SPC između Kosova i vlasti

Uvek sam se čudio lakoći sa kojom pojedinci, uključujući i one koji za sebe veruju da su vernici, uzimaju za pravo da olako sude o najrazličitijim crkvenim pitanjima (odnosi unutar hrišćanskih crkava, ekumenizam, otvorene ili zatvorene dveri, da li je papa „jeretik“ ili „brat u Hristu“, kakva je uloga tzv. „justinovaca“ u našem crkvenom životu, šta se sve krije iza slučaja vladike Artemija, da li Njegoš treba da bude proglašen za sveca itd.) i da najsurovije žigošu sve one – uključujući i najviše crkvene ličnosti i svoje dojučerašnje prijatelje i uzore – koji u bilo kom od pomenutih pitanja imaju makar i za nijansu drugačije mišljenje. Zato sam i izbegavao da se o većini ovih stvari izjašnjavam, iz bojazni da se ne ogrešim i da ne sudim o stvarima o kojima ne znam dovoljno. Ali Crkva je, pored ostalog, i zemaljska, društvena i nacionalna institucija i niko kome je stalo do, kako duhovne, tako i svetovne i nacionalne misije SPC ne može ostati ravnodušan prema aktuelnom urušavanju njenog ugleda i autoriteta. Tim pre kada, nažalost, tom urušavanju, pored svih profesionalnih mrzitelja i zlonamernika, obilno doprinose i sami crkveni velikodostojnici.   

A da stvari ne idu u dobrom pravcu, više je nego očigledno. Mislim, naravno, na ovaj poslednji skandal sa (samo)demantijem izjave patrijarha Irineja prilikom susreta sa njegovim moskovskim kolegom Kirilom. Ali taj nesrećni demanti samo je logična posledica višemesečnog lutanja i posrtanja crkvenog vrha, razapetog između svog istorijskog pozvanja i realnosti sazdane od spoljnih pritisaka i unutrašnjih slabosti (plus nejedinstvo!) koje sprečavaju da se na te pritiske adekvatno i pravovremeno reaguje.    

Još jednom se potvrdila istina da pokušaji naknadnog vađenja i pravdanja uglavnom samo još pogoršavaju stvar. Uostalom, patrijarhove moskovske reči su bile potpuno tačne, umerene i odmerene („aktuelno rukovodstvo je pod priličnim uticajem zapada“ – pa zar nije?!), a čak i da nisu, valjda Crkva ima pravo na svoje mišljenje i svoj sud, makar koliko i jedan Helsinški odbor ili brojne druge NVO koje u svojim izveštajima i izjavama, svakodnevno, vrlo žestoko i najčešće vrlo nepravedno kritikuju i vlast i državu i narod. Ovako je ispalo mnogo gore, a šteta i bruka bile mnogo veće.        

Odmah da se razumemo. Ne može se crkvi zameriti to što želi da sačuva što bolje odnose sa vlašću. Crkva je tako opstajala vekovima i nekako uspevala da nađe zajednički jezik čak i sa Turcima i drugim osvajačima, a kamoli da neće to pokušati sa svojima – ma koliko ti „svoji“ ponekad bili gori, brutalniji i osioniji i od samog okupatora.

Ne treba od Crkve (govorim o Crkvi kao instituciji) očekivati da radi ono što ne umeju, ne smeju ili ne žele da rade opozicione političke stranke (valjda bi to najpre one trebale?), istaknuti intelektualci i druge nacionalne i akademske institucije. Svi oni – čast izuzecima – uglavnom čuvaju neki svoj manji ili veći interes i gledaju da se udenu i uklope u vladajuće trendove, ili makar da se ne vlastima ne zamere previše. A posle će taj svoj oportunizam već nekako racionalizovati i ubediti sebe i druge kako je takav stav bio najbolji, ili bar „jedino moguć u datim okolnostima“.    

Mogli bismo dugo navoditi primere nelogičnih optužbi i licemernih očekivanja koje se sa raznih stana ispostavljaju pred crkveni vrh. Ali nevolja je što, mimo svega toga, za Crkvu ne može biti tajna ni nepoznanica da aktuelna vlast doslovno „svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napreduje“ – u priznavanju, odnosno prihvatanju kosovske nezavisnosti. I to je ta neprijatna činjenica (koju ni tri Datuma i tri „rekonstrukcije“ ne mogu zabašuriti), koja onda realno i neminovno ograničava i skraćuje etički prostor SPC u „konstruktivnom“ manevrisanju u odnosu na vlast i njene predstavnike.

Naprosto su otišli predaleko. Ignorisali su sva dobronamerna patrijarhova upozorenja, ili se, još gore, na njih sa podsmehom ostrvljivali. A kada je takva politika  proletos „okrunjena“ potpisivanjem Briselskog sporazuma crkveni vrh se odjednom ućutao i povukao. Ili još gore, počeo da lavira i – barem u javnosti je ostao takav utisak – počeo više da brine šta će reći vlast i dirigovani mediji, nego o tome sa čim će „izać pred Miloša“ i svoje svete pretke, mučenike i junake.

Kao izvesna olakšavajuća okolnost može se navesti da je vrh crkve podeljen i da mnogi jereji naginju vlasti, kao uostalom i dobar deo vernika koji za vladajuće stranke glasa. Ali to je slab argument. Setimo se samo devedesetih godina i muka koje je patrijarh Pavle imao sa vlašću, opozicijom i svojim vladikama, od kojih su jedni nastupali kao članovi glavnog odbora SPS – a drugi, opet, faktički sedeli u štabu opozicije i koordinirali Deposom i DOS-om. Jedni su Miloševića skoro proglašavali za sveca, a drugi za sotonu. Jedni su duvali u pištaljke, a drugi se slikali sa mitraljezom i dečjim lobanjama. Uprkos tome, Pavle je uz pomoć tihe arhijerejske većine uglavnom uspevao da nađe i održi neki srednji kurs. Obilazio je srpske svetinje i stratišta, molio se za mir sa Franjom Kuharićem, malo kritikovao vlast, malo hladio najusijanije opozicione glave. Apelovao da „budemo ljudi“, mirio, ili bar smirivao zavađenu braću, posredovao vlasti i opozicije, kao i između Beograda i Pala. Nije to uvek bilo najsrećnije, niti su svi uvek bili zadovoljni. Ali je sačuvao autoritet, kako svoj, tako i „vladika solista“, a nadasve institucije kojoj je stajao na čelu. I jedino je tako mogao biti korektivni faktor na društvenoj i političkoj sceni.

Više od toga nije ni moguće ni potrebno. Crkva ne može da ispravlja sve krive političke Drine, niti da diže ili ruši političke barikade. Ali, ako je „tradicionalna“, „narodna“ i „srpska“,  ne sme ni da se dogmatski zatvara i odvraća pogled od problema svog vremena i svog naroda – niti da po svaku cenu neguje idiličan odnos sa vlastima kao vrhovnu vrednost.

Meni, na primer, nije smetao onaj „tajni“, odnosno interni „Memorandum“ kojim se državnom vrhu skreće pažnja na neprihvatljivost aktuelne kosovske politike. I, uzgred rečeno, uopšte nisam siguran da je „provaljivanje“ i objavljivanje tog memoranduma pomoglo srpskoj stvari na Kosovu i Metohiji. Neka upozorenja i opomene deluju mnogo ubojitije dok su u latentnom i neobjavljenom stanju. Ponekad je blagi nagoveštaj jači od otvorene pretnje. Neko je, međutim, očigledno želeo da objavljivanjem tog „nepostojećeg“ dokumenta napakosti vlastima, kao i vlastima sklonim kolegama u Sinodu i Saboru.

S druge strane, jasno je bilo da SPC kao takva ne stoji iza nastupa mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija na majskom mitingu Srba sa severa KiM. Ali to ne znači da je crkveni vrh morao da se, pod pritiskom vlasti i medija, od tog nastupa ograđuje. (Kao što rekoh maločas, mogao je i Pavle svaki čas da se ograđuje ili od Filareta, ili od Save, Atanasija, Amfilohija i ostalih.) Ovako je ograđivanje od forme i načina, ostavilo utisak kao da se patrijarh i sinod ograđuju i od suštine protesta i zahteva Srba sa Kosova. A to – nadam se – nije bio slučaj.    

I za odnos crkve prema vlasti mora da važi ista preporuka koju sam mnogo puta upućivao vlasti u odnosu prema spoljnom faktoru. Mora se pokazati malo više samopoštovanja da bi se pribavilo poštovanje drugih.

Mogu se razumeti i različita mišljenja i lutanje i oprez i nesloga. Ali neoprostivo je ako se tako teško i bolno pitanje kao što je Kosovo koristi kao izgovor i instrument za međusobni obračun i borbu za prevlast među vladikama. Ako zbog takvih stvari – s pravom – osuđujemo političare, onda bi i sami nagoveštaji sličnog ponašanja unutar crkvenog vrha zavređivali još i veću kritiku.

Ako, pak, takvih pojava i takvih tendencija nema – utoliko bolje. A ovaj tekst, u tom slučaju, neka ostane samo kao jedno preventivno i dobronamerno upozorenje.