Последњи танго у Подгорици?

Лето које је при крају доноси велика искушења за два најдуговечнија европска ауторитарна режима, између којих, сем дуговечности и ауторитарности, односно особеног система личне власти и нема много сличности.  

Ђукановић је увек знао је коме треба да се приклони – и кад да га напусти. При чему је и једно и друго чинио, радикално и без освртања. Није од њега било већег „Србо-Црногорца“ и послушнијег Милошевићевог следбеника. А када је проценио да на тој страни више нема хлеба, односно политичке перспективе, извргао се у Милошевићевог најжешћег противника, а потом, иако Милошевића више није било, и у црногрског „суверенисту“.

Није од њега било већег „Србо-Црногорца“ и послушнијег Милошевићевог следбеника. А када је проценио да на тој страни више нема хлеба, односно политичке перспективе, извргао се у Милошевићевог најжешћег противника, а потом, иако Милошевића више није било, и у црногрског „суверенисту“

Москви се представљао као најлојалнији партнер, истицао „вековно пријатељство“ Русије и Црне Горе, неретко и претеривао у снисходљивости према руским политичким и пословним круговима. А онда је – на запрепашћење многих у руском министарству спољних послова – мимо устава и мимо воље грађана, Црну Гору окренуо ка Америци и увео у НАТО.

У два од три своја велика заокрета Ђукановић тешко да би могао имати успеха да није имао или експлицитну подршку (као у сукобу са Милошевићем), или бар неутралан став владике Амфилохија (приликом референдума о независности). Што га, разуме се, није спречило да се на Митрополију и Митрополита обруши са жаром и бруталношћу која се може мерити – а понекад их је и превазилазила – са окупаторским зулумима. Разуме се да га све наведено, најблаже речено, не чини моралном громадом, нити идеалним кандидатом за кума или пријатеља, али вероватно спада међу пожељне политичке особине, поготово за неког ко има намеру да влада дуговечно.

Додуше, овај последњи заокрет – удар на СПЦ и митрополита Амфилохија – чини се, могао би га коначно коштати политичке главе. И, по први пут изгледа да је направио грешку у корацима. Да ли је дозволио себи да га опије моћ, или му је пословични прагматизам устукнуо пред „идеолошком“ мантром по којој, наводно, Црна Гора никад неће бити потпуно независна све док се не ослободи „туторства“ Српске православне цркве? (Или се, како неки тврде, ради о чисто економској рачуници и интересу присвајања немале имовине СПЦ у Црној Гори?!)

Било како било, у овом тренутку, много тога ради против Ђукановића, или му макар не иде на руку. Масовне црквено-народне литије, с једне, и „афера коверта“, с друге  стране, максимално су смањили његов маневарски простор. А корона криза и пропаст туристичке сезоне додатно су оголили бајку о св(иј)етлим перспективама и  економском прогресу. На све то, пословично разједињена и посвађана опозиција пронашла је коначно прихватљиву формулу узајамне сарадње, груписала се у пар релативно кохерентних колона и тиме спречила растур гласова који је у претходном периоду увек бар неколико драгоцених процената пребацивао на тас Ђукановића и ДПС-а.

Плус, међу опозицијом има довољно оних који су или наклоњени црногорској суверености, или бар нису непријатељски настројени према њој, тако да мантра о томе како би Милов пад значио и „пад“ црногорске државности све теже пије воду. А и „међународна заједница“ – читај Запад, Вашингтон и Брисел – иако вероватно не раде директно против њега, нису више спремни ни да се отворено и безрезервно сврстају иза свега што би он, евентуално, могао предузети да ствари преокрене у своју корист.

Ако жели да се ичему нада, Ђукановић мора не само да бар за који проценат подигне резултат ДПС-а, него и да преко границе цензуса „претури“ главног и јединог савезника (не рачунајући мањине), тзв. „Брајевићеве социјалдемократе“ (па и СДП)

Ми, наравно, не знамо и не можемо спекулисати са тим да ли ће режим у Подгорици посегнути за недозвољеним махинацијама, и колико ће му те ујдурме поћи за руком. Али поуздано знамо – и то (ин)директно потврђују чак и Ђукановићу и ДПС-а наклоњена истраживања – да владајућу странку у Црној Гори тренутно подржава (највише) 35 одсто ИЗЈАШЊЕНИХ грађана, односно, једва нешто мало више од петине укупног бирачког тела (а вероватно и мање од тога). Стога, ако жели да се ичему нада, Ђукановић мора не само да бар за који проценат подигне резултат ДПС-а, него и да преко границе цензуса „претури“ главног и јединог савезника (не рачунајући мањине), тзв. „Брајевићеве социјалдемократе“ (па и СДП).

Свега 23,3 процента грађана Црне Горе сматра да данас живи боље него пре четири године. Спорни “Закон о слободи вјероисповјести”, који је био непосредни повод за литије и актуелну политичку кризу, подржава свега 24,1 одсто грађана. А у спору СПЦ (Митрополије црногорско-приморске), коју је Ђукановић апострофирао као главног предводника опозиције, и ЦПЦ Мираша Дедејића однос је 61,7:16,7 у корист СПЦ и митрополита Амфилохија. Најзад, 51,2 одсто сматра да је „доказана корупција у врху власти и ДПС-а“.

Заправо, као што је већ констатовано, да је реч о изборима у било којој другој земљи, а не Ђукановићевој Црној Гори, могло би се рећи да је је ствар завршена и да време да влада почне да пакује кофере. Овако, неће бити готово све док не буде готово.   

Стога ће Ђукановићева вероватно последња и најважнија стратегија бити да поново створи неку врсту референдумске атмосфере. Али не по линији за или против њега – јер би тај референдум сигурно изгубио. Он ће покушати да од ових избора направи неку врсту „националног пописа“, пошто-пото гурајући све оне који су против њега у тзв. „српски блок“

Ђукановићу је тренутно можда највећи савезник ментална и политичка инерција која, истина, на основу бројних претходних искустава, без превише удубљивања одбија да поверује у могућност промене и дефетистички резонује како ће „Мило већ смислити нешто да се извуче“. Но, чини се да су тај песимизам и неверица много више изражени у региону (нарочито у Србији), него у самој Црној Гори.

Стога ће Ђукановићева вероватно последња и најважнија стратегија бити да поново створи неку врсту референдумске атмосфере. Али не по линији за или против њега – јер би тај референдум сигурно изгубио. Нити за или против „евроатлантског пута“ Црне Горе. (Вероватно би и њега изгубио, али то – бар тренутно – и није у игри и у питању). Не. Он ће покушати да од ових избора направи неку врсту „националног пописа“, пошто-пото гурајући све оне који су против њега у тзв. „српски блок“. А са рачуницом да ће на тај начин – макар тај блок привремено и знатно порастао – њему остати довољно „правих Црногораца“ (плус мањине) за још једну, макар и натегнуту победу.

И баш зато сви они који су ИСТИНСКИ за промену власти у Црној Гори (а нарочито Срби – како они из Србије, тако и из Црне Горе), не би смели да му неком непромишљеном изјавом, гестом или чином у томе пођу на руку.