Pred vratima izgubljenog raja

Recimo, intelektualni i medijski krem tzv. Druge Srbije u ovom trenutku čine jedan bivši policajac, jedan rok kritičar, jedan pornograf, dva alkoholičara, jedna dramaturškinja i par nesvršenih studenata – pa im to uopšte ne smeta da redovno i vrlo autoritativno sude o svemu i svačemu, sa posebnim akcentom na zamršena pravno-politička, ekonomska i bezbednosna pitanja. U tom smislu, još mi je u sećanju karakteristična scena iz jednog Utiska nedelje nakon januarskih izbora 2007. u kojem je jedina dama sa ovog spiska i buduća kandidatkinja za gradonačelnika Beograda navalentno propitivala savetnika Borisa Tadića zašto DS, lepo ne napravi vladu sa LDP, već se nedeljama smara i pregovara sa Koštunicom, Ilićem i Dinkićem!? Zatečeni u toj nadrealnoj situaciji – i sam sam često bio u toj koži i znam da uopšte nije lako – zbunjeni savetnik i voditeljka mucavo su raspomamljenoj sagovornici pokušavali da objasne kako DS i LDP, sve i kada bi hteli, naprosto nemaju dovoljno poslanika za parlamentarnu većinu, na šta je nezbunjiva um(j)etnica mrtva-hladna preporučila da u tom slučaju DS i LDP „formiraju manjinsku vladu“!?  
Drugi razlog je što naprosto ne stižem od tolikih drugih tema koje mi svakodnevno servira naša politička elita – pojedini čitaoci se neprestano bune što tu reč ne stavljam u navodnike – kao i naši, tačnije, njihovi inostrani „prijatelji“.

Treći razlog je to što procenjujem da su autori poput Branka Milanovića, Nebojše Katića, Aleksandra Radovića i Branka Pavlovića već dovoljno dobro opisali i analizirali ono što nam se događa i što će se događati u narednom periodu. A to što su oni bili uglavnom ignorisani od domaćeg (neo)liberalnog ekonomskog „mejnstrima“ ponekad mi služi i kao dobrodošla uteha pri pogledu na sopstvenu analitičku sudbinu. (S tim što, valjda zbog apstraktnije prirode njihovog posla, oni makar nisu provlačeni kroz medijskog „toplog zeca“ i forumsko blato.)

Sve u svemu, na tragu ekonomske misli Marksa, Šumpetera, Štiglica i Magičnog Ćire, verujem da se većina svetskih ekonomskih zakonitosti da svesti na nekoliko “gvozdenih“, svima poznatih mudrosti: „Para vrti gde burgija neće“, „Vrana vrani oči ne vadi“, „para na paru ide“ i „nema besplatnog ručka“ (s tim što za ovo poslednje postoji i jedna mnogo sočnija domaća formulacija). Sve ostalo je samo privid i kvazinaučna mistifikacija.

Šalim se, naravno. Ali zaista mislim da nije potrebno mnogo više da bi se razumela suština aktuelne ekonomske krize, kao i priroda savremenog biznisa – a marksisti bi verovatno rekli – i svakog kapitalizma.

Elem, kompanije, banke i brokeri se igraju, pa kada preteraju onda je tu država da vadi fleke i sprečava sveopštu propast tako što stotine milijardi dolara upumpava u posrnule finansijske gigante. Drugim rečima, kada kapitalisti, bankari i i investitori zgrću ogromne profite na svojim sumnjivim berzanskim i poslovnim transakcijama, država je zlo koje treba suzbijati i držati po strani. A kada se u sveopštoj jurnjavi za što većom i što bržom zaradom bankari i špekulanti malo preigraju, i kada se prenaduvani balon raspukne, onda je država tu da spasava i amortuzuje štetu. Profiti su, dakle, privatni, a gubici se, je li, „socijalizuju“ iz državnog budžeta i džepova običnih građana i malih poreskih obveznika, koji tako postaju dvostruke žrtve. Jer bi u protivnom, navodno, „šteta bila još veća“. 

Uostalom, jedan od lidera nemačkih socijaldemokrata Franc Minterfering još pre nekoliko godina je razne belosvetske investicione fondove koji haraju svetom uporedio sa skakavcima koji u jatima doleću u neku „zemlju u tranziciji“, obrste je za tili čas – i onda odlaze dalje. Čak i da je sa ovom slikovitom analogijom Minterfering malo preterao – a nije – gotovo je neverovatno da su ozloglašeni špekulanti iz kojekakvih investicionih fondova rasutih po egzotičnim pacifičkim ostrvima u Srbiji godinama unazad dočekivani i predstavljani kao, maltene, finansijske „majke Tereze“ i globalni „humanitarni radnici“ kojima pre i iznad svega na srcu leži samo dobrobit srpskog naroda i srpske privrede.

Kolega sa kojim uglavnom delim ovu Politikinu rubriku više puta je u poslednjih godinu dana upozoravao da naši građani uopšte nisu dovoljno informisani o stanju svetske ekonomije i opasnostima koje se tim povodom nadvijaju i nad naše glave. Naravno da su ga ignorisali i/ili proglašavali za deo opskurnog „antievropskog“ i antiliberalnog lobija. (Mogu samo zamisliti kako bi se tek proveo nesrećni Minterfering, samo da živi u Srbiji i da se kojim slučajem preziva na „ić“.) 
U trenutku dok američki kongres i vlada donose plan po kome će sada već preko hiljadu milijardi dolara biti uloženo u američku privredu i bankarski sektor, srpska ekonomska i politička elita se i dalje mirno „češlja“, dok svuda oko nas globalno selo već uveliko gori. U Srbiji naprosto nije „politički korektno“ pisati o stvarima koje se ne uklapaju u vladajući mit o nadeolazećem globalizacijskom raju (oličenom u Evropskoj uniji), od kojeg nas deli još samo neki korak – i štetočinsko delovanje domaćih „retrogradnih snaga“.

I niko da zapita kako to da se, recimo, SAD grčevito bore da spasu svoj bankarski sistem, dok smo mi, početkom ove decenije, četiri svoje najveće banke naprosto mirno pustili niz vodu i likvidirali? I kako to da su ukidanje carina i „liberalizacija uvoza“ i nešto dobro i „lekovito“ za srpsku privredu i srpske građane, dok se, na primer, ozbiljne zemlje, pa čak i bliski saveznici poput SAD i EU, godinama preganjaju, sude i pregovaraju oko carina i uvozno-izvoznih kvota?
 Iako smo, sticajem okolnosti, kao tranzicijski ponavljači, imali šanse da izbegnemo barem neke greške zemalja iz okruženja, opet nam se dogodilo da budemo zatečeni i iznenađeni. I pored svih znakova upozorenja, naša ekonomska i politička elita, malo iz gluposti, a malo iz interesa, išla je kao omađijana za mitom o evropskom zlatnom teletu i to u trenutku dok se on već uveliko raspadao.

Pošto smo zakasnili da pokupimo neku mrvicu sa trpeze bogatih i moćnih, stižemo taman na vreme da „solidarno“ participiramo u raspodeli rizika i saniranju posledica njihovog pira. Ako smo se već jednom sapleli u globalnoj geopolitičkoj igri, i za to platili (pre)visoku cenu, iluzorno je i pogubno očekivati kako ćemo sada, u sred već poodmakle igranke, uspeti da uhvatimo izgubljeni korak. Zato je možda bolje malo zastati, skloniti se sa strane i sačekati sledeći ples. I novo deljenje karata.