bez osnova, sebi predstavlja), mora sam da brine i odlučuje o svemu. A kada bi se, kojim slučajem, i pojavio neko autonomniji – i od njega bi se podjednako zahtevala slepa poslušnost. I tako u krug.

Uostalom, koliko biste poverenja poklonili nekom (ne mislim sada toliko na Vučića, koliko na idealtipsku sliku jednog klasičnog naprednjačkog „kadra“) ko je do pre par godina penio protiv „kurve Del Ponte“, „razularenih bandi NATO zlikovaca i šiptarskih terorista“ i klicao Velikoj Srbiji do “Karlobaga, Karlovca, Ogulina i Virovitice“ – a sada vas ubeđuje u to da su nam Štefan File i Ketrin Ešton višnji prijatelji? A o Gvidu Vesterveleu i šeiku Bin Zajedu da i ne govorimo.

Ok, možda biste u ljutnji, ili zbog odsustva realne alternative, čak i glasali za njega – ili barem ne biste izašli da glasate protiv. Ali, realno, da li biste mu poverili brigu o svojoj imovini, ili, ne daj bože, brigu o svom detetu? Ne biste, naravno. Kao što ne bi ni najveći broj onih koji su za njih glasali. Koliko je realno da neko (sad već mislim upravo na Vučića) ko je, setimo se, još pre par godina, čini se, sa iskrenim žarom i gnevom, lepio nalepnice „sigurna kuća za Ratka Mladića“ i pretio da će pobiti „sto Muslimana za jednog Srbina“ sada doživi takvu metanoju da zavoli sve po čemu je godinama pljuvao i pljune po svemu što je voleo? Ne biva to, naravno – sem u legendama i političkoj epici Vuka Draškovića („od Savla do Pavla“ itd). A pogotovo ne biva da ga u tom zaokretu prati čitava partijska vojska. Jer, da se ne zavaravamo, to su isti ti radikalski glasači, tačnije, oni što su na predsedničkim izborima 2004. 2008. i 2012. glasali za Tomu Nikolića (minus ona šaka preostalih radikala, vernih Šešelju, i plus tek poneki Luković, Veran ili Prokić).

Pa, šta je onda u pitanju? Ako ostavimo po strani sociopsihološke – i sociopatološke – teorije, za koje nisam stručan, i ako zanemarimo konspirološke argumente o tome kako je „ON oduvek bio to, samo se vešto skrivao i vrebao priliku“, ostaje, čini mi se, samo jedno, ali vredno, objašnjenje, koje, verujem, radi i kod njega i kod njegovih glasača. Posle silnih neuspeha i udaraca, (ne)zasluženih poraza i javnih poniženja, od kojih je verovatno najgore bilo ono iz 2008. kada mu se u poslednjem času izjalovio već gotovo ostvareni gradonačelnički san, on je naprosto rešio da promeni tabor („ako ih ne možeš pobediti, ti im se pridruži“) i, rečeno jezikom Radovana Trećeg, „prešao na stranu Vilotića“.

Svi ste čuli za Tantalove muke? Ali niko nije obraćao pažnju, niti hajao za mladog – i onog malo starijeg – Tantala iz zemunskog Magistrata. Vučić i radikali su predugo držani izvan vlasti, koja im je bila neprestano na dohvatu ruke, a uvek u poslednjem trenutku izmicala. (Jaka frustracija usled blizine iskušenja i nedostupnosti predmeta želje, izobličava svest i dušu – ima nešto o tome kod Lakana, a i u filmu „Kad jaganjci utihnu“.)   

Daleko od toga da ih opravdavam, samo pokušavam da razumem. Jer, čak i kada bismo poverovali u ono u šta su mnogi radikali sada spremni da se zakunu (da je Vučić oduvek bio „mondijalista“ i kukavičje jaje u njihovim redovima), to ne objašnjava zašto ga u tome prate stotine i stotine hiljada glasača. Dobro, veliki deo njih se naprosto klati za vođom i povodi za vladajućom medijskom propagandom – ali ta propaganda je postojala i ranije, pa su joj odolevali. Dobro, sada su na tu evropsku rudu nalegli i Toma i Vučić – da, ali Šešelj, Dragan Todorović, Mirčić i Radeta nisu. Dobro, Tomu su u stranci voleli i, na kraju krajeva, masovno glasali za njega nekoliko puta. Da, ali Vučića nisu naročito voleli, a sada ga „obožavaju do imbecilnosti“. Dakle, u pitanju je ipak neki „peti kec“.

Hoću reći, ti birači, u najvećem broju (čast izuzecima) nisu nikada bili toliko „nacionalisti“ (i „šovinisti“), ili barem ne primarno (kao što ni sada nisu postali Bog zna kakvi „evropejci“), koliko su bili socijalno deklasirani i frustrirani. I zato su, u najvećoj meri, digli ruke i od nacionalizma i od patrotizma, videći da od tog „nema ’leba“. Vučić im je ponudio relativno jednostavno i relativno uverljivo objašnjenje zašto im je loše i obećao da će krivci za to biti privedeni pravdi po kratkom postupku – i zato su pošli za njim. Ponudio im je pravdu, makar nakaradnu i karikaturalnu, i – najvažnije – ponudio im je šansu da se, konačno, malo ogreju na vatrici vlasti. Ili makar da uživaju dok ta vlast kroz medijsko i sudsko blato provlači nekadašnje moćnike.

Zato se ni oni ni on danas verovatno ne osećaju kao puki „izdajnici“ i otpadnici, što realno jesu, već pre kao „mesija“ i pripadnici „novog“ političkog zaveta. (A Šešelj im onda dođe nešto kao „Mojsije“, „Jovan Preteča“, ili neki starozavetni prorok, kojeg oni u potpunosti ne odbacuju – već samo „nadilaze“ i „idu napred“.)

Ma, dobro (već čujem nestrpljivi čitalački glas), sve je to lepo, krasno i slikovito. Ali kaži ti nama šta će biti sutra, odnosno, daj da vidimo ono što, koliko sam razumeo, najviše zanima sve domaće i, naročito, strane aktere ove srpske političke melodrame. A i zaista jeste pitanje od kojeg će mnogo toga zavisiti u ovoj banana državici. Da li je ovaj Vučićev mentalni i geopolitički obrt definitivan, ili bi se on, možda, mogao još jednom „preokrenuti“, samo sada na onu drugu, to jest, prvu, i staru stranu?

Odgovor, naravno, ne znam, kao što ga, verovatno, ne zna ni sam Vučić. Ali priznajem da pomalo uživam u toj novostvorenoj i tragikomičnoj fami. Jer, pošteno rečeno, da je stanje normalno i regularno, niti bi se to pitanje postavljalo, niti bi imalo takav sudbinski značaj kakav danas dobija. Ali, kada izaberete „mačku u džaku“, i kada svoju budućnost apriori stavite u ruke jednog čoveka („budućnost u koju verujemo“), koji vam, pri tom – sem sebe –  ništa naročito i konkretno ni ne obećava, onda zaista realno morate da strepite od toga na koju će on nogu ustati i da li će se okrenuti prema zalazećem ili izlazećem suncu. Ili nečemu trećem, četvrtom.  

Da li je bio iskreni radikal, po meri Šešeljeve „ideologije srpskog nacionalizma“? Jeste. (Barem u onoj meri u kojoj se o „iskrenosti“ u vezi sa njim može govoriti u bilo kom smislu.) Da li se iskreno preokrenuo u radikalnog „evropejca“, spremnog na „bolne rezove“ i koji se javno odrekao svoje „ružne prošlosti“? Mislim da jeste. Da li se hipotetički može zamisliti situacija da se obrne još jednom? Mislim da može. Ali ne iz uverenja ili nekog novog „prosvetljenja“, već samo ukoliko bi mu bilo ugroženo ono najvažnije i najdraže, ono zbog čega je već jednom žrtvovao sve u šta je verovao i napravio onaj prethodni salto mortale – svetinja vlasti.

Ali, naprednjačkim jezikom rečeno, „’leba“ od toga, u svakom slučaju, neće biti.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u "Vremenu" broj 1212)