Promena bez promene

Kao što sam pre dve nedelje i najavio, čim je prošao naprednjački miting, i prosvetarski štrajk je ušao u „zakonske okvire“ i sada više skoro nikoga ne zanima. Para nema i biće ih još manje – što, opet, ne znači da se ono što ima ne bi moglo malo bolje raspodeliti. U međuvremenu se povela žustra debata unutar vladajuće koalicije povodom rekonstrukcije vlade, koju je Mlađan Dinkić svesno i dodatno zakuvao izjavama o tome da premijer Mirko Cvetković (zamislite!?) „nema autoritet“ i da – ma, ko bi rekao ili posumnjao na tako nešto – „predsednik Tadić odlučuje o svemu“. Pri čemu je, razume se, mnogo manje interesantan bio sam sadržaj, koliko trenutak ovog zakasnelog Dinkićevog otkrovenja, nakon kojeg, to je potpuno jasno, ili premijer ili potpredsednik vlade neće moći ostati na svom mestu. (Upravo je objavljeno da je Cvetković pokrenuo postupak za razrešenje Dinkića, no, nije isključeno da će biti još nekih obrta u ovoj srpskoj političkoj sapunici.)

Bilo kako bilo, režimski politički brod je izbušen već poodavno. Obećanja o boljem životu su se izjalovila, u mantru „i Kosovo i EU“ više ne veruju čak ni oni koji su je svojevremeno lansirali, u vladajućoj koaliciji je sve vidljivija nervoza i zamor materijala, a i strane diplomate i domaći politički šibicari užurbano se sele u naprednjački tabor, odnosno, na onaj deo političkog terena gde očekuju da će se zaustaviti kuglica srpskog političkog ruleta. I to je bilo za očekivati. Ali se ipak ne bi smelo podleći svojevrsnoj uceni i manipulaciji koju nam zajednički montiraju aktuelni ljuti protivnici, to jest, strani faktor, deo vlasti i oni koji nude „promene“ i vruću antirežimsku retoriku, a da pri tome kao đavo od krsta beže od svih ozbiljnih političkih tema i stavova.

Da ne bi bilo nesporazuma – ne mislim ja da je to „sve gluma“ i foliranje. Ne mislim da je već „sve dogovoreno“ i da se samo čekaju izbori da bi „velika koalicija“ između DS i SNS bila objavljena. Ne. Ali verujem, tačnije, siguran sam da mnogi u Briselu priželjkuju upravo takvu vladu u Beogradu i da bi u njoj videli konačni garant stabilnosti i „nepovratnosti demokratskih promena“ u Srbiji. Ja verujem da na ličnom planu između predstavnika vlasti i SNS-a zaista ima mnogo rivaliteta i netrpeljivosti – mada u nekim stvarima, očigledno, ima i dosta saradnje i razumevanja. Ali to je zaista manje bitno u odnosu na činjenicu da između njihovih pozicija više nema nikakve stvarne razlike kada su u pitanju ključna politička i državna pitanja. Da li je EU zaista jedina alternativa? Da li podržavate izručenje Ratka Mladića? Da li biste menjali status Vojvodine? Šta ste spremni da učinite po pitanju kosovske secesije? Da li biste pod određenim okolnostima pristali na nezavisnost Kosova? Zašto pristajete na diktat stranih ambasada i briselske birokratije? Povodom tih i većine ostalih pitanja SNS ili ćuti, ili govori isto što i vlast.

Neko će reći da je to u redu i da je baš dobro što, eto, konačno postoji konsenzus po ključnim državnim pitanjima. Ali nevolja je što je taj konsenzus lažan, što je dirigovan i što je to samo konsenzus unutar vladajuće kompradorske političke elite, bez obzira na to da li se ona trenutno nalazi u vlasti ili u opoziciji. A društvo je po svim tim pitanjima ili podeljeno, ili – kao što pokazuju doslovno sva relevantna istraživanja – ubedljiva većina misli direktno suprotno od onoga što čini i govori srpska politička klasa. Ne bi se odrekli Kosova zbog EU, mrze SAD, favorizuju Rusiju, protive se izručenju Mladića, protive privatizaciji i strahovito opiru održavanju gej parade. I šta ćemo sad?

Ne znači, naravno, da je većina uvek u pravu. Ali problem je što se o tim pravim i kontroverznim političkim temama u srpskoj javnosti više skoro i ne raspravlja, nego prisustvujemo karakterističnom poduhvatu „depolitizacije“ gde se sav politički život tendenciozno pokušava svesti na priču o korupciji i kadrovska pitanja.

Jedno je pitanje da li je Nikolićevo i Vučićevo distanciranje od Šešelja bio psihološki nužan i razumljiv potez. Drugo je pitanje da li je, nakon svega, taj čin bio moralan. Ali treće – i najvažnije – jeste sumnja da su naprednjaci sa radikalskom vodom odbacili i najveći deo onoga što su do juče govorili i u šta su verovali. Ali mediji ih zbog toga, razume se, ne prozivaju, nego se, eventualno, bave samo efemernim kritikama.

Nemamo prava da ćutimo o maskaradi kojoj upravo prisustvujemo. A ćuti se masovno, bilo iz straha da se ne bude optužen za pomoć „drugoj strani“, bilo zbog nade da bi se od moglo nešto okoristiti. SNS je politika bez politike, projekt kakav je već iskušan u mnogom tranzicijskim zemljama nakon sloma socijalizma. Nakon što se „demokratske snage“ istroše, zamore i razočaraju, nakon što se obavi najveći deo privatizacija i razvuče većina društvenog bogatstva, na vlast se pripuštaju „konzervativci“, odnosno „reformisani“ predstavnici starog režima, koji su u međuvremenu postali „prihvatljivi“, što će reći, pripitomljeni i obezubljeni. A istovremeno se sve čini da se onemogući formiranje realne političke alternative, pa čak i potisne i svest o potrebi i mogućnosti tako nečega. Da li vam zvuči poznato?

Uostalom, šta hoćete? Nekada smo živeli u diktaturi i jednopartijskom sistemu, a sada imamo „crvene“ i „plave“, „leve“ i „desne“, „vlast“ i „opoziciju“, one koji se zalažu za „promenu“ i one koji su za „status kvo“... Pa vi sad, dragi moji, birajte do mile volje.