Sapunica se bliži kraju

Temperatura raste. Bliži se finale. Nije, pogađate, ovde reč ni o meteorologiji, ni o završnici evropskog prvenstva u fudbalu, već o pregovorima o sastavljanju srpske vlade. Juče sam, u razmaku od pola sata, na ulici sreo dva, kako se to kaže, „obično dobro obaveštena izvora“ koji su mi, kao najveću moguću ekskluzivu, preneli da je „sve dogovoreno“ i da je vlada već fomirana, samo se čeka još dan-dva da se to zvanično objavi. (A pri tome se, pretpostavljate, radilo o dve dijametralno suprotne informacije šta je to „dogovoreno“ i ko vladu pravi.)

Iz pojedinih stranaka ponekad čak i u istom danu stižu potpuno oprečne informacije, a mediji sa svojim „pouzdanim izvorima“ sve otvorenije saučestvuju u tom sveopštem spinovanju. Elem, očigledno je da se rasplet sapunice zvane „formiranje srpske vlade“ bliži kraju. A pri kraju se, poznato je, na sto bacaju svi aduti, aktiviraju svi preostali resursi i sve pripremljene puške moraju da budu opaljene. U svakom slučaju, nemojte imati nikakvu dilemu oko toga da, šta god izjavljivali, zapravo svi pokušavaju da vladu naprave, to jest, da u vladu uđu i da u njoj zauzmu što bolje pozicije. A oni koji na kraju u tome ne budu uspeli saopštiće nam kako „nisu želeli da se odriču svojih principa“ i da „ovako sastavljena vlada neće sastaviti ni godinu dana“.  

Jedan od najaktuelnijih spinova koji se mogu čuti ovih dana jeste onaj kako nam vladu (opet!)  „prave stranci“. S tim da se ističe kako je ovoga puta u priči oko formiranja vlade – za razliku od, navodno, ravnodušnih zapadnjaka – mnogo više involvirana i angažovana ruska strana. Navodno, Rusi su maksimalno zalegli za vladu SNS-SPS-URS, naprednjaci sa svoje strane nude sve živo, Dinkić je uveliko za, dok se Dačić još pomalo koleba. E, sad, tu ima neke istine makar utoliko što mi se čini da, zbog njegovog „minulog rada“ i antiruskih ispada, Moskva u vladi zaista ne bi volela da vidi Čedomira Jovanovića – kao što ni, na drugoj strani, Amerikanci ne bi voleli da vide Koštunicu, zbog čega se, uzgred rečeno, DSS gotovo i ne pominje u ovim kombinacijama. Sve ostalo je za velike svetske igrače u većoj ili manjoj meri poželjno ili makar „tolerabilno“, a svakako nedovoljno vredno njihovog prevelikog truda ili konfrontiranja sa drugom stranom.

Dakle, ne kažem da nema zainteresovanih (pogotovo ako se u paket ubaci i eventualni dil o kupovini Telekoma i EPS-a, i poneka regionalna „humanitarna baza“, s jedne, ili, pak učešće u kakvoj „humanitarnoj misiji“, s druge strane), ali mislim da je, barem ovoga puta, ovo što gledamo na srpskoj političkoj sceni ipak prevashodno serija domaće, političko-tajkunske proizvodnje. Pri čemu čak ne bi trebalo sasvim isključiti ni mogućnost da se iza prevelike galame o tome kako, „Rusi dolaze“, krije samo vešt manevar starih mešetara da sebi u prilog ponovo mobilišu pojedine centre moći – ili čak da nam svoju već odrađenu i spremljenu kombinaciju prodaju i predstave kao „rusku“. Uostalom, jedan od razloga drastičnog pada popularnosti EU u Srbiji, pored ekonomske krize, jeste svakako i uloga koju su Brisel i zapadne ambasade imale prilikom formiranja prethodne vlade, tako da nije isključeno da bi jedna nova, više ili manje problematična vlada, osumnjičena kao „ruska“, mogla imati sličan – nepovoljan – efekat na trenutno veoma visoki rejting Rusije među Srbima.  

Drugim rečima, po cenu da ispadnem naivan u odnosu na eksperte kojima, valjda, scenario na uvce diktiraju Aleksandar Konuzin i Meri Vorlik (a možda čak i Obama ili Putin lično!), smatram da se stranci trenutno manje aktivno mešaju u sastavljanje srpske vlade nego što je to bio slučaj u svim godinama posle 5. oktobra. To bi se, naravno, moglo tumačiti i optimistički, mada sam skloniji teoriji po kojoj je to samo posledica činjenice da je u Srbiji, po njihovoj proceni, najvažniji posao već završen i da su sada u pitanju samo finese i nijanse. Srbi su, gledano u celini, uglavnom mirno podneli proglašenje kosovske nezavisnosti i u tom pogledu teško da će biti neke velike promene – sem, eventualno, u pravcu još većeg i bržeg mirenja sa onim što nam se servira kao „neumitnost kosovske nezavisnosti“. S druge strane, od ulaska u NATO – ko god bude formirao vladu – ionako neće biti ništa u doglednoj budućnosti, a i sama EU je sve više vrabac na vrlo dalekoj grani. 

Sve u svemu, daleko od toga da mislim da su potpuno nezainteresovani, ali ta zaineresovanost i angažman, barem kada je zapadni faktor u pitanju, a onaj ruski se, rekao bih, tek uključuje, ipak su daleko ispod onoga što smo gledali pre samo četiri godine, a o dvehiljaditoj da i ne govorimo. Hoću da kažem da je ovoga puta odluka o vladi mnogo više – ne apsolutno, ali znatno više nego u nekim prethodnim slučajevima – u rukama domaćih političkih i poslovnih igrača, koji se samo povremeno, prema potrebi, iza stranog faktora zaklaljaju i u njemu traže alibi za svoje lične i stranačke kombinacije. Ne znam da li je to razlog za naročitu sreću, ali je tako. 

Dobro, a šta je s vladom? Verovali ili ne, mene daleko manje interesuje njen personalni sastav (mada priznajem da sam, sporta radi, pristao na par prijateljskih opklada), nego kakvu će politiku ta buduća vlada voditi.

Kod nas, međutim, vladaju ili zaživljuju drugačiji običaji. Mnogo je bitnije „ko“ nešto kaže nego „šta“ se kaže ili radi. Odnosno, najvažnije je da se položaja dokopaju „naši“, šta god to značilo, pa ma kakvu politiku vodili i ma čime taj svoj dolazak ili opstanak na vlasti platili. Pa tako, u zavisnosti od situacije, poziv na uklanjanje srpskih barikada na severu ili podizanje pregovora sa Prištinom na premijerski ili predsednički nivo može da se kvalifikuje i kao „izdaja“ i kao „mudar državnički potez“. Baš kao što se tako može tumačiti i isticanje novog predsednika kako do sada iz Brisela „nije čuo ni jedan zahtev koji Srbija ne bi mogla da ispuni“. Nasuprot tome, ja mislim da je takvih zahteva već bilo isuviše i „staromodno“ verujem da bi, recimo, okretanje leđa Republici Srpskoj ili, pak, uklanjanje srpskih institucija na Kosmetu bilo podjednako skandalozno i neprihvatljivo bez obzira na to da li taj projekt sprovodili „plavi“, „crveni“ ili „žuti“.