Premijerovo novo odelo – vođa, udvorištvo i kritika

Ne računajući dežurne i lične mrzitelje, na tekstove koje objavljujujem u poslednje vreme obično postoje dve različite, ali međusobno povezane primedbe. Jedna je da je su tekstovi suviše kritični, a druga da ne daju konstruktivna i pozitivna rešenja („ništa mu nije dobro“, „ne predlaže rešenje“, „a šta biste vi učinili“, „lako je kritikovati, treba nešto uraditi“ itd).

U suštini, nije čudno niti neobično ako se u kolumni ne daju rešenja (mada nije baš da se ni ne daju), nego, na primer, samo postavljaju pitanja, markiraju pojedini problemi ili analiziraju potezi aktuelne vlasti. Već i to je više nego dovoljno. A ako se, povrh toga, ponekad da i neki razuman  predlog ili korisna sugestija, utoliko bolje.  

Mnogo je gore kada vlast – a toga smo se, samo za poslednjih četvrt, veka nagledali nekoliko puta – samo kritikuje i za sve loše optužuje prethodnike. Tako su, najpre za sve bili krivi “komunisti“. Potom „Milošević“, a sada „žuti“. (Da ne idemo dalje u prošlost kada su za sve bili krivi Nemci, a o Turcima da i ne govorimo.) Taj manir je u ovdašnjem političkom mentalitetu toliko rasprostranjen da nam je teško i da shvatimo da bi nekom sa strane bilo teško to da shvati.

Šta mislite, koliko će na narednim izborima Olandu biti od pomoći ukoliko za aktuelne francuske ekonomske i političke probleme okrivi Nikolu Sarkozija? Možda bi on to i želeo, možda će u nekoj debati provući kakav statistički podatak ili aluziju. Ali to svakako neće moći da bude okosnica njegove političke strategije i kampanje.

Čak ni Aleksis Cipras, iako je sastavio jedva pola godine na vlasti, već na prvim sledećim izborima, čak i ako oni budu već za nekoliko meseci, neće moći neograničeno da se vadi na pogrešnu politiku prethodnih vlada, iako bi za to sigurno imao argumenata i razloga. Naprosto, stvari u zrelim političkim kulturama ne funkcionišu tako.

Naravno da uvek postoji neki više ili manje (ne)povoljan kontekst. Ali postoje obećanja i postoje neki razumni rokovi za svođenje bilansa. A to je upravo ono što aktuelna srpska vlast nervozno izbegava, neprestano igrajući na kartu vazda „novog početka“ i „onih prošlih“, koji su „upropastili sve“ pa je sad, valjda, dobro da smo uopšte živi.

U Srbiji kritika vlasti ponovo počinje da se doživljava kao skandal i incident. Tačnije, ne toliko kritika vlasti, koliko kritika „vladara“.

U Srbiji kritika vlasti ponovo počinje da se doživljava kao skandal i incident. Tačnije, ne toliko kritika vlasti, koliko kritika „vladara“.Što će reći, može da se kritikuje predsednik, apstraktno vlada i konkretno pojedini ministri – za neke je to čak i poželjno. Može da se ima ovakav ili onakav stav o Rusima i Amerima, četnicima i partizanima, rušenju hrasta, saradnji sa Haškim tribunalom, Hrvatskom ili BiH. Može da se kroz blato provlače predsednik  Nikolić, Vulin, Velja Ilić, na jednoj, ili Zorana Mihajlović, na drugoj strani. Ali, slično kao u stara vremena, ne sme da se dira u „zenicu oka“, Druga Tita i „rukovodeću ulogu partije“.

I tako dolazimo do poslednje, možda najvažnije primedbe koja se može čuti povodom ovih tekstova: „Mnogo je to, brate, lično. Šta god da premijer uradi, vi biste ga kritikovali“. E, ali u tom grmu upravo i leži zec. Nisam ja ličan, nego je politika u današnjoj Srbiji potpuno personalizovana i vrti se samo oko jednog čoveka – a što nije dobro ni za Srbiju, ni za njega samog. Ali takvo stanje nisam proizveo ja, niti više-manje minorna parlamentarna i vanparlamentarna opozicija, već premijer lično. A još više armija nekompetentnih udvorica koji, skrivajući se ispod njegovog skuta i njegovog kulta, opravdava svoje postojanje diveći mu se „mentalno i fizički“ šta god da kaže ili uradi.

U Srbiji je intenzivno u toku gradnja kulta ličnosti i kolektivno divljenje „carevom novom odelu“. I to nije nikakva stilska figura, već doslovan opis stanja. Ako proda željezaru, odlično, super, svaka čast Vučiću. Ako je ne proda, isto tako – odlično, bravo.

U Srbiji je intenzivno u toku gradnja kulta ličnosti i kolektivno divljenje „carevom novom odelu“. I to nije nikakva stilska figura, već doslovan opis stanja. Ako proda željezaru, odlično, super, svaka čast Vučiću. Ako je ne proda, isto tako – odlično, bravo. Ako Vučić odluči da bude vanrednih izbora – tako je, treba da se čuje glas naroda, građani imaju poslednju reč. Ako reši da izbora ne bude – tako je, ima mnogo posla, nemamo para na bacanje, reforme ne mogu da čekaju i trpe zbog predizborne kampanje. Ako ode u Srebrenicu – bravo. To je mudro i državnički, moramo se okrenuti budućnosti. Ako ne ode – još bolje, neće Srbiju niko ponižavati itd.

Jedan deo publike to naprosto ne vidi, bilo zato što gledaju iz daljine, pa vide samo krupne i zakulisne igre i sve tumače u tom geopolitičkom ključu (koji je, naravno, bitan, ali se ipak ne može baš sve njime objašnjavati), bilo zato što se teško mire sa činjenicom da su svojevremeno bili ljuto obmanuti – da ne kažem teško namagarčeni – u vreme stvaranja SNS-a i Vučićevog dovođenja na vlast, misleći da glasaju za patriote.

Ni malo dete ne voli da prizna grešku. Još manje da se zbog nje izvinjava. Malo je ličnosti poput Marka Jakšića, lidera Srba sa severa KiM, koji su imali snage da javno priznaju da su pogrešili. Učinili su to i neki komentatori na NSPM. Većina drugih pokušava da brani neodbranjivo. I, šta više, spremni su da besno napadaju one za koje se ispostavilo da su – pre 4-5 godina – bili u pravu. Pri čemu je mnogo manji problem sama greška, koja se uvek može dogoditi (pogotovo kada se nema dovoljno informacija ili gleda iz velike daljine), nego ta neuverljiva i agresivna vađevina.

Vučić je veoma blizu toga da ne mora ništa i nikom da objašnjava, ili da ubeđuje. Kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“. Vođa samo uperi prst u jednom ili drugom smeru, ka jednoj ili drugoj meti, a preparirana masa („ovce“) ga poslušno sledi, tupo ponavljajući jednu te istu mantru – „četir noge dobre, dve noge loše. Četir noge dobre, dve noge loše“.Ali to poslušno i manipulaciji podložno stado postoji uvek i svuda je manje-više isto.

Mnogo su gori oni medijski i analitički telali koji dobro znaju kako stvari stoje, a koji nas ubeđuju da je vođa bezgrešan, da je patriota, da je tek jednu godinu na vlasti, da živimo sve bolje i, uopšte, u svakom pogledu sve više napredujemo.

Mnogo su gori oni medijski i analitički telali koji dobro znaju kako stvari stoje, a koji nas ubeđuju da je vođa bezgrešan, da je patriota, da je tek jednu godinu na vlasti, da živimo sve bolje i, uopšte, u svakom pogledu sve više napredujemo.  

Dakle, nasuprot takvom predpolitičkom i idolatrijskom stavu koji sve više dominira ne samo biračkim masama nego i ovdašnjim političkim i medijskim prostorom, pozicija sa koje mi ovde govorimo i kritikujemo nije apriorna, a još manje lična. Na primer, hajde da zamislimo nezamislivo. Ako Vučić obustavi prodaju Telekoma, ako odustane od gašenja i privatizacije lokalnih medija, ako se odrekne ambicije da bude urednik i cenzor svih novina i televizija, ako se oslobodi ovog zakasnelog i umnogome karikaturalnog neoliberalnog i evrofanatičnog štreberaja, ako ne pristane da bude grobar Republike Srpske, ako prestane da se opsesivno bavi opozicijom i urušava sve institucije osim samog sebe – ili ako, za početak, uradi makar nešto od toga – reći ću da je to za pohvalu, bez obzira da li će to njemu ili njegovoj stranci doneti popularnost i političke poene, a oduzeti ih meni politički i lično bližim opcijama.

I to je „razlika koja čini razliku“. Ja ću, odgovaralo mi to interesno i lično, ili ne, podržati i pohvaliti ono što se podržati može. (Na primer, ovo sa obeležavanjem sećanja na žrtve „Oluje“, ma koliko da je političkomarketinški motivisano, samo po sebi nije loš simbolički gest. Naravno, ukoliko nije samo medijska i marketinška priprema za neki novi veleizdajnički iskorak.)   Nasuprot tome, one orvelovske „ovce“ će iz interesa ili zaslepljenosti podržavati ili makar tražiti opravdanje za šta god da „Vođa“ kaže ili uradi. A onda, kada on jednog dana krene da pada, besno će se stuštiti na njega i niko neće biti veći i ljući „opozicionar“ od njih.

Za poslednjih  četvrt veka video sam kako su se najveći idolopoklonici, profiteri i rentijeri pojedinih režima preko noći preobraćali u najžešće kritičare „komunizma“, „slobizma“ i „dosizma“.

Za poslednjih četvrt veka video sam kako su se najveći idolopoklonici, profiteri i rentijeri pojedinih režima preko noći preobraćali u najžešće kritičare „komunizma“, „slobizma“ i „dosizma“. To se ponavljalo suviše često i masovno da bi bilo slučajno – i to uvek ostavlja vrlo mučan utisak, izaziva neku vrstu gađenja kod svakog pristojnog čoveka i poriv da se  povuče u sebe i dignu ruke od svake borbe i javnog posla.  

Ali to ne sme biti razlog da se ništa ne preduzima (jer će, eto, uvek da dođu neki još gori od prethodnih – mada je, mora se priznati, često baš tako bivalo), već pre poziv da lošu vlast kritikujemo i rušimo na vreme, onda kad zasluži i kad najviše greši, čak i onda dok je jaka i opasna. A ne tek kad joj istekne rok trajanja, kad postane lak plen, i kad krenu da je lešinarski ruše oni koji koji su je instalirali i podržavali. To o čemu govorim svakako jeste teži način. Ali ne samo da je jedini častan, već, zapravo, i jedini na koji se – možda, uz mnogo truda i sreće – može postići neka stvarna i suštinska promena.

PS. Verujem da smo se razumeli. A da li zaista jesmo, pokazaće se vrlo brzo.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u Politici i Svedoku)