Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Utisaka puna glava ili kako Putinom hoće da peru "gej-paradu“
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Utisaka puna glava ili kako Putinom hoće da peru "gej-paradu“

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 03. oktobar 2014.

Ne, ovo zapravo nije zamišljeno kao tekst o skidanju emisije „Utisak nedelje“ sa programa televizije B92. A još manje o „paradi ponosa“ u Beogradu – o kojoj je na ovom i drugim mestima već rečeno više nego dovoljno. Ali su oba ta događaja dobra tema i još bolja ilustracija za ono o čemu na ovom mestu već duže vreme govorim.

1. "Utisak nedelje“: Emisija „Utisak nedelje“, tobože, nije zabranjena, ali je, eto, „do daljeg“ ipak neće biti. Poenta je da ovde nije na delu „klasična“ cenzura, nego nešto manje vidljivo i stoga mnogo gore, perfidnije i više ponižavajuće. Daleko iza nas su ostali oni, takoreći, romantični dani „poštene“, tj. otvorene cenzure i totalitarizma u povoju, kada su neki politički komesari i komitetlije potezom pera ili telefonskim pozivom zabranjivali knjige i filmove, ili skidali pozorišne predstave. To je umelo da bude grubo i glupo, ali je žrtvama čuvalo dostojanstvo i čak im pribavljalo neku vrstu herojskog oreola.

Nekada se znalo ko su cenzori i ko snosi odgovornost. Danas prljavi posao obavljaju „oglašivači“, „piplmetri“ i (polu)anonimna „poslovodstva“ (polu)anonimnih vlasnika, od kojih su mnogi to zapravo samo na papiru. Tako već više od dva meseca traje svojevrsno „kuvanje Olje“ i postepeno navikavanje, to jest, odvikavanje javnosti od emisije i od autora. Najpre, iznenadni, prevremeni prelazak na „letnju šemu“, iako je Bećkovićka emisiju sa Bebom Popovićem odjavila sa „vidimo se sledeće nedelje“. Zatim, produženi letnji odmor. Pa onda široj javnosti prilično nejasni medijski napisi o pregovorima sa poslovodstvom, prelasku na Info kanal, ili neku drugu televiziju, sve sa malignom sugestijom iznad i između redova kako je u pitanju „neka svađa oko para“.

Da je emisija skinuta odmah, ili da se Olja odmah pobunila nakon što su je letos pre vremena poslali na godišnji odmor (verovatno se nadala da će se do jeseni strasti malo smiriti i – da se poslužim njenom terminologijom – „dečko ohladiti“) reakcije u javnosti bi bile žešće, a otpor veći. Ali i ovakva i ovolika reakcija, s obzirom na opštu apatiju, cinizam i rezignaciju u svim društvenim sferama, nije za potcenjivanje i predstavlja neku vrstu malog čuda i lične satisfakcije za autorku.

Ma koliko ko imao primedbi na koncept i sadržaj „Utiska“, ili na pristrasnost i mušičavost njegove voditeljke (a i sam sam se povremeno tamo osećao kao „prase u Teheranu“), činjenica je da je to više od decenije bila ubedljivo najuticajnija politička emisija u čitavom regionu, i da je na svoj specifični „dečji“ način pitanja i potpitanja, a naročito onim razoružavajućim „dobro, a sad nam lepo prevedite i recite šta to znači“, Olja umela da mnoge političke moćnike i frazere svede na pravu meru i prikaže u njihovoj prirodnoj veličini i ispraznosti.

U svakom slučaju, Olja i „Utisak“ nisu pali zbog njihovih mana, kojih je svakako bilo, nego zbog jedne, izgleda, ovom vremenu i ovoj vlasti, apsolutno nepodnošljive vrline – to jest, uverenja da, ipak, makar malo, treba čuti i onu drugu stranu.  

„Utisak“ je postao žrtva procesa opšteg urušavanja svakog profesionalizma, simbola i institucija, ne samo političkih, nego uopšte. Jer, ništa, ali ništa ne sme stajati na putu i ništa – ni medij, ni institucija – ne sme se isprečiti između Voljenog Vođe i Naroda. 

Ali ova privatizacija države je samo završni i logičan stupanj procesa privatizacije čitavog društva, od privrede do kulture. I kada danas razni (N)UNS-ovi i novinski sindikati – opravdano! – protestuju protiv skidanja „Utiska nedelje“ treba da se prisete da li su ikada rekli neku reč protiv privatizacije fabrika, banaka, putarskih preduzeća, medija... (Uostalom, i sama Olja se najviše mrštila, najviše kolutala očima i prekidala me upravo u trenucima kada bih u emisiji pokušao da dotaknem te „smaračke“ socio-ekonomske i privatizacione teme.) A vlasnik je, zar ne, „vlastan“ da može da otpušta i slobodno kreira svoju poslovnu politiku?

U principu, kapitalizam je vrlo privlačna stvar – ukoliko bismo svi bili kapitalisti. Većina bi verovatno birala i robovlasnički sistem, ako bi imali garancije da će oni u njemu biti robovlasnici. To je, naravno, nedosledno i malo licemerno, ali nije realno očekivati od Olje i jednog, ipak, TV šoua da budu pametniji i principijelniji od silnih profesora, doktora i ekonomskih analitičara i da ispravljaju neoliberalnu krivu Drinu u čijem kopanju u krivljenju je, bez svesti i savesti, saučestvovala maltene kompletna intelektualna, medijska i politička elita.

Zato su sve aktuelne rasprave o Bećkovićkinom „liku i delu“ bespredmetne i uglavnom služe samo otužnom prorežimskom spinovanju i traženju koliko-toliko uverljivog alibija za vladarsku bahatost i osvetu zbog toga što se u onom čuvenom intervjuu sa Vučićem drznula da sa njim razgovara kao sa ljudskim bićem, a ne božanstvom. I zato je sudbina "Utiska", pored ostalog, i svojevrsna pokazna vežba svakom novinaru i medijskom posleniku šta ga čega ako se usudi da se na nepriličan način obrati „njegovom Visočanstvu“.  Jer ako je mogla da „padne“ Olja, sa svojim dvodecenijskim brendom i sa svojim prezimenom, čemu li tek oni ostali imaju da se nadaju?    

Utisak 2 - Parada: Iako još nije definitivno zakovano (mada u međuvremenu čak i jeste), po svim najavama, Vladimir Putin dolazi u Srbiju 16. oktobra i, po najavama iz istih krugova, srpske vlasti nameravaju da mu tim povodom upriliče veliku vojnu paradu – manje Putina, a više sebe radi. Jer vojna parada se obično vezuje i organizuje za neki nacionalni praznik, Dan pobede, Dan oslobođenja, Dan državnosti... A, ako se ne varam, nijedan od tih praznika ne pada 16. oktobra.

Šta hoću da kažem? Predsednik Rusije je u Beogradu uvek drag i dobrodošao gost i građani Srbije su uvek, čak i kada se to nije previše dopadalo ovdašnjim vlastima ili ambasadama, nalazili načina da mu to pokažu, na ulici, stadionu, ili na neki treći način. A pogotovo je drag kada dolazi povodom obeležavanja jubileja oslobođenja Beograda od strane Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Ali prilagođavanje datuma centralne proslave, a pogotovo eventualne vojne parade njegovom rasporedu, nepotrebno je, jadno, neukusno i nedostojanstveno.

I predstavlja simptom one iste neumesne i neiskrene snishodljivosti koja je odavde već demonstrirana prema Nemačkoj i Angeli Merkel. Samo sada sa drugim ciljem. Jer ne treba ta parada Putinu, već treba ovdašnjem vođi da bi pored njega paradirao. I, još više, da bi tom paradom i svojom slikom sa Putinom na paradi u javnom mnjenju i svesti svojih birača amortizovao i sprao otužni efekat one evro-atlantske i homoseksualne „parade“ od pre neki dan.

Tako će jedni dobiti svoju „gej-paradu“, a drugi „svog Putina“, a Vođa ono do čega mu je jedino stalo – svoj rejting. Dakle, da ne bude nesporazuma (mada ne sumnjam da će po komandi graknuti naručene režimske kvazi-patriote), Putinov dolazak podržavam oberučke, ali smatram da je vojna parada van prigodnog datuma neukusna, čisto marketinška i kontraproduktivna glupost i pokušaj instrumentalizacije velike naklonosti koju Rusija i Putin lično imaju u srpskom javnom mnjenju zarad jeftinog režimskog pi-ara.  

Ukratko, mislim da bi generalno bilo bolje, časnije, za Srbiju korisnije, a verovatno i ruskoj strani draže, demonstrirati malo više partnerske iskrenosti u rešavanju konkretnih pitanja, sa manje puke parade, medijske pompe i paradiranja. Ali ovde je sve instrumentalizovano, privatizovano i podređeno vlastodržačkom interesu, hiru i sujeti.  I to je, ujedno, glavni zaključak, najjači utisak i zajednički imenitelj iz ove dve, naizgled, sasvim različite priče.

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner