„Srpska drama“, ili ceh neuzvraćenih ljubavi

„Draga, pa mi smo silovane!“ Ovim se rečima u jednom vicu izvesna „dama sa trotoara“ obraća koleginici, nakon što su ustanovile da je novčanica od sto evra kojom su plaćene bila lažna. Pomalo na sličan način reagovali su i lideri naprednjaka, otkrivajući tešku izbornu krađu tek onda kada se ispostavilo da će, i pored lakog flerta sa njima, Ivica Dačić ipak završiti u zagrljaju Borisa Tadića.

Srbiji opet preti postizborna drama, iako, paradoksalno, sami rezultati nikog iole upućenog nisu mogli iznenaditi, s obzirom da su oni – bar kada se radi o odnosu između dve najveće stranke – već mesecima vrlo slični, sa svega nekoliko procenata prednosti na jednu ili drugu stranu. S tim da su na kraju i jedni i drugi dobili nešto manje od očekivanog, a SPS par procenata više, što je Ivicu Dačića i učinilo pr(a)vim pobednikom ovog još neokončanog izbornog ciklusa.

Zapravo, jedino pravo iznenađenje ovih izbora, mada je čak i ono bilo donekle naslućivano, jeste to što su radikali skliznuli ispod cenzusa, sa velikim šansama da tu i ostanu. Interesantno je da se o tome u medijima veoma malo govori. I možda čitava ova aktuelna naprednjačko-dverjanska galama o „pokradenim izborima“ – što ne znači da nije bilo, što bi rekao Velja Ilić, „kraduckanja“, takozvanog glasanja na „vozić“, a posebno muljanja sa nevažećim listićima – pored ostalog, ima za cilj i da malo zabašuri udeo ove dve stranke u „udruženom poduhvatu“ potapanja radikala kao i ovakve i onakve, ali nesumnjivo dosledne, proruske, antievropske i antihaške srpske parlamentarne stranke sa dvodecenijskim stažom. I, što je posebno važno, stranke koja je uvek među prvima objavljivala najtačnije izborne rezultate, nezavisno od toga da li su joj oni odgovarali ili nisu.

Mnogi će se zbog toga sada radovati, i to ne samo oni sa antiradikalskog, pro-zapadnog dela političkog spektra. Naprotiv, verovatno su zbog toga najsrećniji upravo naprednjaci, a trljaju sigurno ruke i oni u DSS-u, računajući da bi ponekim razočaranim radikalom mogli malo ojačati svoju infrastrukturu i sve starije biračko telo. Nisu, razume se, nesrećni ni u DS-u – a pogotovo su zadovoljni po EU kancelarijama i ambasadama.

Pokazalo se da Srbija ipak nije Penelopa i da se sa na početku druge decenije dvadeset prvog veka sa parolom „Srbija čeka Šešelja“ ne može uraditi mnogo. No, za cenzus bi verovatno i to bilo dovoljno da se Šešelj kandidovao lično, da su se malo manje bavili „izdajnikom Nikolićem“ i da u zadnjim danima kampanje mediji poput RTS-a, „Kurira“ i „Presa“ nisu krenuli da dižu Dveri.

Znajući da nemaju bogzna čime da se pohvale, sem „Đilasovog“ mosta i nešto Mrkonjićevih autoputeva i obilaznica, u vladajućoj stranci su zaključili da im je jedina šansa da igraju na rascepkanost opozicije i dezavuisanje naprednjačke alternative. I, za razliku od ostalog, u tome su bili prilično uspešni.

Znalo se unapred da je obična bajka to da će „mnogi“ nekadašnji Tadićevi birači sada glasati za naprednjake, kao što su se, navodno, neprestano „zaklinjali“ i obećavali u nameštenim javljanjima i komentarima po internetu i radio Fokusu. Naravno da neće. Kao što će se teško dogoditi i obrnuto. (Na kraju su SNS i SRS u zbiru dobili nešto manje od onoga koliko su na prošlim izborima imali jedinstveni radikali.) Ali su neki, realno ljuti i objektivno razočarani, „evro-reformski“ birači možda mogli glasanje da preskoče, kao što delom i jesu. I upravo to ko će u poslednji čas ostati kod kuće, a ko će ipak izaći, jeste ključ uspešne kampanje i ono što uvek unosi dozu neizvesnosti u izborna odmeravanja.

Ovoga puta, pred drugi krug, postojala je opasnost da kod kuće više ostanu naprednjaci. Zato verujem da osnovni razlog ovog SNS protesta upravo i jeste da obodri i motiviše svoje malaksale i razočarane birače, kojima su godinama punjene uši pričom o „sigurnih“ 35-40 odsto i „najmanje deset odsto prednosti nad žutima“. I kako sada te birače motivisati da izađu kada se raspršio sanak o konačnom dolasku na vlast? U tom smislu, ma koliko bio riskantan, protivrečan, neodgovoran i nelogičan (pokradeni smo, pozivamo na ustanak, ne priznajemo rezultate, ali i idemo u drugi krug – uostalom, dan pre nego što je Nikolić objavio da odustaje od odustajanja Beograd je već bio prekriven njegovim svežim plakatima i bilbordima), Nikolićev potez ipak nije potpuno besmislen. Da nije krenuo sa pričom o krađi, on bi ovaj put u drugom krugu izgubio, takoreći, rutinski, izlaznost bi bila mnogo manja, apstinenata bi bilo na obe strane, a presudili bi sigurni glasovi i partijska infrastruktura. Ovako je ulog podignut, strasti usplamsale, priča o izbornoj krađi pokrila dogovor o vladi DS i SPS, a lopta prebačena u dvorište demokrata, gde su već pomislili da su izbori završeni i zato im je trebalo čak nekoliko dana da se se snađu i odgovore. Nikolić sada rizikuje katastrofu, ali može da se nada i čudu. Plus ima odličan alibi ukoliko ishodom ne bude zadovoljan.

DS je svojom kontroverznom „kampanjom kontrasta“ uspeo da neki procenat skrene od Nikolića ka Dačiću. Iako su to u suštini takođe glasovi za vlast, oni su, s obzirom na SPS-ovu kampanju i poruke koje su – i ovaj put –bile radikalne, evroskeptičke, i skoro „antisistemske“, istovremeno i „protestni“. Tako da među onih „propalih“ desetak odsto čistih patriotskih i opozicionih glasova treba pridodati i makar polovinu ovih Dačićevih. Mada nije sasvim ni isključeno da će Ivica, upravo zato što je pragmatičan i iskusan političar koji uglavnom dobro predoseća odakle vetar duva, ovoga puta više nastojati da se i mimo kampanje predstavi kao neka vrsta socijalnog i patriotskog korektiva vladine politike – koja će, naravno, ostati slična kao što je i bila.

Upravo to što su rezultati đurđevdanskih izbora ispali gotovo idealni po vlast i strani faktor jedan je od razloga što je teza o masovnoj krađi uzela toliko maha, i to ne samo među onima koji u tome traže alibi za svoju političku glupost i promašaje. No, takav ishod isto tako može biti i posledica slučaja, sitne korupcije, ili, pak, pomenute (ne)sposobnosti jednih ili drugih aktera. Kao što je već pomenuto, izbornih nepravilnosti, muvanja i kupovine jeste bilo. NOPO je saopštio šta je sve pronađeno na osnovu samo delimičnog uvida u tzv. nevažeće listiće. I neke od primedbi Dveri deluju sasvim uverljivo (mada ih ponekad sami kompromituju brkanjem baba i žaba, kao što je ona infantilnost kada su među ozbiljne primedbe na izborni proces strpali i „obaranje sajta Dveri“ tokom izborne večeri). Da i ne govorimo o tome da je u Novom Sadu, na primer, ispred samog biračkog mesta uhapšen „lider“ jedne lokalne stranke koja je prošla gradski cenzus dok je isplaćivao „zaslužne“ glasače, što nije izazvalo gotovo nikakvu pažnju, inače revnosnih i u izbore maksimalno uključenih srpskih medija.

Ipak, možda sam naivan, ali mislim da nema tih para zbog kojih bi jedna stranka posle dve decenije pristala na dobrovoljnu eutanaziju i neprelazak cenzusa, ukoliko se to zaista nije dogodilo. Kao što se i pitam koliki je koeficijent inteligencije potreban da bi se shvatilo kako onaj ko zaista namerava da organizovano i naveliko krade na izborima sigurno neće te ukradene listiće i džakove bacati uokolo po kontejnerima, kao što je iz SNS-a u prvi mah objavljeno?! Ali to, opet, ne znači da nije potrebna kompletna provera, pa i prebrojavanje biračkog materijala (otprilike na liniji onoga što predlaže DSS), što verovatno ne bi značajnije promenilo ishod, ali bi svima moglo biti korisna lekcija. Jer društvance se očigledno malo opustilo, uključujući tu i razne „ceside“, nezavisne, međunarodne i druge kontrolore. Javna je tajna da se romskim glasovima godina trguje naveliko, i tu se ne radi o glasu ili dva, već o desetinama hiljada, ali se svi prave blesavi i o tome se skoro uopšte ne govori jer to nije ni „politički korektno“, a ni politički isplativo. I tu je opet na delu fatalna interesna sprega između površne kvazievropske „multi-kulti“ teorije, s jedne, i one najprizemnije „balkansko-orijentalne“ prakse, s druge strane, koja će nam, ako se hitno ne raskine, definitivno doći glave.

I, konačno, kad već govorimo o „spregama“, nije li vam malo čudno da su pre četiri godine Nikolić i Vučić bili mnogo mirniji i opušteniji nakon poraza u predsedničkoj trci, iako je on bio zaista tesan i premda ni tada nije bilo ništa manje glasina i čudnih izveštaja sa terena? A još je neobičnije što se drama (sa elementima tragedije i farse) pravi sada, kada razlika između rivala praktično i nema, odnosno kada su svedene na to ko će brže i bolje da nas vodi ka EU i da li je bolja (Đilasova) „narodna kancelarija“, ili pak ona (Vučićeva) „za brze odgovore“. Drugim rečima, stiče se utisak kao da ih je tada sa demokratama povezivalo nešto manje vidljivo, a opet mnogo jače od tada očiglednih i dramatičnih ideoloških razlika, kao što su Kosovo, Hag, EU... I izgleda da ih upravo ta mutna političko-poslovna pozadina danas razdvaja i čini ovako nepomirljivim protivnicima, mnogo većim nego što su onda bili.

Drugim rečima, nisu li možda tada, pre četiri godine, pala neka obećanja i dogovori koji su se u međuvremenu izjalovili? Tačno je da razvodi mogu da budu bolni, ali najviše frustracija i elektriciteta uvek izazivaju do kraja neostvarene veze.