Савамала – српски „Вотергејт“

Могло би се догодити да ноћ између 24. и 25. априла не буде запамћена по изборима и драми око тога ко је све и ко није прешао цензус, него по избијању највеће афере у историји „напредне“ Србије. Под окриљем ноћи, непозната лица су порушила део објеката у близини градилишта „Београда на води“, пролазницима који су се ту затекли људи у фантомкама су одузели мобилне телефоне, полиција није интервенисала и није се оглашавала на позиве. Надлежни су се наредних дана правили луди и излазили са објашњенима увредљивим за здрав разум. А у међувремену је под доста необичним околностима преминуо и један (једини?) непосредни сведок, што је читавом догађају дало додатни мистериозни и мрачни карактер.  

Просто је невероватно и више него индикативно како „службени“ таблоиди, иначе екстремно сензационалистички и „лешинарски“ настројени, ову тему држе ниско, не засипају јавност информацијама из истраге, не нуде милионске награде за помоћ у проналажењу починилаца и не баве се спекулацијама ко би све могао да буде уплетен. 

„Технички“ премијер је у једној ствари заиста у праву. Било је у новијој српској историји и много горих и проблематичнијих ствари. Скандалозно је било паљење скупштине. Скандалозан је био упад наоружаних људи у Народну банку. Скандалозно је било својевремено хапшење Милошевића у којем су такође учествовали људи под фантомкама. Но, нису ту биле толико скандалозне фантомке (које се, узгред речено, обично и користе приликом неких деликатних, на пример, антитерористичких и сличних операција), колико је проблематичан био разлог због којег је акција предузета, и колико су били проблематични неки њени извођачи – припадници земунско-сурчинског клана – који су се испод фантомки крили.

Овај пут се, по свему судећи, испод фантомки нису налазила тако „славна“ и опасна лица. Али је скандалозна сама идеја да се нешто што је рутинска интервенција у једном имовинско-правном спору изводи под фантомкама и под окриљем ноћи. А најскандалознији је вео ћутања који је власт покушала пребацити преко овог случаја. Да се нису огласили повереник за информације и Заштитник грађана – а нарочито да се тим поводом није сакупила прилично велика грађанска иницијатива која је за кратко време организовала за савремене српске прилике два велика и успешна протесна окупљања – ово би остала само маргинална вест и завршила у неком једва забележеном опозиционом саопштењу.     

Старији и обавештенији читаоци вероватно се сећају афере Вотергејт која је је на почетку такође деловала безазлено и једва забележена у ондашњим америчким медијима. А искомпликовала се и закотрљала у лавину која је изазвала највећу политичку кризу у историји савремене Америке баш због покушаја заташкавања и у међувремену искрслих индиција да је у причу умешан председник САД, односно његови најближи и најповерљивији сарадници.

Имала је напредњачка (читај, Вучићева) власт потенцијално много горих афера и свакако је чинила евидентно горе ствари – од потписивања Бриселског споразума, до смањења плата и пензија, споразума са НАТО, покушаја продаје Телекома и ПКБ-а, проблематичних тендера и приватизација – али је све то, услед специфичних медијско-политичких околности које овде владају, остајало и без ширег одјека и без било какве санкције. Па шта то онда аферу „Савамала“ чини изузетком? Рекао бих очигледност брљотине и очигледност намере да се тема заташка по принципу „појео вук магарца“.

Бриселски споразум је, на крају крајева, правно-политичка ствар. Ако је неке санкције требало да буде, могла је да дође или од стране уставног суда (који се, помало „пилатовски“, прогласио ненадлежним), или од стране грађана на изборима – што се није догодило. Плате и пензије, Телеком, споразуми са ММФ-ом и остало, такође је ствар економске политике, стратегије и одлуке.  Ја мислим да је лоше, премијер и влада мисле да је одлично. Пуцњи и бомба на кућу посланика Славише Ристића јесу драматични – а врло лако се могло догодити и да изазову праву трагедију – али их ипак није лако довести у директну везу са владајућим структурама. Хеликоптер јесте трагедија, и јесте пример кршења процедура, али је вешто испинован добром вољом и, наводно, часним мотивима.

Зато је Савамала тако важна. То је „пиштољ који се пуши“. Ту не може бити вађења у стилу – „јесте, кршили смо мало правила, али су нам намере биле племените,  хтели смо да спасемо један људски живот“. А не може проћи ни прање руку у смислу „НН. починиоци, радимо на случају, јавност ће бити обавештена“. Исувише је очигледно да су „фантоми из Савамале“ радило по налогу власти и/или под заштитом власти. Само је питање колико је тај ниво власти био високо и да ли је реч о формалним или неформалним структурама. И ту ће се веома тешко наћи колико-толико уверљива прича и адекватан жртвени јарац – чак и за напредњачко, не нарочито образовано, виспрено или радознало бирачко тело.    

Верујем да је Вучић био као ретко када искрен онда када је актере из Савамале назвао „идиотима“. Невоља је, међутим, што су ти „идиоти“, по свему судећи, или њему блиска, или са њему блиским особама повезана лица. Уосталом, ни Никсон, ономад, није наредио, нити у први мах знао за провалу својих „идиота“ (у круговима администрације су их интерно звали „водоинсталатери“) у седиште демократске странке. И, уопште узев, сам Никсон је у читавој тој ствари био куд и камо невинији него што је Вучић у овој. Али га то није спасило афере и „командне“ одговорности. Као што га није спасило то што је куповао време и покушавао да јавност да умири жртвовањем, односно оставкама у аферу непосредно умешаних сарадника.   

Текст је објављен у Политици