Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Srbija, Unesko i „naši prijatelji“
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Srbija, Unesko i „naši prijatelji“

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
četvrtak, 12. novembar 2015.

Ovaj tekst je započet neposredno pre glasanja o predlogu da Kosovo postane punopravni član Uneska. Namerno, ne samo zato da sebe i urednika rubrike poštedim hronične nervoze i drame zbog probijanja roka, već i zato što bih hteo da naglasim neke poente koje su nezavisne od konkretnog ishoda jednog, ma koliko politički i simbolički važnog glasanja.

Pre svega, žalosna je činjenica da je do ovog glasanja uopšte došlo i žalosno je što će ono biti neizvesno. Žalosno je što veliki deo sveta – uključujući njegov najrazvijeniji, zapadni deo – kontinuirano podržava bukvalno sve zahteve Prištine, uključujući i ovaj poslednji, najblaže rečeno, prilično bizaran i provokativan. Jer, s obzirom na osvedočene „rezultate“ u ophođenju sa srpskim („pravoslavnim“) kulturnim dobrima, a naročito crkvama, grobljima i manastirima, uključujući i one koji spadaju u svetsku kulturnu baštinu najvišeg ranga, prijem Kosova u Unesko bi bio otprilike analogan postavljanju osuđivanog palikuće za vatrogasca na benzinskoj pumpi.

Najzad, žalosno je što Srbija u proteklom periodu nije učinila više da osnaži svoju poziciju po pitanju Kosova i što je, jureći razne himere „boljeg života“ i „evroatlantskih integracija“, propustila da, oslanjajući se na podršku stvarnih i višestruko dokazanih prijatelja, bolje štiti legitimne državne i nacionalne interese. A najžalosnije je to što najviši nosioci vlasti neprestano „prijateljima“ nazivaju one koji to osvedočeno nisu i koji to i sada po ko zna koji put potvrđuju.    

U međuvremenu je stigla vest da prijem Kosova ipak nije prošao. Doduše, vrlo tesno, za svega nekoliko glasova do potrebne dvotrećinske većine (92:50), ali pobedi se, je li, u zube ne gleda. A pogotovo kada se ima na umu da je aktuelni politički vrh pobedom (i to „5 prema 0“) umeo da proglasi čak i ono ruglo od briselskih sporazuma, ili nasilno teranje Srba sa severa KiM da izađu na kosovske izbore i prihvate  prištinske insitucije. U odnosu na sve to, parisko glasanje zaiste jeste nekakva pobeda, makar privremena i – kao što ćemo se ubrzo uveriti – pomalo „Pirova“. Ali bolje išta, nego ništa. Pa zato žurim da tekst završim pre nego što krene opšta pobednička histerija, čestitanje i hvalisanje.

Propozicije glasanja su bile malo atipične, pa nije velike čudo što su vodeće svetske agencije (uključujući čak i ruske) najpre javile da je Kosovo primljeno u Unesko. Srećom, vest je bila pogrešna i brzo ispravljena. A neki su, malo hladnoratovski pojednostavljeno, ali u suštini tačno objavili: „pobeda Srbije i Rusije“.  

Interesantno je bilo i glasanje koje je prethodilo ovom ključnom. Srbija je, naime, zatražila – i na tom glasanju izgubila – da se izjašnjavanje o prijemu Kosova u Unesko odloži i da ono „bude tema dijaloga Beograda i Prištine koji se vodi u Briselu“. Za taj predlog Srbije  glasalo je 58 članica Uneska, protiv je bilo 88, uzdržane su bile 22, dok 16 nije bilo prisutno u sali. Za predlog Srbije bile su, pored ostalih, Rusija, Kuba, Argentina i Kina, dok su protiv njega bile Sjedinjene Američke Države (mada zbog neplaćene članarine nemaju pravo da glasaju), Velika Britanija, Nemačka, Australija, kao i podrazumevana gomila zapadnih kolonija, poltrona i satelita. 

No, još su zanimljivija obrazloženja koja su izneta u kratkoj raspravi pre glasanja. Predstavnik Velike Britanije je rekao da je Kosovo članica MMF i Svetske banke i da „ovaj zahtev za prijem nema nikakve veze sa dijalogom Beograda i Prištine“. Nemačka je odbila srpski zahtev sa obrazloženjem da je odluka da se ide na glasanje već doneta na Izvršnom odboru. (Predstavnik Austrije je izjavio da su im „bliski i Kosovo i Srbija“, ali je, razume se, ipak glasao protiv Srbije.) S druge strane, predstavnik Argentine je rekao da zahtev za prijem Kosova „nije u skladu sa Rezolucijom 1244“, dok je predstavnik  Kube rekao da je to „suprotno međunarodnom pravu“ i dodao da njegova zemlja snažno podržava suverenitet Srbije.

Suverenitet? Rezolucija 144? Međunarodno pravo? Kada ste poslednji put čuli da naše vođe i vođice pominju ove pojmove – pogotovo u susretima sa našim, tačnije svojim zapadnim „prijateljima“? I ne čini li vam se pomalo nenormalnim da, na primer, Argentina i Kuba mnogo striktnije i doslednije poštuju i štite teritorijalni integritet Srbije, nego što to u mnogim slučajevima čini Srbija sama?

Ne razumem sasvim ni zašto je srpska strana uopšte tražila odlaganje glasanja, pri čemu je za odbijanje njenog predloga bila dovoljna prosta većina glasalih, umesto da odmah prepusti „Kosovu“ da juri statutarnu dvotrećinsku većinu. Možda će neko reći da je to bilo iz „taktičkih razloga“, da se pokaže „naša konstruktivnost“. Ali meni se čini da je takav pristup ipak strateška greška, odnosno, da smo upravo zbog takvog i tolikog „kooperativnog“ držanja nakon proglašenja kosovske nezavisnosti upravo i došli u poziciju da danas moramo do poslednjeg časa da strepimo da li će Kosovo dobaciti do dvotrećinske većine, i da ta većina zavisi od toga da li su Antigva, Dominikanska Republika, Kirabati, Nauru i Maršalska Ostrva stigli da na vreme predaju akreditive za glasanje.  

Uzgred rečeno, svojevremeno je iz medijskih krugova bliskih kako ovoj tako i prethodnoj vlasti pakosno merena kilometraža Vuka Jeremića i njegovih saradnika i prebrojavane zvezdice njihovih hotelskih apartmana. I složno su ga čerečili i tzv. „patriote“ i „građanisti“. Ali zato, uz sve maljkavosti, za vakta tog agilnog Jeremićevog spoljnopolitičkog tima Kosovo nije moglo da sanja ni o prostoj, a kamoli o dvotrećinskoj većini u međunarodnim organizacijama. 

U međuvremenu je srpska politika pošla za drugim prioritetima, dok je kosovskim Albancima to neprestano bilo pitanje svih pitanja i stvar opštenacionalnog konsenzusa, nezavisno od toga što se inače međusobno ozbiljno mrze, svađaju i sukobljavaju. A kod nas je ovih dana glavna tema bio tabloidni rat između „Kurira“, „Pinka“ i „Informera“, politička sudbina Baneta Ružića, koliko su skladni odnosi u vladajućoj koaliciji i ko je dovodio izvesnu starletu u zgradu vlade. I zato ne treba nikoga da čudi ako su i rezultati bliski uloženom trudu, energiji i motivaciji.

Ukratko, nemojmo se zavaravati. Ovaj put smo se zamalo i doslovno za dlaku provukli. Ali Priština najavljuje novu, još bolje „potkrepljenu“, to jest, još skuplje izlobiranu inicijativu za prijem. Uostalom, nije Bedžet Pacoli tek tako hvatao zjala ili prodavao semenke u sali Uneska za vreme glasanja. I nemojmo očekivati da će Rusi, Kinezi, Kubanci i Argentinci večno biti „veći Srbi od Srba“.      

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner