„Slučaj Jeremić“ i stranputice patriotizma

Nameravao sam da pišem o prvim predsedničkim danima Tomislava Nikolića i (ne)očekivanim iskušenjima koja se u vezi sa tim javljaju. No, s obzirom da sam o toj stvari već nešto rekao u izjavi za Politiku, radije bih progovorio o nečemu što sam još davno obećao, a što nisam ni stigao niti želeo da posebno pokrećem tokom predizborne kampanje, da ne bih dolivao ulje na vatru već postojećih optužbi i sumnji.

U narednih nekoliko sati znaće se da da li je Vuk Jeremić izabran ili nije za predsedavajućeg Generalne skupštine UN, ali to je samo spoljašnji povod da se malo više progovori o „slučaju Jeremić“ koji je višestruko indikativan i poučan za dublje razumevanje srpske političke scene i svojevrsne političke patologije koja tu scenu produkuje i održava.

S jedne strane, upadljivo je kako je o toj realno važnoj temi bilo veoma malo reči u domaćoj javnosti, zapravo mnogo manje nego što su tome pažnju posvećivali u inostranstvu. S druge strane, retki tekstovi koji su se o tome uopšte mogli pročitati u našim medijima govore ono što smo znali i što je svako normalan mogao da pretpostavi. Naime, Jeremićevu kandidaturu u UN zdušno podržavaju Rusi, a protiv nje najviše i najaktivnije rade Nemačka, Austrija, Turska, Hrvatska i Albanija – i iz drugog plana SAD. Dakle, sve logično i očekivano. Međutim, ono što je mnogo manje logično i što malo ko sa strane može da pretpostavi, a još manje da shvati, jeste to da je Vuk Jeremić već najmanje tri godine trn u oku ne samo ovdašnjih Evro-fanatika i „atlantista“, nego i lokalnih „turbo-patriota“, koji ga mrze i napadaju maltene više nego Čedomira Jovanovića, Natašu Kandić i Hilari Klinton zajedno. Kao da svima odgovara da što pre propadne, kako na glasanju u UN, tako i uopšte, i da se skloni sa ovdašnje političke scene.

I dok se žučni napadi sa drugosrbijanske, LDP i NVO strane još i mogu razumeti, s obzirom da ga oni doživljavaju kao neku vrstu otpadnika i „izdajnika“ njihove stvari, slučaj sa patriotskim napadima zavređuje posebnu i dublju pažnju. Ako kojim čudom Jeremićeva kandidatura u UN prođe, to će za jednu grupu patriJota biti samo još jedan dokaz da je „sve dogovoreno“ i da je „više nego očigledno“ da mu ne bilo dopušteno da dođe na to mesto bez američkog odobrenja i da nije „njihov čovek“. A ako, pak, izgubi zaključiće da je „ispušena lula“, „gubitnik“ i nesposobnjaković koji je završio karijeru. Dakle, obrni-okreni, uvek će biti grbav, pri čemu je teško reći da li bi u slučaju Jeremićevog neuspeha na njujorškom glasanju više zadovoljnih bilo u njegovoj matičnoj stranci, „nacionalnoj“ opoziciji ili beogradskim „angloameričkim“ i pro-germanskim diplomatskim krugovima.

Hoću reći da način na koji pojedine patriJotske grupe mere Jeremića neodoljivo podseća na jedan od čuvenih testova kojima je svojevremeno inkvizicija ispitivala osnovanost optužbi za veštičarenje. Bace nesrećnicu u vodu, pa ako se udavi, onda u redu, a ako ispliva – znači da je veštica i treba je spaliti. Uostalom, Slobodan Antonić je više puta opširno i ubedljivo pisao o toj vrsti karikaturalne (kripto) „analitike“ i „vidovnjaštva“ koje je sklono da baš u tome što neka stvar po svim svojim vidljivim obeležjima izgleda, na primer, belo, vidi pouzdan i siguran „dokaz“ da je u pitanju nešto baš suprotno i sasvim drugačije.

Na stranu što nisam ubeđen da je sve ovo sa kandidaturom Jeremiću trebalo i što mi se čini da bi bilo pametnije da, kad već nije demisionirao odmah nakon one sednice Generalne skupštine UN kada je bio prinuđen da u ime Srbije podnese revidirani tekst rezolucije „usaglašene sa EU“, sada mirno sačeka postizborni rasplet i vidi da li će i ko smeti javno da kaže da DS (LDP, SPS, SNS...) ima boljeg kandidata za ministra spoljnih poslova nego što je on. Ovako se, iako to formalno ne znači i ne implicira, svojom kandidaturom za predsedavajućeg Generalnoj skupštini, na neki način sam povukao i olakšao posao svima koji iz različitih razloga nipošto ne žele da ga vide na mestu šefa diplomatije.

Nije sporno da je Jeremić pravio dosta grešaka. Da je na čelno mesto u MIP-u došao prerano, nedovoljno iskusan i spreman da bi upravljao jednim tako glomaznim i komplikovanim sistemom. Ali ovde govorimo o politici i uverenjima, a ne o kadrovanju i menadžerskim sposobnostima. A Jeremić je na najbolji mogući način, često i opstruiran iz sopstvene vlade ili predsedništva, sprovodio više-manje nemoguću politiku „i Kosovo i EU“ i mnogo učinio da zagorča život prištinskim, američkim, britanskim, nemačkim i francuskim diplomatama širom sveta, zaduženim za „implementaciju“ kosovske nezavisnosti. Nije on taj ko nam može ili je mogao „vratiti“, odnosno „sačuvati Kosovo“, niti se, pošteno govoreći, ta stvar uopšte može razrešiti bilo kakvim diplomatskim ili pravnim sredstvima. No, u toj svojoj gotovo nemogućoj misiji pokazao je neverovatnu energičnost, inventivnost i upornost, koju mu priznaju čak i oni koje je tim svojim aktivnostima najviše ometao i saplitao.

S druge strane, Jeremić je često umeo da ide na ruku svojim domaćim protivnicima time što je bio suviše nestrpljiv i preambiciozan, pa onda i pomalo lakomislen i brzoplet u nekim sutuacijama. (Takođe, čini se da je precenjivao značaj ličnog kontakta i svoje nesporne ubeđivačke sposobnosti i kada se radi o Borisu Tadiću i kada je reč o stranim političkim ličnostima poput Davutoglua, Vestervelea ili Hilari Klinton.) Zato moram priznati da je u čitavoj ovoj stvari oko kandidature meni bilo najviše diskutabilno njegovo verovanje da može doći na čelo Generalne skupštine mimo volje – još uvek – glavnog globalnog šerifa i „bosa“ u ovako osetljivom međunarodnom trenutku, odnosno u jeku eskalacije iranske i sirijske krize. Ne kažem da je nemoguće, ali mislim da je izuzetno teško i možda nije bilo vredno tolikog truda i rizika. Drugim rečima, sumnjam manje u njegov patriotizam, nego u – ali to je već sasvim druga tema – njegovu zrelost i njegove političke procene.

Uostalom, dovoljno je samo čuti šta o Jeremiću kao ministru i nasledniku govori, na primer, Živadin Jovanović, kome, pretpostavljam, niko neće osporiti patriotski ni diplomatski pedigre. Ili sa koliko srdačnosti se prema njemu odnosi jedan Sergej Lavrov, kojem, valjda, ni najluđi kriptoanalitičari neće osporiti političko iskustvo, niti ga optužiti kako zajedno sa Jeremićem i NSPM-om saučestvuje u „velikoj obmani“ srpskog patriotskog biračkog tela. Ili koliko naklonosti prema Jeremiću pokazuju inače poslovično uzdržani Kinezi. Ili, ako ni to nije dovoljno, šta o njemu govore zapadni diplomatski krugovi i kako ga doslovno mrze beogradske imperijalne ekspoziture. I kako se čak i u Vikiliksovim dokumentima, iz kojih se tendenciozno i fragmentarno izvlači deo patriotskih optužbi protiv njega, počev od 2009. pa nadalje o Jeremiću govori kao o „velikom razočaranju“ pro-zapadne politike i, uz Milorada Dodika, najvećoj smetnji realizaciji regionalnih planova Imperije. I kako nije iskreni evropejac, nego zarad sticanja popularnosti udara u „nacionalističke bubnjeve“.

Naravno da danas čovek ne može biti siguran gotovo ni u šta i da stvari ponekad – pogotovo u politici – zaista nisu sasvim onakve kakve izgledaju. Ali treba razlikovati poželjan i zdrav skepticizam od besmisla i tendencioznog ludila. Mislim da je čak i svaki pojedinačno od argumenata iz prethodnog pasusa (a kamoli svi zajedno!), više nego dovoljan da se shvati neosnovanost i besmislenost optužbi na račun Jeremića kao „zapadnog projekta“, i to u trenutku dok je on, uz rusku pomoć, po svim meridijanima vodio neravnopravnu bitku sa vodećim zapadnim diplomatijama da spreči ili bar uspori proces priznavanja Kosova i njegov ulazak u međunarodne institucije i forume. A pri tome je kod kuće na obe strane bio tretiran kao „izdajnik“ i bio bukvalno medijski i politički streljan, uz veće ili manje aplauze širom političke scene (ne računajući, mora se priznati, korektan stav „otpisanih“ i marginalizovanih radikala), i uz razapinjanje svakog ko bi se usudio da tom kvazi-konsenzusu patriotskih i pro-evropskih snaga o Jeremiću kao negativcu imalo protivreči. U svakom slučaju, Jeremić se borio kako-tako, u nekom boljem timu verovatno bi i on postigao više. A tek ćemo videti da li će nova vlada i novi ministar – ili Nikolić i Vučić sada u novim ulogama – hteti i umeti da učine više i bolje od toga.

Ali sada, pri kraju balade, ili makar ovog čina, postavlja se neprijatno, ali odsudno pitanje koje traži odgovor nezavisno od samog Jeremića i njegove buduće političke sudbine. Da li je, naime, moguće da je ono što se predstavlja kao srpska patriotska scena baš toliko glupo, ili, pak, toliko stranački ostrašćeno i zaslepljeno – ili je naprosto svo vreme radilo za suprotnu stranu?! Pri čemu ne mogu da procenim koja je od te tri mogućnosti (a moguće da su sve pomalo u igri) verovatnija, niti koja je gora i pogubnija po nacionalnu stvar. I ne leži li u takvoj strukturi ovdašnjih „nacionalnih snaga“ makar deo objašnjenja za seriju teških državnih i nacionalnih poraza koje smo pretrpeli u prethodne dve decenije?